O soju, rode…

Nedavno sam u jednom naučnom prilogu predložila – bar sama sebi – da dvoumni i nedovoljno precizni a temeljno zbunjujući termin rod kao prevod za gender zamenim balkanizmom soj turskoga porekla. Navodim uvodni deo argumentacije, odnosno najuopštenije razloge za (moju) promenu termina:

Što se roda tiče, termin se opasno približio nacionalističkim i čak eugeničkim konotacijama, i u javnome diskursu se toliko maskulinizovao, da prave vrednosti za feminizam i druge grupe više nema. Treba smisliti termin koji bi u mnogo većoj meri i politički izraženije pokrivao područje rodova, bar onoliko politički napeto kao što je to nekada obavljao pol. Bipolarnost svakako treba zameniti multi-polnošću. Termin koji se, bar u balkanskom regionu nudi, jeste turcizam soj. Poznaju ga svi balkanski jezici, i označava ne (samo) generičko poreklo, nego pre svega visoku individualnost ili pripadanje grupi, koja se može razumeti i kao nepostojeća ili imaginarna. dakle i samoizabrana, a najčešći epitet uz ovu reč je “poseban”; soj ne podrazumeva nikakvu rodnost, njegova reproduktivnost je u bezgraničnoj raznolikosti individua i njihovim potrebama da se udružuju po najrazličitijim osnovama. U današnjem turskom jeziku termin ne označava gender, što olakšava posao terminologizacije, zato što je subalterni položaj soja u nekome smislu osiguran. Možemo ga posmatrati kao ostatak nekadašnje “kreolizacije” među balkanskim jezicima, koja je ostavila tragove međusobnog prepoznavanja na osnovu jezičkih i kulturnih znakova. Ne na kraju, soj osigurava semantičku okolinu transkulturalnosti i kulturnog prevođenja i individualni izbor samodefinisanja.

U diskurzivnoj zemlji čuda, ovakva intervencija je mogućna i predstavlja pre svega poziv na debatu. U užasu svakodnevice, stvari sa sojem dešavaju se na sasvim drugačijem nivou. Malo zabave, dakle, slične onoj koju je nedavno na Peščaniku devojkama priuštila Dubravka Ugrešić.

Nedavno su me pozvali da učestvujem u predstavljanju zbornika REKOM Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama; glasovi institucija, verskih zajednica, aktivista, akademije, kulture i žrtava. Formalni razlog je što sam sa Natašom Kandić urednica zbornika, no tu je moj posao bio manje značajan. Lično sam veoma zadovoljna svojim lektorskim radom na tekstu. Poziv je (sa izostavljanjem imena), izgledao ovako:

Poštovana Svetlana,

Ovim putem pozivam Vas da sudjelujete na našem dogadjaju u sklopu Inicijative za REKOM. Dogadjaj će biti organiziran u Zagrebu, a javit ću Vam još točnu lokaciju. Vama bi bila zgodna lokacija gdje možete blizu parkirati auto? Da li bi Vam bilo rano da dogadjaj počne u 11 sati ujutro?

Mislio sam da Vi prvo predstavite Zbornik i navedete koji bi bio značaj rada REKOM-a na pomirenju. Nakon toga će biti okrugli stol o pomirenju na kojem će… (slede imena uzvanica, prim. S.S.)… i još jedan govornik/ica.

Došla sam iz Ljubljane na razgovor, koji, da mene tamo nije bilo, teško da bi se uopšte dotakao osnovne teme zbornika. Nisam imala uvodnu reč, ona je odmah data Žarku Puhovskom, što izvesno nije problem, ali je znak. Razvila se po mome mišljenju savršeno sterilna debata o datumu početka rata, u kojoj su Žarko Puhovski i Hrvoje Klasić uspešno obuzdavali Josipa Jurčevića u opsesivnom ponavljanju teme, logički nekoherentnom dokazivanju, variranju jednog te istog i uzgrednom vređanju ostalih u debati. Dobro, i na to sam navikla: konačno, Jurčević je sebe potpuno deklasirao insistiranjem da još jednim ponavljanjem istog za sebe rezerviše zadnju reč, i faličko manipulisanje mikrofonom izazvalo je ne malo veselja u publici. Moje intervencije su oni koje cenim u publici, a naročito Rada Borić, ocenili visoko, i istakli razliku drugačijeg… rodnog pristupa. Intervencije Puhovskog i Klasića bile su vredne naknadnog razmišljanja, razgovori posle događaja isto tako. Ukratko, lep dan za punjenje glave u Zagrebu.

Narednog dana 2.12, pojavio se prikaz ovog događaja u Novom listu, iz pera Borisa Pavelića, i sa fotografijom N. Reberšak. Naširoko je prikazana debata o datumu početka rata u Hrvatskoj, i to po svemu objektivno i pronicljivo, a onda sam došla i ja na red, ovim rečima:

„Sociologinja Svetlana Slapšak drži kako se pomirenje svodi na uspješan ritual, koji može zadovoljiti do mjere da se živi bez klanja. Zato je, drži, od pomirenja važnije obrazovanje za mir, a upravo time, uz utvrđivanje činjenica, bavi se Rekom.“

Moja prva pomisao je da je tamo bila neka druga osoba. Pre svega, nisam sociologinja, premda se to ponekad pojavljuje, jer je valjda najjednostavnije i najprilagođenije opštem slabom razumevanju sociologije: malo je teže objasniti da sam klasičarka sa orijentacijom lingvistike i balkanologije, koja se docnije okrenula (istorijskoj) antropologiji i studijama roda – soja!, oblastima koje, kada sam ja studirala, nisu postojale u univerzitetskim programima. I ono što sam govorila izvesno nije sociološko viđenje; dovoljno sam jasno istakla antičke primere i paralele, zanimalo me je žensko sećanje… i sasvim izvesno se nisam zaustavila na neutralnim i banalnim izjavama. I više nego izvesno, učestvovala sam u polemičkom razgovoru sa ostalima. Možda je to bio neki drugi skup? Možda je radio foto-šop, možda je tamo sedeo moj lik izrezan u kartonu?

Naravno da ne. Preuređivanje realnosti koštalo bi više nego moj honorar sa putnim troškovima. Reč je samo o uobičajenom provincijalnom i patrijarhalnom preuređivanju sveta, u kojem se žene prvo odmaknu i sakriju grubom intervencijom, a onda, ako se oglase, optuže da su histerične feministkinje. I jedino što (bilo koji) soj mora da uradi, jeste da svaki put na to ukaže. Pa kome dosadi prvom. Recimo, baterijama u mikrofonu.

Peščanik.net, 04.12.2015.