Kada diktator automatski ponavlja svoje uspehe, naučno-tehnološki parkovi uvek su na spisku. Bez ikakvih objašnjenja, naziv je za mene postao misterija, utoliko više što se za njim izvesno skriva neka realnost, koju diktator nije u stanju da navede, opiše i objasni. Zato sam napravila neki pregled, uz pomoć VI i drugih izvora podataka, dobijenih u razgovorima sa nekoliko naučnika raznih generacija, zapravo brzi let iznad prostora, infrastrukture i funkcije, koji amateru iz humanistike i svim radoznalima može da pomogne da razumeju pojam i pojavu. Stvari postaju jasne kada se postavi istorijska perspektiva: uzorni i primarni naučno-tehnološki park je Silikonska dolina u SAD, docnije je nekoliko vrhunskih svetskih univerziteta razvilo slične institucije. Osnovni cilj ovakvih centara (park u anglo-američkom jeziku ima drugačije, šire značenje nego u evropskim jezicima, podrazumeva više zgrada, imanje sa infrastrukturom, čak i manje naselje) je pretvaranje inovacije u kraću reč – novac. Razni su opisi pridobijanja novca u ovom kontekstu – startap, autsorsing, netvorking, inkubator i našlo bi se još – ali kako to reče Balašević u pesmi o petlu: princip je isti, ostalo su nijanse…
Ako se posmatra hladno i bez političkih parola, priča o naučno-tehnološkim parkovima u Srbiji ima dva lica. S jedne strane, Srbija je zaista izgradila infrastrukturu koju pre dvadeset godina nije imala: mrežu parkova u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Čačku, uz planove za dalje širenje. U njih su uložene desetine miliona evra i danas okupljaju stotine kompanija i hiljade inženjera. S druge strane, ostaje otvoreno pitanje da li je nastao inovacioni sistem ili prvenstveno inovaciona infrastruktura.
Na početku veka, razvoj u zemlji značio je privatizaciju, strane investicije i razvoj uslužnog sektora. Nauka i tehnološko preduzetništvo nisu bili u središtu ekonomskih politika. Univerziteti su proizvodili kvalitetne stručnjake, ali su mnogi odlazili u inostranstvo ili radili za strane kompanije. U tom periodu nastaju poslovni inkubatori i prve inicijative za transfer tehnologije, ali bez ozbiljnije nacionalne strategije. Može se reći da nova faza nastaje 2013, sa osnivanjem naučno-tehnološkog parka Beograd, kome su sledili oni u Novom Sadu, Nišu i Čačku, ukupno četiri. To je za zemlju bez ozbiljne tehnološke proizvodnje suviše, a ako to razumemo kao mesta zabave i razonode, kako to zvuči u diktatorovim izjavama, onda je izvesno premalo. Ostanimo dakle pri „previše“. Razlog je u tome što su softverske usluge, autsorsing i razvoj za strane klijente dominantni, a proizvodnja novih tehnologija, tehnološke inovacije i industrijski patenti neuporedivo ređi. Ukratko, Srbija je uspešnija u izvozu inženjerskog rada nego u izvozu sopstvenih tehnologija, uz hronično slab transfer znanja iz nauke. To je stari problem postsocijalističkih društava: nauka postoji, privreda postoji, ali veze između njih ostaju slabe.
Najveći problem je nedostatak investitora koji prihvataju visoki rizik: naučno-tehnološki parkovi računaju na evropska i državna sredstva i razne grantove. Vlast opet privlači investitore koji neće da mnogo ulažu, posebno neće da rizikuju, kojima je važno da daju što manje a izvuku što više, dugi rokovi su im nezanimljivi, ekološki problemi ih uopšte ne zanimaju, socijalni uskovi radnika isto tako – uvoze se strani radnici kojima se temeljno smanjuju prava, da bi to postalo norma i za domaće: ukratko, grabljivost, koju inovativnost i veza sa naukom više plaše nego privlače.
Osnovu izvoza države čine automobilska industrija u stranom vlasništvu, kablovska industrija, poljoprivreda, osnovni industrijski proizvodi, dok visokotehnološki sektor raste, ali je daleko od razvijene proizvodnje. Koliko će tu pomoći najavljena proizvodnja humanoidnih robota veliko je pitanje. Inovacija u igranju moravca (ne kolo, već slet) kao da je osigurana…
Istoričar bi rekao da je Srbija uspešno završila fazu gradnje institucija, ali da tek predstoji mnogo teži zadatak: stvaranje inovacione kulture i tehnološke ekonomije koja može da opstane bez stalne državne podrške. Možda je korisno dodati još jednu istorijsku dimenziju. U Jugoslaviji je postojao sasvim drugačiji model odnosa nauke i privrede. Veliki industrijski sistemi – Energoinvest, EI Niš, Iskra, Gorenje, IMT – imali su sopstvene razvojne institute, laboratorije i istraživačke centre. Inovacija je tada bila ugrađena u samu industriju. Današnji naučno-tehnološki parkovi pokušavaju da reše problem koji je nastao nakon raspada tog sistema: istraživanje je ostalo na univerzitetima, industrija se promenila ili nestala, a veza između njih oslabila je. Naučno-tehnološki park zapravo je pokušaj da se ta veza ponovo uspostavi, ali drugim sredstvima, i nema nikakve šanse za uspeh ukoliko vlast, odnosno diktator, nastavi da ga tretira i prikazuje kao deo propagandne reprezentacije i spinovanja.
Ostaje ključno pitanje: kako se znanje pretvara u društvenu moć i ekonomsku vrednost? Nikada lakše i brže, reklo bi se po realnim mogućnostima povezivanja nauke, tehnologije i društva. A za to povezivanje neophodna je neometana razmena, u kojoj su jednakost, stabilnost i slobodan pristup informacijama i institucijama osigurani svima. Dakle, demokratija (u raznim verzijama), a ne diktatura.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
