- Peščanik - https://pescanik.net -

Nezreli za vlast

Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić, Skupština

Možda je od ljudi koji su svesrdno rušili jednu državu i zatirali njene građane previše očekivati da poštuju drugu državu i njene građane, sve i ako se nalaze na njenom čelu. SNS je sada kao i SRS nekada – antisistemska stranka. Institucije i procedure su za naprednjake samo instrumenti za ostvarivanje partikularnih stranačkih ili ličnih interesa (koji se rado predstavljaju kao „nacionalni“). Zato je sukob sa ustanovama ombudsmana i zaštitnika informacija od javnog značaja bio neminovan. Stranka i pojedinci koji sebe poistovećuju sa državom po definiciji moraju rušiti pravnu državu. To ubedljivo ilustruje i rasprava koja se 28.1.2015. vodila na skupštinskom odboru za kontrolu tajnih službi.

U tu polemiku članovi odbora iz SNS-a ušli su sa samo jednim ciljem – da diskvalifikuju ličnost koja sa pozicije ombudsmana nastoji da podvrgne kontroli Upravu vojne policije i Vojnobezbednosnu agenciju. Sašu Jankovića trebalo je predstaviti kao preplaćenu i bezobzirnu (jer ne haje za osećanja ćerke Andreja Vučića!) osobu, koja uz to „narušava kredibilitet“ institucija. Međutim, sve je to irelevantno (kao što je irelevantno i to kada se poslanica SNS-a sa govornice parlamenta ombudsmanu obraća kao majka, ćerka i žena!). Jer, čak i da je istina, a nije, da je Janković preplaćen, bezosećajan i prema državi neprijateljski nastrojen, kao ombudsman on je postavio niz relevantnih pitanja na koja ministar vojske i njegovi potčinjeni moraju (suvislo) da odgovore, umesto što se pozivaju na neusklađene zakone i pretnje od krivičnog gonjenja.

Odgovori su dakle i ovaj put izostali, a odbor je došao do zaključaka koji odgovaraju volji parlamentarne većine. Prema principu koji se sada već uobičajio, rasprava će tu, što se SNS-a tiče, biti i završena. Oni će, sva je prilika, kazati da je odgovarajuće telo poštujući proceduru donelo odluku koja će ubuduće biti jedino važeća i obavezujuća mera „stvarnosti“. Reći im da je to, naprotiv, odluka koju su oni sami doneli zloupotrebivši instituciju i proceduru nametanjem volje većine, te da su izglasali ono što im je po volji a što sa realnošću nema nikakve veze – možda i nije sasvim uzalud. Jer njima je zaista stalo da svoju nasilnu političku prirodu sakriju pod krinkom institucionalne i proceduralne objektivnosti, pa je svako skretanje pažnje na to da su uhvaćeni u raskoraku sa realnošću za njih izrazito iritantno i dovodi ih na ivicu plača. Otuda kontrola medija i ukidanje slobode govora u parlamentu: moraju se zapušiti sve rupe kroz koje se probija stvarnost.

Još od izbora iz 2012. slušamo kako će upravo Srpska napredna stranka realizovati sve ono što su propustile da urade partije koje su stupile na vlast posle 5. oktobra 2000. Argument glasi: za više od deset godina stranke DOS-a nisu ispunile obećanja iz dogovora koji su sklopile sa građanima u kampanji za izbore od 24. septembra 2000; umesto njih to će sada učiniti SNS. Na taj način SNS se predstavlja kao pravi baštinik petooktobarskog programa za obnovu i razvoj Srbije (i ne samo tog programa nego i kadrova koji ga nisu ostvarili). Tri godine kasnije, treba podvući crtu ispod učinka SNS-a: dogovori sa Kosovom su se zaglavili; put ka EU je blokiran; privreda zemlje je u gorem stanju nego 2012; uništavaju se i poslednji tragovi pravne države. Pa ipak, treba biti fer i reći da petooktobarska ostavština – na koju bi danas da se osloni SNS – nije homogena.

Period od 2000. do 2012. jasno su obeležile barem dve široko zasnovane političke struje. Jednu bismo mogli odrediti kao kontinuitet sa devedesetima, čiji učinak vrhuni u ubistvu premijera 2003. i Ustavu od 2006. Druga struja se očito slomila u pokušaju da nametne diskontinuitet sa politikom iz devedesetih. Atentat iz 2003. i Ustav od 2006. najteži su njeni porazi. Ali, ta druga struja nije bila sasvim bez rezultata. U pokušaju da izgradi pravnu državu, ona nam je ipak ostavila neke bitne institucije, od kojih su za našu priču ovde bitne dve – zaštitnik građana i zaštitnik informacija od javnog značaja. Odnos tekuće vlade prema ombudsmanu i zaštitniku pokazuje pravi odnos SNS-a prema idejama koje su makar deklarativno bile položene u političke temelje petooktobarskih promena.

SNS je nedvosmisleno stranka kontinuiteta i sa devedesetima, i sa zločinom (ili bar politikom koja je stajala u njegovoj pozadini) iz 2003, te sa braniteljima Ustava od 2006. Ako je neko 2012. i mogao u to da posumnja, do 2015. su stvari postale tako jasne da ne ostavljaju mesta za sumnju. I ombudsman i zaštitnik su institucije koje štite pravnu državu: napad na njih koji u ovom trenutku vode ministri „sile“ (dakle vojske i policije), sa jakom podrškom svojih stranačkih kolega u parlamentu (što briše granicu između zakonodavne i izvršne vlasti), jeste napad na pravnu državu. (U istom ključu može se razumeti i imenovanje nove direktorke Službenog glasnika. Bilo je gorih političara i većih štetočina od nje posle 2000. Ali karijera bivše glasnogovornice i potpredsednice Demokratske stranke jeste oličenje kompromiserske politike kontinuiteta sa devedesetima. Tako i ta odluka nedvosmisleno pokazuje za koji se od dva koloseka srpske politike u protekloj deceniji i po opredelila tekuća vlada i utoliko zavređuje osvrt u zagradi.)

Vera u institucionalni privid koju demonstrira stranka na vlasti na neki način bi mogla biti dirljiva i čak izazvati sažaljenje. Ta stranka liči na dete koje misli da ga niko ne vidi pošto je dlanovima prekrilo oči. Nevolja je u tome što bismo ovde ipak morali da imamo posla sa odraslim i zrelim osobama, a ne sa decom (pa dakle ni ćerkom nečijeg brata).

Peščanik.net, 30.01.2015.

Srodni linkovi:

VIDEO – Topli zec za ombudsmana

Dejan Ilić – Naši suvereni

Bojan Gavrilović – Ja sam zaštitnik građana

Goran Miletić – Kampanja za nekažnjivost

Miša Brkić – Zlokobni pir

Saša Ilić – Premijerov mekgafin

Dejan Ilić – Ringe ringe raja

Miroslav Hadžić – Besramne misli

Sofija Mandić – Sramota

The following two tabs change content below.

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić (Svi tekstovi)