U Mixer Houseu u Beogradu održana je prva u nizu tribina na kojoj je Zoran Milivojević, promoter fizičkog kažnjavanja dece, izneo svoje ideje pred punom salom mladih roditelja, nastavnika i stručnjaka i pokupio ovacije prisutnih. Meni je došlo da zaplačem.
Već na samom početku njegove prezentacije iznenadilo me je saznanje do koje mere on plitko shvata važno i kompleksno društveno pitanje kao što je vaspitanje. Naime po teoriji Zorana Milivojevića postoji samo tri načina na koje možete vaspitati decu i svaki od tih načina zavisi jedino od dva faktora – roditeljskog odnosa prema ljubavi i roditeljskog odnosa prema disciplini. Nikakvi društveni faktori nisu uzeti u obzir kao relevantni, niti se uticaj sredine u kojoj dete odrasta uzima kao faktor koji može da varira neki model vaspitanja.
No, kolege psiholozi (ovde napominjem psihologe zato što se kolege pedagozi nisu ni pojavili) koji su bili u publici očigledno nemaju nikakvog problema sa ovako proizvoljno iznesenim stavovima.
Ono što me je takođe iznenadilo je do koje mere neko ko se predstavlja kao stručnjak može proizvoljno da donese zaključak o uzrocima i poreklu psihičkih poremećaja kod dece. Tako je Z.M. bez ikakvog problema rekao da su razmažena deca ona koja su voljena, a voljena deca ne poseduju empatiju. Malo mi je falilo da padnem sa stolice.
Nedostatak empatije je jedan od simptoma koji se može primetiti kod osoba koje boluju od psihopatije ili sociopatije. Ideja da su razmažena deca psihopate Z.M. je potvrdio pričom o nekom detetu koje je navodno jurilo svoju majku nožem zato što ona nije htela da mu ispuni sve njegove želje. Uzroke jednog ovakvog, očigledno patološkog stanja, Z.M. vidi u previše popustljivoj majci koju smatra krivom za to detetovo ponašanje. Objektivne činioce tog patološkog stanja koje je dete navelo da majku pojuri nožem on, predsednik saveza društava psihoterapeuta Srbije, ili ne poznaje ili ne smatra važnim.
U svakom patološkom ponašanju on vidi majku ili babu kao pokretače takvog stanja. Jasno mi je da on ima problem sa ženskim polom, ali ono što mi nije jasno su žene u publici koje se smeju njegovim sarkastičnim primerima koje on perfidno koristi da bi prikazao žene kao osobe bez autoriteta koje su emotivno labilne i ne mogu da artikulišu neki problem. Nije mi jasno do koje mere treba neko da verbalno zlostavlja publiku da bi ona pokazala neki otpor ili tračak kritičkog mišljenja? One koje se nisu nasmejale na račun sopstvene nesposobnosti, iskoristile su tu priliku da se osmehnu na račun njegovog mišljenja o patološkom uticaju babe u detetovom vaspitanju. Mogu samo da pretpostavim da deda, po njegovom mišljenju, nema nikakvog vaspitnog ili patološkog uticaja pošto nije bio spomenut tokom cele tribine.
Otac se u teoriji Z.Ma provlači kao sporedan lik koji ili batina ili potkupljuje dete finansijski i o njemu nije našao za shodno da ozbiljnije govori.
Kada je neko iz publike pitao da li jedan LGBT par može da vaspita dete u skladu sa njegovom dogmom, Z.M. se prvo zagrcnuo pri izgovoru te skraćenice, kao što čine mnogi koji hoće da sakriju svoje nepoštovanje prema seksualnim manjinama, da bi zatim potvrdio da on smatra da bi dve lezbejke verovatno mogle da vaspitaju dete ali on nije siguran. Ono što je za njega bitnije od tzv. porodične šetnje je pobuna protiv novog nacrta zakona kojim će konačno biti zabranjeno fizičko kažnjavanje dece.
Tu je sam Z.M. otkrio svoju motivaciju za održavanje tribine. Ideja je bila da se okupe pripadnici javnosti koji podržavaju batinanje kako bi izvršili pritisak na javnoj raspravi da se fizičko kažnjavanje ipak izostavi iz nacrta zakona. Publika je bila oduševljena njegovim predlogom, toliko da je jedna gospođa profesorka izjavila da niko nema pravo da se meša u to da li će ona da išamara svog sina.
Na moje pitanje da li je on ikada imao ikakvog kontakta sa decom koja su sudskim putem oduzeta roditeljima zbog fizičkog kažnjavanja koje se završilo hospitalizacijom, Z.M. nije odgovorio ni pozitivno ni negativno, već je kroz nekoliko opštih mesta pokušao da se distancira od odgovora. Tu lavinu opštih mesta završio je konstatacijom da je to zlostavljanje koje ne vrši roditelj već usvojitelj “poznatiji u narodu kao očuh ili maćiha”. Nije propustio da me pita šta sam ja po zanimanju i na moj odgovor da sam pedagog nasmejao se sarkastično, zajedno sa ostatkom sale. Ja stvarno i dalje ne znam šta je tu smešno.
Ova tribina će biti ponovljena 4. decembra u 18h u Mikseru, a ja vas pozivam, ako sebe smatrate delom stručne javnosti ili jednostavno smatrate da šamaranje nije civilizacijska tekovina, da posetite njegovu tribinu i da mu glasno stavite do znanja da nećemo tolerisati nasilje ni nasilnike bez obzira u kojoj formi dolaze.
Peščanik.net, 03.12.2014.
Srodni linkovi:
Rastislav Dinić – Konzervativni populizam: zajedno protiv solidarnosti
Dejan Ilić – Patrioti i predatori
Ksenija Krstić i Aleksandar Baucal – Biti ili ne biti (decu), pitanje je sad
Strahinja Mavrenski: Terapija uvreda – Zoran Milivojević
MODS – Stop promovisanju nasilja nad decom
Nenad Stevanović – Pedagogija i kazna
Rastislav Dinić – „Špengler sa ženske strane“
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU