Prut, šiba, dlan po dečjoj guzi – ne samo što će sve to biti zabranjeno novim Građanskim zakonikom, nego već jeste, kao što smo ovde videli, odavno zabranjeno postojećim zakonima koje Građanski zakonik treba samo da objedini i uskladi. Otkud onda buka i bes koji su se podigli oko pokušaja jednog terapeuta da spreči da se dogodi nešto što se već dogodilo? Kao da nema nikakvog učinka objašnjenje da su pozivi da se suprotstavimo donošenju novih zakona protiv nasilja nad decom besmisleni jer oni, ti zakoni, već važe: terapeutu koji zagovara fizičku kaznu kao opravdanu meru vaspitavanja stiže ili strasna podrška ili ogorčena kritika, umesto jednostavnog pozivanja na zakon. To naravno mnogo govori o tome kako dve strane u ovom pedagoškom sporu doživljavaju svoju državu i njene zakone. Priča se tu, međutim, ne zaustavlja.

Podrška koja stiže terapeutu ne staje kod prava roditelja da tuku svoju decu. (Silno je zanimljivo što se u ovoj raspravi unapred pretpostavlja da se sve porodice sastoje od roditelja i dece, dakle da sva deca odrastaju uz roditelje, i sve što odudara od tog obrasca ili je nebitno pa ne zaslužuje pominjanje ili tako odudara od norme da je gadno na to skretati pažnju.) I sam terapeut i pobornici njegovog vaspitnog metoda idu mnogo koraka dalje: ako se ne dopusti primena telesne kazne u podizanju dece, to će biti direktan udar na „srpsku“ porodicu i praktično njen kraj. Za tim krajem uslediće, naravno, apokalipsa – Srbiju će preplaviti talas nasilja (kao da već nije) i nastaće haos u društvu (kao da ga već nema). Borba za pravo roditelja da telesno kažnjavaju svoju decu tako se pokazuje kao borba za opstanak ugroženog „srpskog“ identiteta i ugrožene „srpske“ zajednice.

Da ovde nije reč samo o porodici, da u stvari govorimo o čitavom nacionalnom kolektivu, pokazuje i terapeutova reakcija na incidente čiji su glavni vinovnici maloletni Romi. Terapeut je objasnio da je nasilje – kao da je reč o svakodnevnim i brojnim pojavama, a ne o izolovanom incidentu koji mnogo više govori o lošem položaju Roma u Srbiji nego o opasnostima koje prete „Srbima“ – kome su izloženi građani Srbije od strane romske dece jednostavna posledica njihove dvostruke zakonske zaštićenosti: maloletni Romi zaštićeni su, kaže terapeut, i kao deca i kao Romi. U pitanje otkuda potreba da se Romi (i deca) štite zakonom, terapeut naravno neće ulaziti, njega ne zanima zlostavljanje slabijeg, on brine uvek i isključivo o pravima jačeg. Taj incident terapeut vešto koristi da pokaže kako zakon, baš kao i u odnosu roditelja i dece, između većinske i manjinske zajednice – dakle, između jačeg i slabijeg – uspostavlja pravni aranžman od koga štetu trpi isključivo većina, koja tako postaje žrtva čiji je opstanak ugrožen.

Priča o opstanku ugrožene zajednice ovde nam jasno pokazuje kojoj vrsti govora pribegavaju terapeut i njegovi (medijski) sledbenici kada zastupaju svoje stavove. Reč je naravno o podizanju moralne panike. To ih, međutim, ne čini nimalo posebnim. Pribegavanje moralnoj panici u pokušaju da se nametnu vlastiti stavovi kao rešenje za pretnje kojima je zajednica izložena svojstveno je i drugim modernim društvima. U Britaniji s kraja sedamdesetih i tokom osamdesetih godina 20. veka, to je bio način na koji je konzervativna vlast postavila osnovu za sistematsko ukidanje ustanova socijalne države. Umesto političke rasprave, moralna panika premeštala je debatu u domen privatne sfere i morala, čime je teret odgovornosti za posledice odluka vlade skidala s vlasti i svaljivala isključivo na građane koji su od njih trpeli najveću štetu. Slično se događa i kod nas.

Najmanje dve i po decenije unazad i u Srbiji se koristi sličan govor. Među najsvežijim primerima je svakako novo istupanje predsednika Srbije u vezi sa pitanjem Kosova. Predsednik će mirno saopštiti da je odricanje od Kosova ravno odricanju od „svega onoga što nas čini Srbima“. To što su izjave terapeuta i predsednika u međusobnoj koliziji, jer pored Kosova „Srbima“ nas, prema predsedniku i terapeutu, čini barem još to što ne pristajemo da se odreknemo prava da tučemo svoju decu – ne znači da se predsednik i terapeut ne slažu. Naprotiv, njih dvojica su u savršenom skladu, jer podržavaju jedan drugog pričama o kolektivnoj ugroženosti, to jest obojica usaglašeno rade na potpirivanju moralne panike. I jedan i drugi upiru prstom u pretnje „našim“ vrednostima i interesima. Obojica sebi daju za pravo da mimo činjenica definišu i te vrednosti i same pretnje i tako, uz podršku medija, stvaraju zabrinutu javnost koja očekuje neku reakciju.

U slučaju britanskog tačerizma, reakcija se očekivala od same vlade i to očekivanje bilo je opravdanje za sve represivniju politiku vlasti. U slučaju predsednika Srbije, uopšte nije jasno ka kome su usmerena očekivanja zabrinute javnosti, jer je – slično slučaju terapeutove pobune protiv donošenja zakona koji su već doneti – Kosovo samostalno i to sa bilo kakvim „odricanjem“ Srbije nema više nikakve veze. Međutim, zahtev samog terapeuta je nešto složeniji i stoga zanimljiviji od izjava predsednika. Ako se za analizu moralne panike ponovo poslužimo primerom Britanije iz osamdesetih, vidimo da su, prema „dežurnim moralistima“, nosioci pretnji bile upravo grupe koje su najviše trpele štetu od mera vlade, a od same države se očekivalo da ih dodatnim prisilnim merama još više disciplinuje ili marginalizuje. Po tom modelu očito funkcioniše terapeutovo upiranje prstom u maloletne Rome. Međutim, nosilac pretnje kada je reč o „srpskoj“ porodici upravo je „srpska“ država: ona donosi zakone koji će razoriti temelj „srpskog“ identiteta, kako ga shvataju terapeut i sledbenici.

Na prvi pogled, reč je o zahtevu koji se može razumeti kao izrazito opozicioni. Terapeut je izneo oštru kritiku vlasti i to upravo iz ugla onih vrednosti do kojih je navodno stalo i samim vlastima. Bezmalo bi se tu moglo raditi o jednom jakom političkom sukobu, u kome država mora da štiti vlastite zakone od kritika koje joj upućuje legitimna opozicija. Legitimnost, naravno, iz ugla tekućih vlasti, proizlazi iz svetonazora koji dele i jedni i drugi. Jasno je, međutim, da imamo samo privid sukoba, u kome od politike nema ni traga. Država će na ovu vrstu kritike lako odgovoriti tako što neće primeniti svoje zakone, kao što ih uostalom u ovoj oblasti uglavnom i ne primenjuje. Njeni kritičari baš to i očekuju, pa je utoliko njihov moralni gnev lažan, jer znaju da preko puta imaju posla sa sličnima sebi. Zato i mogu da formulišu zahtev da se ne usvoji nešto što je odavno usvojeno. Praktično, sa iste ideološke pozicije na kojoj stoji i sama vlast, oni šalju političku podršku državnim telima da i dalje ne primenjuju zakone koji ugrožavaju „srpski“ opstanak. (Kao što se na drugom nivou podržava odbijanje primene sporazuma iz Brisela.)

Reći sad da je moralna panika sredstvo za disciplinovanje javnosti kome najčešće pribegavaju upravo konzervativci, desničari, nacionalisti jednako je tačno koliko je i beskorisno. Jer se time ne rešava problem koji realno postoji, a koji je terapeut precizno identifikovao i na njega ponudio jednostavan i lak odgovor, dakle baš onakav kakav najveći broj ljudi i priželjkuje. Ako bismo sad rekli da to i nije odgovor nego naprosto uteha koja ništa ne rešava, opet ne bismo rekli mnogo. Vrlo često, moralna panika podiže se oko stvarno postojećih problema. Stvarno postojeći problem u Srbiji danas zaista jeste i vaspitavanje dece. Briga za decu jedna je od najjačih briga. Svest o tome da smo odgovorni za budućnost dece u središtu je takve brige. S tim u vezi je i uverenje da od nas zavisi kakvi će ljudi postati deca o kojoj brinemo. Ti ljudi će onda oblikovati budućnost. Ta budućnost nam deluje krajnje neizvesno, upravo poput opisane apokalipse nasilja i haosa. Ali, kaže terapeut, ako tučemo decu, sve će biti u redu, barem onoliko koliko je do nas. Da se oblikovanje budućnosti ovde iz političke arene gde se sklapaju društveni aranžmani ponovo premešta u privatnu sferu i da se teret odgovornosti za oblikovanje društva skida sa političara i svaljuje na građane – sasvim je jasno. Ali, problem ostaje iako to znamo.

Rešenje, međutim, nije isključivo u kritici onih koji nude lažne odgovore i praznu utehu. Ta kritika mogla bi delovati i kao uvreda za ljude koji su se našli u problemu i u očaju prigrlili laka rešenja. S jedne strane, vlasti bi se neprestano morale pozivati da primenjuju zakone i ohrabrivati u tome. S druge strane, ozlojeđenim ljudima, koji imaju jak osećaj da im kontrola nad vlastitim životima, pa tako i briga o deci, izmiče iz ruku, treba dati mnogo više od kritike lakih rešenja koja im pružaju kakvu-takvu utehu da stvari za njih nisu sasvim izgubljene. Poslužiću se ovde slikom jednog poznatog američkog pedagoga: za mnoge ljude stvari izgledaju tako kao da kuća gori. Ako sam duboko zabrinuti roditelj (ostanimo za trenutak i mi pri isključivoj slici porodice) koji strepi za svoje dete, a kuća je – kako me na to upozoravaju „moralni aktivisti“ – u plamenu (kulturno, ekonomski, politički), moram se osvrtati oko sebe i tražiti izlaz. I onda ugledam desničare koji mi viču – skači! Skači, evo je mreža! Ali ja, roditelj, spreman da za svoje dete uradim najbolje, okrenuću se i na drugu stranu, da proverim šta tamo ima. Tamo vidim ljude koji drže nevidljivu mrežu. I oni viču – skači! I još kažu – ne možemo ti ponuditi sigurnu mrežu, moramo da pregovaramo, zato skoči, a o svemu ćemo razgovarati dok padaš. A desničari kažu – evo, to je ono što imamo. U toj situaciji, ljudi koji osećaju da im se životi raspadaju, po svoj prilici skočiće na „desnu“ stranu. Zato se pored kritike moraju dati i odgovori, to jest i sa druge strane se mora raširiti prava mreža.

Baš kao što to radi „desna“ strana, poput terapeuta i predsednika o kojima je ovde bilo reči, stalno treba ponavljati moguća rešenja i realizovati ih koliko je to moguće. To je naročito važno kada govorimo o problemima vezanim za vaspitavanje dece. Motiv za to je očigledan: ne bi trebalo da dozvolimo da nam deca odrastaju u zajednici u čijem se identitetskom središtu nalazi pravo da se fizički kažnjavaju slabiji od nas.

Pescanik.net, 07.12.2014.

Srodni linkovi:

Rastislav Dinić – Konzervativni populizam: zajedno protiv solidarnosti

Dejan Ilić – Patrioti i predatori

Ksenija Krstić i Aleksandar Baucal – Biti ili ne biti (decu), pitanje je sad

Strahinja Mavrenski: Terapija uvreda – Zoran Milivojević

MODS – Stop promovisanju nasilja nad decom

Nenad Stevanović – Pedagogija i kazna

Sofija Mandić – Još nasilja

Maja Asanović: Zoran Milivojević – Tuga jedne profesije

Rastislav Dinić – „Špengler sa ženske strane“

RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).