Masovni pokret

Desi se da mediji ponekad obave svoju dužnost: prošle nedelje su to učinili objavljivanjem podataka koji potiču od evropskih i svetskih statističkih istraživanja, ali takvih da ih svi možemo prepoznati u praksi i u svakodnevnom životu, i teško se mogu razvrednovati nekom manipulacijom: to je bilo povezano sa slučajem na Islandu. Reč je o tome da nigde u svetu žene nisu plaćene jednako kao muškarci za isti posao, i da je u tome Slovenija prva u EU, sa najmanjom razlikom između plaćanja na osnovu polne razlike. Islanđanke, koje imaju odličnu građansku školu neposlušnosti i razumnog usmeravanja besa, prestale su pre nekoliko dana da rade u 14.38h, jer su toliko plaćene.

U ovome slučaju, drugarice sa Islanda su nam dale odlična uputstva za delovanje, koja sigurno neće doći – pa i ne moraju – na skupštinsko zasedanje. Mogućnost odgovora bar milijardu zaposlenih žena na planeti je da ili skrate radni dan, ili da tokom godine prestanu da rade kada dostignu godišnje plaćanje koje je za njih određeno, dakle manje. Građanke Bosne i Hercegovine, kako rezultati istraživanja pokazuju, mogle bi da prestanu da rade sredinom jula, ili, ako baš hoće da rade tokom cele godine, da svakog radnog dana rade od 8 do 12.15h. Razlika u plaćanju između muškaraca i žena je tamo naime… 46%. Što se tiče statusa nezaposlenih žena, od učenica i studentkinja preko domaćica i zemljoradnica pa sve do penzionerki i onih koje nemaju baš ništa, masovnost pokreta zaposlenih žena mogla bi da preuzme i taj cilj (izjednačavanje svih vrsta naknade, plaćanje kućnog rada, konačno i ULD – univerzalni lični dohodak).

Reč je o mogućnom masovnom pokretu, o većoj polovini građana svih država, o izvesno većoj polovini Zemljana. Referendumi, dakle, ne dolaze u obzir, jer bi bili protiv manjine: tu, naravno, sebi dozvoljavam sarkazam – većina referenduma koje sam doživela u Sloveniji bila je organizovana, i to uspešno, sa očitim ciljem da se ugroze i iz punih ljudskih prava isključe manjine.

Prestanak rada žena koje su manje plaćene ne samo da ne mora da traži oslonac već postojećih, i sasvim nefunkcionalnih demokratskih institucija, nego ne mora da bude ni zavisan od sindikata – i, što je najbolje od svega, ne zahteva baš nikakvu posebnu organizaciju, pripremu ili poučavanje radnih (i drugih) žena. Setimo se, recimo, da već četiri godine februara meseca organizujemo (nadamo se) milijardu žena koje se pripremaju, uče korake, obezbeđuju prostor, ozvučenje i muzičku pratnju, da bi koliko-toliko koordinisanim plesom izrazile svoju životnu radost i simbolički, borbu protiv nasilja prema ženama. Dragocenih nekoliko minuta sreće možda i donosi neki rezultat – najveći je kolektivno osećanje solidarnosti koje žene dožive. Dobro poznajem to osećanje, jer sam dala inicijativu za organizaciju prvog takvog događaja u Sloveniji. U slučaju prestanka rada kao protesta protiv nejednakog plaćanja, ništa od toga nije potrebno – sve žene koje rade, i one druge, znaju sve tehnike. Poslodavci ne bi smeli ni da pisnu, sindikati, od sramote što to nisu davno pre uočili, proučili, delovali, organizovali, takođe. A što se vlada tiče, uvek isti savet – marš u skupštinu, pa to odmah rešite, jer to nikako ne spada u one gnusne laži o fleksibilnosti rada, otvorenosti tržišta rada i ostale, koje treba da nas pretvore u slobodno lutajuće robove, a srećom se ne mogu objasniti i gurnuti pod tepih ni jednim jedinim drugim objašnjenjem. Reč je o anahronizmu, tačnije o atavizmu, o nakaznom repu koji se skrivao umesto da se odseče. Ništa i nigde ne može da objasni zašto bi žene bile manje plaćene za isti posao i iste norme.

Masovni pokret ovoga tipa samo uzgred zahteva ulice, da se poruka jasnije kaže. Bez ikakvog teksta objašnjenja, bez ikakve naracije, jer nije potrebna, u svakom društvenom kontekstu, ovakav masovni pokret može da angažuje svakoga, bilo koje političke orijentacije. U slučaju ženske pobune, mnogo muškaraca bi moralo osetiti solidarnost i svrstati se sa njima, jer niko ne traži da se njima smanjuju plate. A kako je to toliko puta, praktično bez izuzetka, potvrđeno u istoriji, ženske pobune ne služe se nasiljem, isključivanjem, nego naprotiv, najčešće su propraćene dodatnim davanjem, uključivanjem, pomaganjem i već više puta pomenutom solidarnošću.

Što se tiče nejednakog plaćanja, to od ranije, a bar četvrt veka u izrazitim oblicima znamo, vidimo, doživljavamo, ali izgleda da nikoga to nije zainteresovalo da predloži inače krajnje jednostavno zakonsko rešenje. Pitanje ostaje otvoreno: da li je ženama prekipelo? Na Islandu, čije je stanovništvo otprilike jednako broju stanovnika Ljubljane, jeste, ali njima je pravovremeno prekipelo i u slučaju kradljivih bankara. Možda se žene uzdržavaju upravo zato što su svesne da bi u slučaju takve pobune veća polovina ljudskih bića na planeti imala isti cilj: obazrive prema moći, spremne da trpe i ćute, u mnogim kulturama propisno potisnute i ugrožene, žene se teško odlučuju na slične pokrete i akcije, jer misle na mogućne posledice po sve, ne samo po njih, jer većinski ne vole nasilje. A potencijal većinske pobune žena je naprosto neizmeran. Primer možda lakše mogu da daju manje ugrožene, upravo one koje najbolje stoje u nepravdi; dakle, žene Slovenije. Prednost takvog pokreta bila bi što bi sa svojom ogromnom snagom mogao poneti i druge stvari koje se nužno moraju promeniti. Jer, govorimo o veoma masovnom pokretu.

Peščanik.net, 27.10.2016.

Srodni linkovi:

Dubravka Ugrešić – Žene Europe

Svetlana Slapšak – Balkanka

The New Yorker – Nedovršen feministički posao