zastava Srbije na zgradi
Foto: Peščanik

Tužbe, a posebno kada su protiv Vlade Srbije ili predsednika, gotovo bez izuzetka izazivaju pažnju medija i javnosti, posebno „kritički nastrojene“ javnosti. Nešto od te atraktivnosti i aure izuzetne hrabrosti i odlučnosti (ili posvećenosti sportu krečenja za džabe) gubi se kada se pojasni da je, bar kada je reč o tužbama zbog neodgovaranja na zahteve za dostavljanje informacija od javnog značaja, reč o regularnoj proceduri, predviđenoj zakonom. U slučaju Vlade i predsednika (i još nekoliko najviših organa) zapravo je to, posle slanja urgencije, jedini korak koji se može preduzeti, jer zakon ne dozvoljava podnošenje žalbe Povereniku. Zato i u slučajevima opisanim u ovom nastavku sage „nadležni rade svoj posao“ nije bitno to što su tužbe podnete ili protiv koga su podnete, već šta je to što je traženo odnosno skrivano i koji su motivi skrivanja.

Da se vratimo na filmski jezik – u ovom krimi serijalu nije bitno, niti je iznenađenje da se desilo ubistvo, već nas zanima motiv. Dokumenti za kojim forenzičari tragaju na mestu zločina trebalo bi da rasvetle da li neko laže ili krši propise.

Ni jedno ni drugo ne bi bilo iznenađenje niti ništa novo. Ali rimejk je tajna uspeha. Pa je epizoda 3, iz žanra, ako ne špijunskog trilera, a ono bar parodije na špijunske trilere, posvećena tajnama, istinama i lažima. U glavnim ulogama naši stari znalci – Ana Brnabić i Aleksandar Vučić.

Vučić, koji se na svoja ovlašćenja, zakonska ili ustavna, ne obazire. Omnipotentni pantokrator koji se zapravo ponosi time što on sve inicira, o svemu odlučuje. Svi mali vučići to znaju i pripisuju mu zasluge za sve što se dešava u državi, gradu, opštini, mesnoj zajednici, njihovom haustoru pa i njihovoj spavaćoj sobi, ako treba. Stvar je malo teža kada to treba dokumentovati. O tome ćemo u četvrtoj epizodi ovog malog serijala.

Epizoda 3: Tajnost

Rašomonijada sa respiratorima, špijunima, predsednikom koji se toliko iznervirao da će sam da sedne u avion i da doveze respiratore, samo je potka za priču o tajnosti i brbljivosti.

Transparentnost Srbija podnela je, naime, Upravnom sudu dve tužbe protiv Vlade Srbije zbog neodgovaranja na zahteve za pristup informacijama od javnog značaja u vezi sa tajnošću podataka o nabavci zdravstvene opreme.

TS je još 13. marta od Vlade tražila dokumente u vezi sa određivanjem i opozivom tajnosti podataka o broju respiratora. Naime, predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić je 12. marta 2020. izjavila da se „broj respiratora u Srbiji tretira kao državna tajna“. Kasnije istog dana predsednik Srbije Aleksandar Vučić izneo je javno podatak da Srbija „raspolaže sa 1.008 respiratora“ i da će u narednih 25 dana biti nabavljeno još 500.

Na osnovu toga bi se moglo zaključiti ili da je tajnost podataka bila određena, ali da je potom opozvana ili da je Vučić podelio državnu tajnu za vaskolikim TV auditorijumom. Naravno, postoji i treća opcija – da je sačuvao državnu tajnu a da je izmislio neke brojeve kako bi zavarao neprijatelje od kojih krijemo podatke o broju respiratora.

TS je u međuvremenu od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje tražila podatke o javnim nabavkama sprovedenim tokom pandemije, ali je zahtev odbijen 31. jula 2020. uz obrazloženje da postoje čak dve odluke koje utvrđuju da su ti podaci tajna.

Jedna od njih je odluka Generalnog sekretarijata Vlade Republike Srbije od 11. marta 2020. kojom se „podaci koji se odnose na sve nabavke lekova, testova, medicinskih sredstava, zaštitne lične opreme i drugih neophodnih sredstava i opreme radi lečenja obolelih od bolesti, u toku trajanja proglašenja bolesti COVID-19, izazvane virusom SARS-CoV-2, čije je sprečavanje i suzbijanje od interesa za Republiku Srbiju, označeni oznakom stepena tajnosti STROGO POVERLjIVO“.

To bi značilo da je tačna tvrdnja Ane Brnabić od 12. marta, ali ostaje nejasno da li je onda Aleksandar Vučić na TV-u te večeri saopštio podatak koji je strogo poverljiv.

U odgovoru RFZO navodi se i da u vezi sa javnim nabavkama postoji oznaka stepena tajnosti „Strogo poverljivo“, shodno Zaključku Vlade Republike Srbije SP 05 broj 00-96/2020-1 od 15. marta 2020.

TS je od Vlade Srbije tražila i ovaj zaključak i pošto Vlada nije odgovorila podneli smo i zbog toga tužbu Upravnom sudu.

Epizoda će razočarati gledaoce/čitaoce koji su se nadali da će saznati da li je batler ubica i ko je lagao, a ko kršio zakon. Za rasplet ćemo sačekati da Upravni sud donese presudu po kojoj Vlada mora da odgovori na zahteve, pa da onda, na primer, Vlada donese rešenje kojim odbija zahtev, pa da TS podnese novu tužbu, ovog puta ne zbog neodgovaranja, već zbog odbijanja, pa da eventualno Upravni sud presudi da Vlada mora da dostavi tražene dokumente i da na kraju Vlada postupi po presudi.

Da razočarenje ne bi bilo preveliko, evo, u samoj odjavnoj špici, kao u filmovima Džekija Čena, par zabavnih scena sa snimanja. Dok, kako nas uverava RFZO, traje dvostruka zabrana odavanja podataka o nabavkama zdravstvene opreme, 27. aprila 2020. odmah nakon što je TS uputila poziv poslanicima da traže od Vlade podatke o nabavci zdravstvene opreme, poslanica SNS Marija Obradović ispred Skupštine je saopštila da smo „mi nadljudskom borbom predsednika Vučića i vlade uspeli da platimo 4.000 respiratora. Mi ćemo dobiti još do kraja 1.500 respiratora, a za ostatak ćemo dobiti novac nazad“.

Dan kasnije u skupštinskoj sali poslanik Aleksandar Martinović saopštava: „Što se tiče respiratora, dragi građani Srbije: ugovorena količina 3.967 respiratora, a do sada nam je isporučeno 585, donirano nam je 120, servisirali smo sami 38 respiratora. Ukupno u sistemu danas imamo implementiranih 743 respiratora“. Potom je pričao i o nabavkama maski, rukavica i druge opreme.

Jesu li Marija Obradović i Aleksandar Martinović odali državnu tajnu? Hoćemo li gledati sudsku dramu ili špijunski triler na ovu temu? Ili sve ostaje crna komedija?

Epizoda 4: U ime naroda

Već sam napisao da je hvatati naprednjake u laži posao nalik na ubijanje muva pored svinjca. Možeš da ih umlatiš (muva, naravno, ne svinja) koliko hoćeš, ali efekta neće biti – jednako će zujati i dosađivati.

Ipak smo, sporta radi, poželeli da uhvatimo baš jednu određenu muvu – onu o podeli zastava Srbije Beograđanima, povodom Uskrsa, a što je blagoizvoleo učiniti „vo imja“ predsednika Srbije Zamenik gradonačelnika Beograda Vesić.

Ako ste zaboravili, 19. aprila 2020. Vesić je saopštio da je „u čast najvećeg hrišćanskog praznika – Uskrsa, Grad Beograd doneo odluku da u ime predsednika Republike pokloni građanima Beograda 10.000 srpskih zastava kako bi na taj način građani glavnog grada pokazali podršku lekarima, medicinskim sestrama, farmaceutima i svima onima koji se u ovoj situaciji bore za živote ljudi“.

Na sajtu predsednika Republike, međutim, nije se moglo naći obaveštenje da Grad Beograd deli zastave u ime tog državnog organa, niti je poznat pravni osnov po kojem bi organi Grada Beograda ili bilo koje druge lokalne samouprave činili bilo šta u ime predsednika.

TS je stoga tražila od predsednika kopiju dokumenta na osnovu kojeg se može zaključiti da li su istinite navedene tvrdnje (na primer kopiju dokumenta u kojem predsednik Republike odobrava ili inicira Gradu Beogradu takvo postupanje). Ujedno ga je pozvala da objavi potvrdu ili demanti pomenute izjave Zamenika, jer inače postoje osnovani razlozi da se sumnja u njenu istinitost.

Predsednik, zar treba sumnjati, nije odgovorio, pa je TS podnela tužbu. I sad, pogađate, čekamo.

Priča ima i paralelni tok. Od Grada Beograda su traženi podaci o nabavci pomenutih zastava, kriterijumima za njihovu podelu građanima kao i odluka Gradonačelnika ili bilo kog drugog organa Grada Beograda, da Grad „u ime predsednika Republike pokloni građanima Beograda 10.000 srpskih zastava“.

Na ovo potonje Grad nije odgovorio, pa je TS podnela žalbu Povereniku. Iz odgovora u vezi sa nabavkom i podelom zastava, saznali smo da je svih 10.000 komada poklonila firma sa Zvezdare koja se bavi izgradnjom i kupoprodajom nekretnina, te da su sve prosleđene gradskim opštinama, kako bi ih one podelile građanima. Znači zamenik batlera nije ni bio u dvorcu kada se ubistvo desilo. Samo što je potom objavljeno kako je on lično dobio još 10.000 zastava „od donatora, pojedinaca i patriota“ koje će uručiti građanima i da će dobiti još 5.000. Sve to u ime predsednika. Od koga je dobio, ostala je misterija. Neko bi prigovorio da je reč o poklonu u vezi sa vršenjem funkcije koji nije smeo da primi već je poklonodavce morao da usmeri da donaciju daju gradu Beogradu, pa da se o tome sačini ugovor, kao i za onih prvih 10.000. Ali, dajte molim vas, nije ovo švedski krimić „Volander“. Ne živimo u Skandinaviji.

Na kraju ove epizode i serijala, jasno nam je svima da nema gradske odluke o podeli zastava, da nema odluke (kakav bi to bio dokument – povelja, deklaracija, hrisovulja?) kojom se Vesić obasipa predsedničkom milošću da deli barjake u njegovo ime. Mogu to jednog dana, po presudi ili po žalbi i da potvrde. I šta onda? Ništa. Uhvaćeni u laži.

Niste valjda nezadovoljni? Pa znate da ne postoji okrug Midsamer i da se u nepostojećem okrugu ne dešavaju stvarna ubistva koja rešava stvarni inspektor Barnabi. Tako i ovde. Znamo da sve ove pomenute institucije ne postoje. I da se sve ovo dešava nekim fiktivnim građanima Srbije.

Napomena: Nijedna institucija niti državni organ nisu povređeni, oštećeni ili obesmišljeni tokom slanja prijava, zahteva, žalbi i tužbi, niti tokom pisanja ovog teksta. Autor teksta ne snosi odgovornost za oštećenja nastala u prethodnom periodu, zbog rukovanja institucijama i organima od strane pojedinaca i političkih partija.

Peščanik.net, 26.09.2020.

Srodni linkovi:

Zlatko Minić: Spin off 1 – Šta sve možeš sa javnim preduzećem

Zlatko Minić – Nadležni organi i dalje rade svoj posao

Zlatko Minić – Pustite nadležne organe da rade svoj posao


The following two tabs change content below.
Zlatko Minić
Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).
Zlatko Minić

Latest posts by Zlatko Minić (see all)