Nadležni organi i dalje rade svoj posao

Transparentnost Srbija (TS) je prikupila veliki broj dokumenata koji pokazuju kako „nadležni organi“ na miru rade svoj posao kada treba da ispitaju eventualnu odgovornost predstavnika vlasti ili državnih organa za krivična dela, kršenje zakona i druge nepravilnosti u radu. Već sam predstavio nekoliko karakterističnih primera, a kako je reč o hororu sa elementima groteske, po uzoru na „Tesnu kožu“ ili „Stravu u Ulici brestova“ (odlučite kojoj estetici je bliže to što nam se dešava), evo i nastavka.

Ko se voli taj se optužuje

Lazar Ristovski je, a da toga nije bio svestan, izneo ozbiljne optužbe na račun Aleksandra Vučića kada se pohvalio kako mu je predsednik lično pomogao da snimi film koji će izgleda biti simbol obeležavanja 100 godina od završetka Prvog svetskog rata, ako ne i rata samog. Ristovski je detaljno pojasnio kako je novac za film dobio „na konkursu, legalno“, ali to su bile „male pare“, nije bilo dovoljno, pa ga je Vučić podržao, nije mu baš dao dva miliona (evra), već se „u razgovoru“ sa RTS-om došlo do toga da RTS finansijski podrži njegov film.

Transparentnost Srbija je od Višeg javnog tužilaštva (VJT) i Tužilaštva za organizovani kriminal (TOK) zatražila informacije o tome da li im je podneta krivična prijava u vezi sa ovim navodima i šta su preduzeli tim povodom – da li su zahtevali dodatne informacije od Ristovskog, Vučića i odgovornih na RTS-u.

TS je, naime, ukazala da bi se iz izjave Ristovskog, čiji je transkript dostavljen tužilaštvima, moglo zaključiti da Javna medijska ustanova RTS odluke o tome koje će filmove podržati ne donosi na osnovu umetničkih kriterijuma ili drugih kriterijuma koji su od značaja za ostvarivanje uloge ove ustanove, već da na to utiču druga lica, u ovom slučaju predsednik Republike, u čiju nadležnost ne spada izbor onoga što će RTS finansirati.

TS je ukazala da bi se izjava Ristovskog mogla razumeti kao optužba protiv predsednika Republike i neimenovanih rukovodilaca u RTS-u da su prekoračenjem službenih ovlašćenja, odnosno iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, pribavili korist za Ristovskog, što bi bilo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359 Krivičnog zakonika.

Pozvali smo tužilaštva da o svojim nalazima i preduzetim merama obaveste javnost, nevezano za postupanje po zahtevu TS-a, s obzirom na moguće uznemirenje javnosti zbog teških optužbi na račun predsednika.

TS je dobila odgovore od oba tužilaštva. VJT je odgovorilo da nije podneta krivična prijava povodom pomenutog događaja, a TOK da nije podneta krivična prijava u vezi sa intervjuom.

O predlogu da izveste javnost nisu se izjašnjavali, verovatno u uverenju da će TS izvestiti da Vučić i Ristovski mogu mirno da spavaju jer niko nije podneo krivičnu prijavu. A što se tiče samoinicijativnog delovanja tužilaštva, po saznanju koje su stekli, ako ne iz medija, a ono iz dopisa TS-a, za tim verovatno nije bilo potrebe jer je Dragan Bujošević umirio javnost izjavom da je serija o kralju Petru Prvom bila na planu „proizvodnje RTS-a i pre nego što je Aleksandar Vučić postao prvi potpredsednik Vlade Srbije“ i da je on kao direktor „zatekao takve dogovore“ sa Milovanom Vitezovićem i Lazarom Ristovskim. Ko zna, možda postoji još stariji dogovor da se o tome snimi radio drama iz vremena pre nego što je osnovana Televizija Beograd.

Ovde bi se, u Bujoševićevom maniru („pitajte Ristovskog šta je hteo da kaže, neki glumci su bolji kada izgovaraju tuđi tekst“), moglo zaključiti da su neki državni organi (naj)bolji kada na miru ne rade svoj posao.

Uzimalo davalo

Da se zadržimo još malo u prošlosti, u doba između dogovaranja i ugovaranja filma i serije o kralju Petru. Ima slučajeva za koje je potreban dug predkrivični postupak, treba nadležnim organima dati ne samo mira, već i vremena da rade. Zato smo izvukli slučaj od pre dve godina. U TV emisiji „Insajder u Juri“ objavljeno je da je 2013. godine Ministarstvo rada tražilo od kompanije Jura donaciju – ni manje ni više nego dva automobila „za unapređenje uslova rada“. Jura je donirala. A priča je ugledala svetlost dana u vreme kada su se pojavile optužbe da Jura krši prava zaposlenih, a da inspekcija, u sastavu Ministarstva rada, pred tim zatvara oči.

Jura nije krila da je poklonila vozila: „Donacija dva automobila je realizovana nakon dobijanja zahteva od ministarstva za unapređenje uslova rada zbog manjka službenih vozila. Kao članovi lokalne zajednice, odlučili smo da zvanično ispunimo zahtev bez skrivenih namera“, navela je Jura u odgovoru Insajderu.

TS je u vreme kada je sve ovo objavljeno (maj 2016) pozvala Ministarstvo, Vladu i Državnu revizorsku instituciju (DRI) da ispitaju slučaj, iniciraju kažnjavanje odgovornih, vrate vozila dobijena mimo zakona i pokrenu postupak za izmenu i dopunu propisa, kako bi se uredio sukob interesa u vezi sa poklonima koje primaju državni organi.

Naime, Zakon o donacijama i humanitarnoj pomoći zabranjuje da se kao donacija dodeljuju ili primaju putnički automobili, kao i usluge, novac, hartije od vrednosti, imovinska i druga prava. U ovom slučaju, ne samo da je prekršeno to ograničenje iz Zakona o donacijama, već postoje i znatno ozbiljniji problemi. Prvo, sama situacija u kojoj jedan državni organ od privatne firme koja može biti predmet inspekcijske kontrole traži „donaciju“, može predstavljati po svojoj suštini iznudu mita, koja se razlikuje od krivičnog dela samo po tome što korist ne stiče pojedinac nego organ. Dodatni element apsurda unosi činjenica da država na jednoj strani, novcem od poreza podstiče investitora (Jura je dobila značajne subvencije, o čemu je TS pisala), a da s druge strane od tog istog investitora traži vozila koja je trebalo nabaviti iz budžeta.

Dve godine kasnije zatražili smo informacije i dokumente o postupanju Višeg javnog tužilaštva u Kragujevcu ili hijerarhijski nižih javnih tužilaštava u vezi sa ovim slučajem – o ispitivanju mogućeg krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti i o tome da li je tužilaštvo vodilo istragu, da li je pokrenulo krivični postupak ili je zaključilo da za to nema osnova, koje dokaze je prikupilo u vezi sa slučajem i koji je ishod krivičnog postupka ako je vođen. Puno pitanja, a odgovor kratak: u periodu od 2013, zaključno sa 3. septembrom 2018. u Kragujevcu nije podneta krivična prijava protiv lica navedenih u zahtevu.

Nisu odgovorili na pitanje da li su sami postupali, ali se odgovor naslućuje.

Odgovorili su, međutim, na deo dopisa u kome je TS poručila da se zahtev, ukoliko tužilaštvo nije postupalo, može tretirati kao inicijativa da preduzme mere iz svoje nadležnosti. Stoga su preduzeli mere iz svoje nadležnosti: zahtev je dostavljen VJT u Kraljevu – Posebnom odeljenju za suzbijanje korupcije, imajući u vidu primenu Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije. Neka oni drugi koji su nadležni rade na miru svoj posao.

Ni Više javno tužilaštvo u Kraljevu nije sedelo skrštenih ruku, već je odgovorilo – da mu nisu podnošene krivične prijave u vezi sa donacijom. A što se inicijative tiče, nadležan je neko treći. Donacija je „učinjena“ u sedištu ministarstva, u Beogradu, pa je za postupanje po inicijativi nadležno Više javno tužilaštvo u Beogradu kome je TS, zaključuju tužioci iz Kraljeva, već uputila identičan zahtev.

A na taj istovetan zahtev upućen Višem javnom tužilaštvu u Beogradu stigao je još ranije jezgrovitiji odgovor – nije formiran nijedan predmet. VJT nije želelo da meša i uznemirava bilo koje druge eventualno nadležne organe niti da se izjašnjava o inicijativi za preduzimanje mera iz svoje nadležnosti.

TS se obratila i Državnoj revizorskoj instituciji: 21. avgusta 2018. poslali smo upit i inicijativu, sa molbom da nas izvesti ukoliko je postupala u okviru svojih ovlašćenja u vezi sa ovom donacijom. Zamolili smo i da nas DRI obavesti da li je planirala da u postupcima revizije obuhvati i ugovore o donaciji koje zaključuju korisnici javnih sredstava. Najzad, ukoliko je DRI uočila postojanje sistemskog problema na koji ukazujemo, zatražili smo informaciju o eventualno pokrenutim inicijativama kod drugih državnih organa da se ti problemi reše.

Odgovora, za sada, nema.

Kao što nema odgovora ni na zahtev Ministarstvu rada da nam dostavi ugovor o donaciji, kopije pisane komunikacije ili beleške o usmenoj komunikaciji koja je prethodila donaciji (molba za donaciju ili odgovor na ponudu donacije) i dokumente o tome kako je razmatrano treba li zaključiti ugovor i primiti poklon u svetlu zakonitosti i mogućih negativnih efekata na rad ministarstva.

Lažna obećanja i istinite provere

Funkcionerska kampanja je pojava na koju TS ukazuje od izbora 2012. (kada su oni drugi bili funkcioneri). U suzbijanju ove, za vlast ugodne i lagodne pojave, nismo se mrdnuli ni za milimetar, ali je barem javnost (pa čak i međunarodna, kroz izveštaje EK i OEBS/ODIHR) počela da obraća malo više pažnje na to samoreklamerstvo o državnom trošku. Druga strana medalje je to što je nastala i konfuzija šta je funkcionerska kampanja (nije uvek nezakonita), a šta je kršenje odredbi Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije koje se tiču zloupotrebe javnih resursa u stranačke svrhe (famozni član 29. stav 2: Funkcioner ne može da koristi javne resurse i skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu funkcionera, za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata).

U kampanji za beogradske izbore zabeležili smo slučaj kršenja zabrane iz pomenutog člana 29, upadljiv, da parafraziram kapetana Crnog Guju, kao 12-ospratnica sa veličanstvenom kapijom i ogromnim natpisom na krovu „Ovo je kršenje člana 29. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije“.

Stoga smo još u februaru 2018. Agenciji uputili dopis, a među 5 primera našla se ministarska predizborna poseta Zorane Mihajlović Obrenovcu i naselju Skela. Na skupu u Skeli Mihajlović, prisutna u svojstvu javnog funkcionera, gradila je predizbornu infrastrukturu i saobraćala sa biračima, poručujući da građani „lažna obećanja ne mogu čuti od Srpske napredne stranke“, čime je, kanda, promovisala partiju (vidi definiciju prekršaja iz člana 29. stav 2). Potom se uz novo promovisanje SNS-a osvrnula na političke protivnike: „Danas sam ovde ne da bih vam davala lažna obećanja, to čine neki drugi, poput Đilasa i Šapića, ne bi li se opet vratili da unište ono što mi popravljamo“. Možda bi joj za ovaj drugi citat Agencija mogla i progledati kroz prste tumačenjem da smo „mi“, odnosno „oni“ koji popravljaju – Ministarstvo, a da zakon ne zabranjuje kritiku političkih protivnika. Ali kako progledati kroz prste korišćenju javnih resursa, odnosno sajta Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture na kome je objavljen partijski propagandni govor?

Agencija je 7. marta odgovorila da je već u toku postupak prethodne provere po prijavi protiv Zorane Mihajlović za situaciju koju smo naveli u dopisu. Od tada nismo dobili novi haber, nismo našli u medijima da je potpredsednici vlade izrečena mera (a valjda bi to pobudilo interesovanje medija), niti smo takvu informaciju našli na sajtu Agencije.

Stoga smo 22. avgusta 2018. uputili novi zahtev Agenciji da nas obavesti dokle se stiglo sa postupkom provere i da nam dostavi rezultate provere ukoliko je završena.

Odgovor čekamo.

Javite se za 18 godina

Dugačak je spisak nelogičnosti, nepravilnosti, nezakonitosti, primera bahatosti i besprizornosti u vezi sa projektom „Beograd na vodi“. Jedna stavka zaslužuje stalnu pažnju javnosti, ako ni zbog čega drugoga, a ono zbog činjenice da je reč o gotovo 300 miliona evra, odnosno 33 milijarde dinara.¹ Tolika je vrednost doprinosa za građevinsko zemljište koji se, po „leks specijalisu“, investitoru ne mora naplatiti ako zauzvrat izgradi objekte javne namane, u istoj vrednosti. A to će investitor, zahvaljujući tom zakonu, raditi bez postupka javnih nabavki, poveravajući poslove firmi po svom izboru.

Tu se pale crvene lampice sa natpisom „korupcijski rizik“, a sirene zavijaju kao u podmornici pogođenoj torpedom. U odsustvu konkurencije investitor koji izvodi radove će imati interes da prikaže što veću cenu radova, kako bi na taj način otplatio što veći deo doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta. A povrh svega, ne znamo kakav je plan izgradnje objekata javne namene (nikada nije objavljen dokument), da li je išta do sada izgrađeno (da li je to na primer „promotivni štand“ odnosno privatna kafana, objekat javne namene ili je to „promenada“) i koliko je to koštalo (odnosno sa koliko se to nula knjižilo, jer ćemo teško saznati koliko je zaista koštalo).

Ugovor, inače, predviđa da se ceo projekat gradi 30 godina, a da se 50 odsto završi za 20 godina, tako da bi se moglo očekivati da će tada javnosti biti podnet izveštaj šta je zaista planirano, a šta izgrađeno. Da ne bismo čekali još 18 godina, zatražili smo 21. avgusta od Vlade Srbije informacije o uređenju zemljišta i izgradnji i rekonstrukciji objekata javne namene na području realizacije projekta „Beograd na vodi“, što uključuje podatke o vrsti objekata koji su izgrađeni ili rekonstruisani, vrsti izvedenih radova na uređenju zemljišta, vrednosti tih investicija, postupku koji je primenjen na izbor izvođača radova i izvršenom stručnom i finansijskom nadzoru, od zaključenja ugovora do dana postupanja po zahtevu.

Od gradonačelnika, Skupštine grada, Gradske uprave i Gradskog veća Beograda zatražili smo informaciju o tome da li je bilo koji organ Grada Beograda doneo odluku kojom je propisano da se radovi na uređivanju građevinskog zemljišta uključujući izgradnju površina javne namene, kao i izgradnju objekata javne namene u javnoj svojini koje realizuje investitor na osnovu ugovora o izgradnji projekta „Beograd na vodi“ – priznaju kao izmirenje ukupne obaveze na ime doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta i da li je takav predlog ili inicijativa upućen-a ovim organima.

Naime, „leks specijalis“ je propisao² da se naknada može „prebiti“, ali je potrebno da jedinica lokalne samouprave svojom odlukom to propiše.

Za slučaj da takva odluka nije doneta, zatražili smo kopije dokumenata iz kojih se može videti koliki su dospeli doprinosi za uređivanje građevinskog zemljišta na području na kojem se realizuje projekat „Beograd na vodi“. A ako se troškovi „prebijaju“ – da nam se dostave izveštaji o tome šta je izgrađeno od objekata javne namene, odnosno koliko je izvedeno radova na uređivanju građevinskog zemljišta, uključujući izgradnju površina javne namene, kao i izgradnju objekata javne namene u javnoj svojini koje realizuje investitor na osnovu ugovora.

Nadležni organi još nisu odgovorili. Odgovorio je nenadležni organ – Gradska opština Savski venac, koju smo za svaki slučaj pitali da nisu možda oni doneli odluku. Takvog naivnog i providnog prebacivanja nadležnosti se čak ni gradske vlasti nisu dosetile: opština Savski venac nije nadležna za izvođenje radova, izdavanje građevinskih i upotrebnih dozvola u vezi sa nacionalnim projektom „Beograd na vodi“, već je za to nadležno Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Takođe, opština nije nadležna ni za određivanje doprinosa za uređenje građevinskog zemljišta, već je to u nadležnosti Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, a za regulisanje načina izmirenja obaveza u ime doprinosa za uređenje građevinskog zemljišta nadležan je grad Beograd.

I sad čekamo da nadležni grad Beograd i Vlada Srbije odgovore da li su na miru doneli odluku ili naplatili naknadu, da li prate šta se radi i gradi. Nadamo se da naši dopisi nisu izazvali uznemirenje koje ih je onemogućilo da rade na miru. A što bi rezultiralo nemogućnošću da nam odgovore. Za šta smo, logično proizlazi, sami krivi.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 14.09.2018.

Srodni linkovi:

Zlatko Minić: Spin off 2 – Istine i laži

Zlatko Minić: Spin off 1 – Šta sve možeš sa javnim preduzećem

Zlatko Minić – Pustite nadležne organe da rade svoj posao

1. U predizbornoj kampanji 2012. Aleksandar Vučić je, promovišući projekat „Beograd na vodi“, govorio da će se projekat realizovati bez zaduživanja, samo uz troškove od 125 miliona evra za komunalno uređenje, ali da bi „gradu od taksi za građevinsko zemljište trebalo da ostane 451 milion evra“.
2. Zakon o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta „Beograd na vodi“, član 16.