Koliko je visoka zelena grana

Pred ove izbore dobili smo nov fenomen. Sukob između vlasti i (prave) opozicije gurnut je u stranu zato što su se zaoštrili sukobi unutar opozicije. Ona se podelila na bojkot opoziciju (SSP, DS, NS, Dveri) i izbornu opoziciju koja nije lažna i kolaborant vlasti; takav je PSG koji izlazi na izbore na svim nivoima. Ovoj grupi pripadaju i oni koji su rešili da izostave republičke izbore i izađu samo na lokalne. Tako je odlučila SDS Borisa Tadića, smatrajući da se na tom nivou rešavaju neposredne potrebe samih građana i da se oni ne smeju kažnjavati bojkotom. Dostupna istraživanja su pokazala da od opozicionih stranka PSG ima šanse da pređe cenzus i napravi dobar rezultat. To je bio jedan od razloga da se PSG odvoji od bojkotaša i izađe na izbore, što je dovelo do podele na stranke „koje drže reč“ i „izdajnike“ koji će na izbore.

Za sada ta podela izgleda neozbiljno i verujem da neće dugo držati pažnju javnosti. No, podela opozicije ima svoj istorijat i ona će se u budućnosti sigurno deliti po strateškim i ideološkim pitanjima, osnovnim vrednostima, definisanju Srbije kao države i njenom međunarodnom pozicioniranju. Tako je bilo i ranije i takve podele su dobrodošle, umesto današnje papazjanije koju je režirao Vučić. Ove površinske podele su zapravo nastale mnogo ranije oko lokalnih izbora, još od slučaja Paraćina i Šapca kada su ta dva grada tražila od Saveza za Srbiju da budu tretirani kao izuzetak, jer je u njima opozicija na vlasti. SzS je predlog odbio, Paraćin i Šabac su otkačeni iz Saveza, bojkot je odbranjen i sačuvano je jedinstvo opozicije.

Bojkot je postao suština opozicionog jedinstva, ponekad isključivo do neprihvatljivosti. Svaki izlazak na biralište beleži se kao doprinos Vučiću. Što niži izlazak to je uspešniji bojkot. Stiglo se dotle da svako ko izađe na biralište, makar glasao samo za lokal, ili bacio prazan list, odradio je to za Vučića. Ko nije za bojkot, taj je za Vučića. Ana Stevanović, poslanica i članica SSP piše na portalu Direktno.rs da „pojedini ljudi koji su opoziciono nastrojeni, a kolebaju se oko izlaska na lažne izbore, ne razumeju jednu suštinsku stvar. Svaki, ali zaista svaki glas na lažnim izborima 21. juna je glas direktno za SNS. Koji god broj da se zaokruži. I to je neupitna istina“. A naslov njenog teksta glasi: Ako i glasate protiv SNS 21. juna, baš glasate za njih.

Tako je izgledalo do završetka vanrednog stanja, ali kada je ono ukinuto i kada su mere popustile počelo je sabiranje šta je sve Vučićeva vlast radila za to vreme. Neću nabrajati, sem što se mora reći da su mere bile žestoke zbog nepripremljenosti za pandemiju. I nezaobilazna je činjenica da je Vučić preuzeo ulogu vođe i spasioca u borbi protiv „nevidljivog neprijatelja“ čime je odradio svoju izbornu kampanju. Još više je približio Srbiju Kini i korupcija je radila punom parom. Za to vreme je opozicija čamila u kućama, što zbog pritiska režima na bilo koji predlog koji je s te stane dolazio, što zbog odluke da se za vreme pandemije ne vodi politika.

Nakupljene tenzije zbog teških i dugih zabrana kretanja i pretrpljenih muka izbile su u šerpovanju. Inicijativa je potekla od Ne davimo Beograd. Građani su pustili glas, pa se postavilo pitanje da li je moguće da se promeni plan od pasivnog bojkota ka ujedinjenju opozicije koja bi izašla na izbore, s ciljem da nanese udarac režimu onoliko koliko sada maksimalno može postići pod nepovoljnim uslovima. Tako se pojavila alternativna strategija o malim pobedama na lokalu i maksimalno mogućem dobitku na republičkim izborima, sa jasnom svešću da se Vučićev režim ne može srušiti jednim udarcem. Potrebna je aktivna borba na izborima i na terenu pod svim uslovima, koja ne bi donela odmah pobedu, ali bi ojačala opoziciju, pridobijala ljude, obnovila i širila infrastrukturu, bez koje ne može biti kontrole izbora i realne podrške građana. To bi eto već sada mogla biti proba i priprema za 2022. godinu kad se održavaju beogradski izbori i izbori za predsednika.

O toj ideji sam pisala Draganu Đilasu, ali je on moj predlog odbacio. Pa ipak, nezavisno od moje inicijative, o ideji da se promeni strategija i izađe na izbore debatovali su članovi Saveza, plus PSG i SDS. Ideja je odbačena, ali se odvojio Sergej i najavio da će PSG izaći na izbore. Glavno pitanje koje se postavlja nakon takve odluke je zašto je odbačena nova aktivistička strategija koja predlaže izlazak na izbore. Dejan Ilić smatra da u ovom trenutku opozicija nema resurse da pređe put od šerpovanja do izbora. Ne zato što je nesposobna, nego iz istih razloga zbog kojih je nastao bojkot. Ona nema resurse, jer ih je sve uzurpirao režim i „formatirao sebi poželjnu opoziciju. Samo oni koji prolaze taj test ili filter poželjnosti za režim dobijaju mesto u medijskom prostoru“.

To je tek početak priče. Po Dejanu, njena suština je u tome što je prava opozicija „praktično oterana u ilegalu“, a u ilegali se ne vidi da li ona nešto radi ili ne radi. Da bismo to znali trebalo bi da je ima u medijima. Ako se zanemari činjenica da se opozicija ne vidi u medijima, to bi značilo oslobađanje režima od odgovornosti za to što ih je zarobio. Ako se zapitamo zašto je nema na ulici, Dejan Ilić odgovara da tamo slobodno šetaju i napadaju režimski provokatori i batinaši. I na kraju, kada pitamo šta da radi opozicija, odgovor može biti samo novo pitanje: Zaista šta ćemo onda da radimo?

Iako je Dejanova analiza vredna pažnje, ona se kreće u već poznatim okvirima. Tražiti medije od Vučića isto je kao da mu tražiš da preda vlast. Njegova svemoć se zasniva na medijima, na neprekidnoj propagandi, lažima, menjanju svesti građana, hvalisanju i ubitačnoj kampanji protiv lidera opozicije. Zapravo protiv opozicije kao takve, jer Vučić ne podnosi opoziciju i ozbiljnu kritiku. Da su mediji suština Vučićeve vlasti vidi se golim okom. On je skoro svakodnevno na TV ekranima. Nikada ne prekida izbornu kampanju; evo, i pred ove izbore je tek dodao po neki smešni spot, a ostalo je sve isto: stalna kampanja bez obzira na izbore. Zbog toga se i postavlja pitanje šta da radi opozicija, ali to pitanje je postavio Dejan Ilić, a opoziciju nismo čuli.

Povodom odluke PSG da izađe na izbore, SzS je na pitanje zašto neće i sam da promeni strategiju i izađe na izbore ponovio da su izborni uslovi još gori i da nema razloga da se menja odluka o bojkotu. Vuk Jeremić je rekao da je stravična satanizacija njega lično i drugih lidera gotovo nepremostiva prepreka da se čuje opozicija i dobije prostor za normalan rad. Pa ipak, za njega je „držanje reči suštinsko, jer se samo tako može izgraditi kredibilitet bilo koga na političkoj sceni“. Opozicija mora da počne od toga da drži svoja obećanja. Ispit sposobnosti svih političkih aktera polaže se na održavanju date reči, a to je u ovom slučaju bojkot. „To nije samo pitanje držanja reči, već je i pitanje da pokažete da se ovim poslom ne bavite zarad bilo kakve apanaže koja dolazi iz budžetskih sredstava. Oni koji su se opredelili za bojkot, odrekli su se apanaže i privilegija. Siguran sam da će građani u budućnosti to uzeti u obzir: ko drži reč i ko se ne bori za lične funkcije i privilegije“.

Iz ovoga je jasno da bojkot opozicija ne razmišlja o tome kako smeniti Vučića i kako graditi novu demokratsku Srbiju. Ona je još u fazi bavljenja sobom i sopstvenim kredibilitetom. A narod treba da sedi i čeka je da pristigne. Otuda spor sa Sergejem koji smatra da PSG nema potrebu da stiče kredibilitet bojkotom. Zato ne mora da drži reč, a i inače je to glupo, jer je politika dinamična sfera koja zahteva pragmatična i rešenja u skladu sa promenama koje se same nameću.

Ako tako stoje stvari, nema razloga da se PSG ne podrži na izborima, jer jeste opoziciona i nije Vučićeva stranka. Bojkot je bio izlaz, jer nije bilo za koga da se glasa. Sada ima i bilo bi važno da PSG dobije značajnu podršku građana, s tim da se sredi ponašanje Sergeja Trifunovića i da se on vrati svom glumačkom zanatu. Što se tiče bojkot opozicije okupljene oko SzS ona će o svojim planovima morati da razmisli posle izbora. Ono što se može naslutiti je da postoji neizrečeni plan oko koga se te stranke slažu i čemu se nadaju. Utisak je da one veruju da će Vučića sačekati da padne na izdaji Kosova i čuvanju naših svetinja, a da ćemo umesto o članstvu u EU govoriti kako pripadamo evropskom kontinentu. Ako je to oko čega se te stranke slažu, a neke od njih to i otvoreno zagovaraju, onda se iz te ljušture moraju izvući stranke koje takvim idejama ne pripadaju, a to je na prvom mestu Demokratska stranka. Tek kada se to raščisti, znaćemo koliko je visoka zelena grana za Srbiju i da li nam je na dohvat ruke.

Peščanik.net, 03.06.2020.

Srodni link: Dejan Ilić – Građansko samoorganizovanje

BOJKOT IZBORA 2020.