Jedan novi zakon podići će talas nasilja u Srbiji i napraviti totalni haos u društvu, obaveštava nas magazin Nedeljnik na naslovnoj strani svog prošlog broja. O kojem je zakonu reč? Onom o notarima, koji drži srpsko pravosuđe paralisanim već tri meseca bez prestanka? Onom o smanjenju plata u prosveti, zbog kojeg će prosvetni radnici ići u totalni štrajk, ostavljajući decu bez zaključenih ocena? Onom o privatnim sudskim izvršiteljima, zbog kojeg su ljudi na ivici bede ostavljeni na milost i nemilost uterivačima dugova?
Ne, u pitanju je novi građanski zakonik, koji zabranjuje telesno kažnjavanje dece. U intervjuu na šest strana, sagovornik Nedeljnika, Zoran Milivojević, između ostalog kaže (a urednik to stavlja na naslovnu stranu):
„Novi zakon uvodi skandinavski model vaspitavanja dece, koji su napustili Britanci i Kanađani, a koji zabranjuje da dete povučete za ruku, ili mu kažete da ste izgubili posao i da nemate para. Ukoliko se usvoji, podići će se talas nasilja u Srbiji i napraviti totalni haos u društvu.“
Milivojević već dugo nariče na ovu temu, pa to i ne bi trebalo da bude naročito iznenađenje. Pa ipak, nešto je u ovom intervjuu drugačije – nastup je radikalizovan i mnogo očiglednije politizovan. Priča se o stranim silama koje ovim zakonom žele da kazne Srbe i unište srpsku porodicu, itsl1 Ovo je militantna retorika ekstremne desnice, koju smo do sada slušali samo od Dveri, ali ne i od psihoterapeuta sa ženske strane, kakvim god se špenglerizmima do sada služio.
Da bismo videli šta je uzrok ovoj radikalizaciji, vratimo se već citiranom pasusu. Da li Milivojević zaista smatra da će novim zakonom roditeljima biti zabranjeno da kažu svojoj deci da su izgubili posao i da nemaju para? Naravno da ne smatra, niti iko pri zdravoj pameti nešto slično može smatrati. U čemu je onda smisao ove rečenice?
Smisao je, kako je to jednom prilikom lepo definisao Barni Stintson – u lancu izdiranja. Poniženja koje trpite na poslu, ili ostavši bez posla, ili bez para, do sada ste mogli da istresete na svojim ukućanima, naročito onim slabijim od vas. Ali sada, poručuje Milivojević, država će vas ostaviti i bez te mogućnosti, bez to malo moći koju uživate u svom domu.
Država vam je uzela sve – posao, novac, status, nadu, ali vam je ostavila jednu stvar – pravo da potčinjavate druge. To je ključna pogodba konzervativnog populizma, u kojem vrlo širok krug ljudi dobija pravo na svoj delić feudalne moći, ma kako mali on bio, naravno, pod uslovom da ćute i trpe. Tu pogodbu, Milivojević upozorava, država ne sme da prekrši. Možete da mi uzmete sve, ali ne i moj mali komad moći nad potčinjenima.
Ovaj konzervativni populizam uvek nastupa iz pozicije žrtve i u ime malog čoveka i njegovih prava, ali istina je da je on najbolji partner merama socijalnog obespravljivanja i političkim elitama koje ih sprovode. Skrećući pažnju sa socijalnih na pitanja privatne moći, on podriva svaku mogućnost kolektivne akcije i organizovanih socijalnih protesta,2 i kanališe nezadovoljstvo građana u jednom posve bezopasnom pravcu – bezopasnom po vlast, naravno, ne po one nad kojima će se ova moć vršiti.
Zato nam se Zoran Milivojević ovih dana smeška sa naslovnih strana Nedeljnika, Politike i Večernjih novosti, sa RTS-a i sa Pinka.
Srbija je dobila svoju Željku Markić. Sledeća stanica – referendum.
Peščanik.net, 20.12.2014.
Srodni linkovi:
Dejan Ilić – Patrioti i predatori
Ksenija Krstić i Aleksandar Baucal – Biti ili ne biti (decu), pitanje je sad
Strahinja Mavrenski: Terapija uvreda – Zoran Milivojević
MODS – Stop promovisanju nasilja nad decom
Nenad Stevanović – Pedagogija i kazna
Maja Asanović: Zoran Milivojević – Tuga jedne profesije
Rastislav Dinić – „Špengler sa ženske strane“
POPULIZAMRAZGOVOR O OBRAZOVANJU
________________
- “Neizgovorena pretpostavka je da smo mi nasilan narod, i da smo zato krivi za sve što se dešavalo krajem prošlog veka, da smo genetski nasilni. Tako da nas treba umiriti, pacifikovati raznim nenasilnim programima. Za mene je ideja o smirivanju ‘divljih Srba’ neprihvatljiva, fašistička. Iza naizgled pozitivne ideje kojom štitimo decu, krije se podmukao napad na porodicu, koji oni koji bi trebalo da je brane još ne prepoznaju kao takav.“
- Ovako Milivojević, naizgled usput, o štrajkovima: „Pojam nasilje označava da se nešto radi na silu, da se primenjuje neka sila. Da li je moguće da neko bude nasilan tako što ne radi ništa? Zamislite primer da u jednom preduzeću na kraju radnog vremena nezadovoljni radnik legne ispred izlaznih vrata, tako da niko ne može da izađe jer njegovo telo blokira jedini izlaz. Na prvi pogled on ne radi ništa jer ‘samo leži’. Kada drugi pokušaju da ga silom uklone i oslobode vrata, u svesti posmatrača nastaje slika u kojoj su oni ti koji su loši jer su nasilni, dok je on njihova žrtva. U stvarnosti on je pasivno nasilan, dok su drugi aktivno nasilni… Često smo svedoci da grupe nezadovoljnih ‘nenasilno’ zakrče neke saobraćajnice u gradu ili zapreče neki regionalni put. U takvim situacijama vlast okleva da primeni silu kako bi se deblokirale saobraćajnice upravo zato što bi onda ona u očima publike ispala kao nasilna i loša”. Svako ko poznaje Milivojevićevo pisanje o telesnom kažnjavanju dece, prepoznaće da on ovde ponavlja potpuno istu shemu – pravi nasilnik je onaj slabiji, protiv kojeg onaj jači ne sme da upotrebi silu, iz straha da ne izgleda kao nasilnik. Jasno je šta Milivojević smatra da je u tom slučaju pravo i dužnost onog jačeg.