„Nemotivisano zlo“

Žitelji Srbije u protestu i političko krilo tog protesta zajednički zahtevaju slobodne i fer izbore. Umesto takvih izbora, Vučić nudi sopstvenu glavu, što niko, dakle, doslovno – niko, od njega ne traži. Pa ipak, on će ponoviti – ili izbori ili me ubijte. Otkuda motiv „smrti“ u Vučićevoj priči o izborima? I kada kaže „izbori“ na šta on tačno misli? Jer, od njega se upravo traže – izbori, i ništa više. Ali, on odgovara, birajte – ili izbori ili moja glava. Pa – izbori, čoveče.

Ispada da izbori ne znače isto za Vučića i žitelje Srbije. Za žitelje Srbije – izbori su slobodno odlučivanje u fer uslovima za sve. Šta su pak izbori za Vučića? O tome možemo samo da spekulišemo. Po svemu što znamo, za Vučića su izbori politička igra iz koje samo i jedino on može i mora da izađe kao pobednik. Tako je barem od 2012. naovamo. Kada on kaže – izbori ili smrt, to bi se moglo prevesti kao – pobeda ili smrt. No, u to ne možemo biti sigurni, jer, kao što rekoh, samo spekulišemo na osnovu onoga što znamo.

Umesto spekulacija, bolje bi bilo da se razgovara. Recimo, sednu predstavnici političkog krila protesta i Vučić i razjasne se među sobom šta misle kada kažu – izbori. Ako bi uspeli da se razumeju, sledeći korak bi bio da to oko čega su se složili da su izbori i realizuju. Ali, Vučić neće da razgovara, a pogotovo ne sa predstavnicima političkog krila protesta. Postavimo to onda ovako – između razgovora sa svojim političkim oponentima i smrti, Vučić bira da ga ubiju.

To je neobičan izbor. Razumne osobe tako ne biraju. Što ne znači da nam iz prošlosti nisu poznati primeri političkog ponašanja po istom modelu. Sasvim u šmitovskom duhu, politika je za Vučića izgleda borba protiv neprijatelja na život i smrt. Carl Schmitt je pak – da izvinu pravnici, politikolozi i akademski radnici uopšte – bio kukavica i moralni bednik. Pored toga, bio je tobože i vispreni kritičar liberalne demokratije, ali dometi te kritike bitno su ograničeni njegovim kukavičlukom i ljudskom ništavnošću.

Kada je odlučivao između principijelnosti i intelektualne doslednosti, s jedne strane, i priklanjanja zlu otelovljenom u razobručenoj sili nacionalsocijalizma, s druge, Schmitt je birao silu i sklanjao se pod njene skute, čak i onda kada su ga nacionalsocijalisti s prezirom odbacivali. Ali, povezati Vučića sa tim i takvim Schmittom, zapravo znači učiniti mu uslugu, jer se tako podastire politički model unutar koga se njegovo, Vučićevo dakle, ponašanje kako-tako vidi kao racionalno. (Uostalom, to je bila i istorijska uloga koju je Schmitt odigrao – on je pokušao da objasni i opravda političko zlo nacionalsocijalizma manjkavostima liberalne demokratije i tako skine političku odgovornost sa nacionalsocijalista.)

Da ponovimo, Vučićevo ponašanje ne čini se racionalnim, pa ćemo ovde, posle notornog Schmitta, uvesti još jednog pravnika – Srđu Popovića. I Popović se trudio da razume i objasni, ali ne i da opravda, jedno političko zlo – Slobodana Miloševića. O Miloševiću, Popović je pisao: „Tok događaja bi bio sasvim drugačiji da je Milošević od početka bio pravilno shvaćen. Njegovi motivi su bili pogrešno tumačeni. Pokušaji da se on odobrovolji, da se sa njim razgovara, da mu se ponudi puno šargarepe bez štapa, da se sa njim pregovara, da mu se omogući častan uzmak, da se razmotri krivica druge strane – bili su koraci u pogrešnom pravcu“. I dalje: „Miloševićeva ličnost i karakter i jesu prilično neobični.“

Tu ličnost i karakter, u tekstu pod rečitim naslovom „Milošević, nemotivisano zlo“,¹ Popović će kratko opisati jednim citatom: „Njegov krajnji cilj je ništavilo. I pošto uništi druge, uništiće i sebe.“

Vučićevo obraćanje iz protekla dva dana prelazi granice čak i šmitovski shvaćene politike. Njegovo bezrazložno, ali sada već uporno povezivanje izbora i smrti otvara prostor za tumačenja po okosnici koju je izložio Popović. Nesreća je u tome što Vučić, kada iskorači iz političkog polja, zbog moći koju je prigrabio, sa sobom vuče i sve žitelje Srbije. Umesto da se problemi rešavaju političkim pregovorima i dogovorima, on nameće silu kao rešenje i pritom lažno optužuje opoziciju da je nasilna. Slaba je uteha što tako neminovno nanosi štetu samome sebi, jer će šteta po Srbiju biti znantno veća. Vratimo se Popovićevom citatu tako što ćemo ga neznatno parafrazirati – Vučić će na kraju uništiti sebe, ali će prethodno uništiti Srbiju.

Peščanik.net, 26.03.2019.

Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Ko želi Vučićevu glavu?

1. Srđa Popović, „Milošević, nemotivisano zlo“, u One gorke suze posle (Beograd: Peščanik, 2010), str. 68-82; citati na str. 75, 76.