16. tribina u okviru ciklusa „Nije Filozofski ćutati“ na Filozofskom fakultetu u Beogradu, održana 30. maja 2019. Govorili su: Mario Reljanović, Institut za uporedno pravo, Gordana Plemić, direktorka Udruženja Roditelj, Jelena Veljić, aktivistkinja Društvenog centra Oktobar, Miša Stojiljković, psiholog i novinar, moderatorka Smiljka Tomanović.
Smiljka Tomanović: Ključne su, prema nalazima naših istraživanja, egzistencijalna sigurnost i izvesnost, što bi značilo da je mladima mnogo važnije da imaju stabilan izvor prihoda nego njihova visina. Potom, jedan od nalaza istraživanja je i da je iskustvo trudnoće i porođaja u zdravstvenim ustanovama u Srbiji za veliki broj majki bilo veoma neprijatno. U ranom roditeljstvu roditelji ne dobijaju očekivanu podršku od države, pa prestaju i da je očekuju i glavni izvor podrške su im njihovi roditelji. Izdvojila bih nalaz da za neke majke, posebno one nižeg društvenog položaja, majčinstvo donosi prekid školovanja i zaposlenja, a s druge strane, očevi nastoje da rade dodatne poslove da bi obezbedili materijalnu egzistenciju porodice.
Ovo očigledno ojačava i reprodukuje patrijarhalnu matricu, gde se žena vezuje za privatnu sferu, a muškarac za javnu. Roditelji koji sami odgajaju decu, a posebno vanbračne i razvedene majke, suočavaju se sa velikim brojem problema: to su materijalna deprivacija, stigmatizacija, diskriminacija na javnom mestu, odsustvo podrške, usamljenost i tako dalje. Očevi koji žele da razvijaju i praktikuju nove obrasce očinstva nemaju na koga da se ugledaju, nemaju modele za te uloge. Za veliki broj roditelja, majki i očeva, usklađivanje rada i porodičnog života predstavlja veliki problem. Moja deseta teza u vidu pitanja je zašto u Srbiji roditeljstvo ne donosi, osim individualnog zadovoljstva, novi kvalitet života roditeljima, već pre predstavlja nekakvu vrstu borbe sa teškoćama.
Dvoje naših kolega su postali članovi radne grupe za izradu nove strategije za podsticanje rađanja. Ta strategija je doneta 2018. godine. Prvo što smo videli je da je nakon toga predsednik Srbije osnovao Savet za populacionu politiku, kojim predsedava, i prva odluka koja je donesena je bila odluka o povećanju roditeljskog dodatka, za prvo dete 100 hiljada dinara, za drugo dete 10 hiljada mesečno dve godine, za treće dete 12 hiljada mesečno u toku 10 godina, a za četvrto dete 18 hiljada evra.
Potom je Ministarstvo kulture i informisanja iniciralo kampanju za dizajniranje ili kreiranje slogana za podsticanje rađanja, i dva takva slogana, koja su ušla u najuži izbor i pobedila su jesu: „Dosta reči, nek zakmeči” i „Rađaj, ne odgađaj!” – imperativno. Potom je u julu 2018. donet Zakon o finansijskoj podršci porodici. Mnohge analize su pokazale da je veliki broj rešenja u tom Zakonu loš za različite kategorije porodilja i majki. Lično imam utisak da je došlo do ignorisanja stručnog znanja od strane političkih aktera koji su iste te stručnjake angažovali u okviru ministarstva neobičnog naziva: Ministarstvo za demografiju i populacionu politiku. Kažem neobično, zato što nemamo ministarstvo za psihologiju i ministarstvo za sociologiju, pa ne vidim zašto bismo imali ministarstvo za demografiju.
Jelena Veljić: Stvarno je važno da napravimo neku razliku između pristupa koji nameće rađanje kao poželjnu društvenu aktivnost, i pristupa koji slobodu rađanja prepušta ženama. Svaki od tih pristupa na nekom opštem planu, naravno, ima ideološku pozadinu, odnosno iza tih konkretnih politika i mera koje se donose stoje neke ideje o tome kako društvo treba da izgleda i u tom smislu se za populacionu politiku može reći da ona po definiciji polazi od potreba države, odnosno nacije. Ona je u velikoj meri posledica nacionalističke vizije društva i uloge žene u njemu, bilo da govorimo o takozvanom etničkom ili takozvanom građanskom nacionalizmu; odnosno, poenta te politike je da je potrebno obezbediti višu stopu rađanja zarad biološke reprodukcije nacije. Taj nacionalistički pristup po difoltu ide ruku pod ruku sa konzervativnom ideologijom, koja veliča porodicu kao ćeliju društva, pa samim tim i striktnu ulogu koju žena ima ili treba da ima u toj porodici, odnosno u tom društvu.
Od devedesetih godina potrebe države, odnosno nacije, imaju centralno mesto u raspravama i o demografiji. I 30 godina kasnije od vlasti slušamo baš takav narativ. Kada je Vučić tokom prošle godine predstavljao ove, kao, nove mere populacione politike, u glavnim obraćanjima javnosti temu je direktno povezivao sa pitanjem Kosova. Ali bih citirala nekoliko poenti koje je on tada napravio, na primer da su ljudi generalno – ali žene prvenstveno – sebični i da one neće iz sebičnosti da rađaju i za to je dokaz to što navodno bogatiji imaju manje dece, a siromašniji više. Tu sliku je Vučić obogatio nekim podacima o tome koji je broj abortusa izvršen tokom 60-ih, 70-ih i 80-ih godina, i zaključio da su ta deca, eto danas, da su onda rođena, bila dovoljna da nasele teritoriju Kosova i da je odbrane.
U vezi sa svim tim abortusima je plasirao i ideju koja je preuzeta iz ranije uvedenog makedonskog modela odvraćanja žena od abortusa putem uvođenja obaveznih konsultacija za žene koje razmatraju abortus, ne bi li se one prinudnim slušanjem otkucaja srca fetusa od te ideje odvratile, i pomenuo da mi imamo odliv stanovništva iz Srbije, takoreći nebitan, ali lako bismo se mi sa tim problemom nosili, samo da imamo višu stopu nataliteta. Taj javni diskurs koji je on plasirao, prosto je zacementirao poziciju države spram ovih mera. Dakle, u pitanju su pristupi koji su otvoreno mizogini, nacionalistički i u krajnjoj liniji kapitalistički.
Dakle, majčinstvo se s jedne strane slavi i nameće kao prevashodna uloga koju žena mora da ima, a ukoliko je nema ona je sebična, a u sklopu donošenja novog Zakona o finansijskoj pomoći porodici sa decom, podrška se reklamirala kao najveća u istoriji sveta, dok su istovremeno žene koje koriste naknade tokom trudničkog i porodiljskog odsustva prikazivane kao trudnička mafija. Paralelno sa pravljenjem konfuzije u toj stvarno neverovatnoj medijskoj propagandi – to je trajalo mesecima – dobili smo, dakle, taj Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom. O njemu će, pretpostavljam, Mario više pričati, ali bih volela da pokažem samo jedan aspekt tog zakona. Mi smo dobili zakon koji je de facto uvećao samo davanja koja spadaju u mere populacione politike, a i sam zakon ih definiše kao mere populacione politike. Dakle, povećan je roditeljski dodatak, dok su smanjena davanja tokom odsustva za negu deteta i posebnu negu deteta, i na taj način vlast je poslala vrlo jasnu poruku svima kojih se zakon tiče, a ta poruka je otprilike ovako: unizićemo vam do krajnjih granica radna prava, putem umanjivanja naknada plate nakon porođaja i drugim merama, koje se ne tiču direktno ovog zakona, već opštih propisa koji se tiču opšte ekonomije u društvu. I pošto se na taj način jedan dobar deo društva dovodi takoreći na prosjački štap, tim merama kojim ćemo umanjiti, je li, ono što ste same zaradile, udelićemo vam, eto, podsticaj za rađanje većeg broja dece povećanjem davanja čiji je cilj samo povećanje nataliteta.
Jasno je iz koje ideološke pozicije dolaze te poente, dok narativ o odbrani Kosova prilično jasno ukazuje na nacionalističku ideologiju, a te druge mere koje vlast primenjuje otkrivaju taj kapitalistički momenat, gde je državi lakše da žene drži u stanju sirotinje koja prvenstveno služi za proizvodnju novih generacija jeftine radne snage i vojnika za potencijalne ratove, nego da im kao radnicama obezbedi dostojanstven život, a u skladu sa tim i mogućnost da žive od svoje plate i život, u krajnjoj liniji, u kome same biraju da li će biti majke i koliko će dece imati.
Smiljka Tomanović: Imali smo velike reakcije na neka pisanja u Politici o razmaženosti Beograđanki. Majčinstvo je tu shvaćeno kao osnov realizacije ženskog identiteta. „Ostvarila se kao majka” je jedini način na koji ženska osoba može da se ostvari.
Mario Reljanović: Kažemo da Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o radu zabranjuju diskriminaciju žena, odnosno porodilja, trudnica, roditelja. To dobro zvuči, ali evo, ja sam se bavio pružanjem besplatne pravne pomoći 10 godina, i imao jako mnogo dodira sa praksom primene tog zakona, odnosno tih zakona, i recimo, jedan od najčešćih utisaka jeste da pri zapošljavanju, pri korišćenju porodiljskog odsustva ili pri povratku nakon korišćenja porodiljskog odsustva ili odsustva radi nege deteta, postoji izuzetan stepen diskriminacije u Srbiji.
Ekstremno je visok stepen diskriminacije koja se ogleda u takozvanom kažnjavanju žena nakon povratka sa porodiljskog odsustva, ili odsustva radi nege deteta. Iako zakon dozvoljava da odsustvo radi nege deteta koriste oba roditelja ravnopravno, odnosno jedan od roditelja, bilo koji, u nekih 98% slučajeva je tu u pitanju majka, vrlo retko se dešava da je otac, ali sam se ja susreo sa primerima diskriminacije očeva koji su koristili ovo odsustvo.
Dakle, poslodavac, ako mogu tako da kažem, krajnje pravnički nepravilno, ne diskriminiše pri diskriminisanju. Roditeljstvo je za poslodavca problem, a država malo čini da te roditelje zaštiti. Dakle, u centru pažnje je otkako je donet 2017, a počeo da se primenjuje od jula 2018 – Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom. On je zamenio zakon istog naziva koji je do tada važio, i koji je bio loš u mnogo čemu, ali je bio značajno bolji od ovoga koji ga je zamenio. Jako je zanimljivo, kažem, pratiti put tog zakona. Kako je on najavljen? Evo, već smo čuli od Jelene kako je najavljen. On će rešiti sve probleme, deo je populacione politike po kojoj samo oni najsebičniji neće više rađati, pošto ćemo imati savršeni zakon koji će rešiti probleme roditelja.
Kako je usvojen? Usvojen je praktično bez javne rasprave. Usvojen je po hitnom postupku, što je fascinantno, obzirom da je to zakon koji ima odloženu primenu. Dakle, usvajate nešto zato što je ekstremno hitno da se donese, a onda mu odložite primenu za 6 meseci. Najave zlatnog doba roditeljstva u Srbiji bila je najava povećanja roditeljskog dodatka i proširenje domašaja samog zakona na one roditelje koji koriste pravo na porodiljsko odsustvo, koriste odsustvo radi nege deteta, a koji nisu zaposleni. Do tada je to pravo bilo rezervisano samo za one koji su bili zaposleni, a sada se širi na krug onih koji nisu zaposleni, nego ostvaruju neku naknadu po različitim ugovorima: ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, ugovoru o delu.
I treće veliko rešenje koje treba pomenuti jeste da je poslodavac izbačen iz jednačine isplate tih naknada, jer su navodno naknade kasnile zbog neažurnosti poslodavca koji je morao na vreme da ih isplaćuje. I šta se sada dešava? Roditeljski dodatak jeste uvećan, je l’ tako? Tu se pojavljuje i dečiji dodatak, odnosno ne pojavljuje se, on je i ranije postojao kao pravo, ali imamo uslovljavanje ta dva prava redovnim pohađanjem nastave, odnosno škole, i vakcinacijom. Reći ću odmah svoj stav, on je opštepoznat: niko pri zdravoj pameti neće izbeći vakcinaciju deteta, ali ne možete uslovljavati pravo koje se odnosi na socijalna davanja tom vrstom brige ili nebrige o detetu.
Zakon ne sadrži mnogo odrednica ni o tome šta se dešava sa decom koja su akutno bolesna pa ne mogu redovno da pohađaju nastavu, recimo zbog neke teške povrede propuste celo jedno polugodište nastave. Da li njegovi roditelji onda gube pravo na roditeljski dodatak? Ove odredbe su pre svega usmerene protiv romske populacije i protiv roditelja Roma, koji u većoj meri izbegavaju vakcinaciju, odnosno slanje dece u školu. Ove odredbe moraju biti ocenjene kao diskriminatorne, i neustavne, samim tim. Neustavnih i diskriminatornih odredbi ima još: jako je poražavajuća, recimo, činjenica da se trudnicama koje imaju takozvanu rizičnu trudnoću period koji provedu na bolovanju, odnosno sprečenosti za rad zbog održavanja trudnoće, ne računa u onih potrebnih 18 meseci za ostvarivanje naknade.
Poražavajuća je, recimo, činjenica da se poljoprivredne osiguranice izdvajaju iz svih ostalih, i za njih se računaju 24 meseca uumesto 18, bez ijednog racionalnog obrazloženja. Sve ovo što navodim su odredbe koje su neustavne, zato što su diskriminatorne, i za koje je već podneta inicijativa za ocenu ustavnosti. Dakle, lopta je na terenu Ustavnog suda. Nažalost, znamo koliko je on pogodno efikasan i pogodno neefikasan kada je to potrebno vlastima.
Posebno nemoralna odredba, čini mi se, u celom ovom klimavom pravnom sistemu kakav jeste, najnemoralnija, jeste ona koja se tiče porodica koje imaju bolesnu decu, i koje primaju naknadu za tuđu negu i pomoć, i gde roditelji moraju da biraju da li će primati naknadu zarade ili ovu vrstu naknade, uz neverovatno obrazloženje da je tu reč o istovrsnim naknadama. Ministar Đorđević, ili već ko, obrazovao je grupu koja treba da proceni efekte zakona, i najnovije vesti su da je grupa koja je procenjivala efekte zakona procenila da je zakon užasan, pa je ministar Đorđević odlučio da zanemari nalaze te grupe.
Inače, nalazi te grupe nisu javni, tako da ne mogu da tvrdim šta su oni to zaključili, ali su verovatno zaključili ovo o čemu mi večeras pričamo. Dakle, ovaj zakon je ogledalo onoga šta se trenutno dešava kada je reč o toj takozvanoj populacionoj politici: fasada je odlična, izbacuju se te floskule, proširen je krug korisnika i slično, a onda vam dolaze žene koje primaju po 2, 3, 5 hiljada mesečno na ime naknade. I kada to stavite u uporednu jednu tabelu, videćete da je u ogromnom broju slučajeva, u 70% slučajeva, ta cifra daleko manja nego pre. I novac koji se izdvaja za socijalna davanja ovog tipa je daleko manji, dakle masa novca je manja.
Budžet za 2019. Republike Srbije je prvi put u istoriji takav da je bužet za socijalna davanja manji od vojnog i policijskog budžeta. Prvi put ikad.
Smiljka Tomanović: Svojevremeno, na jednom od kurseva koje držim na 4. godini gostovala nam je Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra, i ukazala na paradoksalnu situaciju. Ona je navela da je oko 300 dece prethodne godine, uglavnom iz porodica samohranih roditelja, oduzeto na osnovu finansijske nesigurnosti, odnosno zanemarivanja, i da su ti roditelji privremeno lišeni roditeljskog prava, a deca smeštena u hraniteljske porodice, koje dobijaju dva izvora prihoda od države, od kojih bi polovina tih prihoda obezbedila kvalitetan život deci u njihovim biološkim porodicama, i da je Autonomni ženski centar podneo žalbu Poverenici za ravnopravnost, gde je ukazao na diskriminaciju ovih bioloških porodica u odnosu na druge porodice.
Imali smo slučaj onog oca koji je štrajkovao zato što su mu zbog nedostataka tehnike u domaćinstvu, tipa šporet, frižider i tako dalje, ćerke odvedene u hraniteljsku porodicu.
Mario Reljanović: Mi smo se pre jedno 3 godine na klinici susreli sa ocem koji je pokušao da koristi, a nije uspeo, Zakon o radu koji propisuje da porodiljsko odsustvo može da koristi otac i u situaciji kada majka nije u stanju da se stara o detetu, odnosno kada napusti dete, kada je umrla i tome slično, i kada nije zaposlen. U Republičkom fondu zdravstenog osiguranja su mu rekli da ona mora da ne bude zaposlena i da bude mrtva. Ako je umrla i nije zaposlena, onda možete. Zvuči kao loša šala, ali se zaista tako desilo. I čovek je došao kod nas. Šta on može da uradi? Može da se žali na takvo rešenje. Dete će poći u školu dok se to razreši pravno i to mu ništa neće značiti.
Moguće je da se tu pomera malo tumačenje tih odredbi, baš pod pritiskom sve većeg broja očeva koji žele da koriste to pravo. Inače, trenutno je zakonom zabranjeno da oba roditelja koriste odsustvo. U teoriji, može da ga koristi jedan, pa drugi. Oba u isto vreme, to je zabranjeno. Samohrani roditelji su ranjiva kategorija roditelja. Niko ne zna koliko ima samohranih roditelja u Srbiji, zato što ne postoji definicija, a ako nemate zakonsku definiciju, onda ne znate ni obuhvat te definicije. Dakle, ako se gledaju sve porodice u kojima su roditelji razvedeni, onda ćete imati ogroman broj samohranih roditelja. On se meri stotinama hiljada. Ako se gleda samo ako je jedan roditelj preminuo, napustio dete, nepoznat je i tome slično, onda imate značajno uži krug. Do čega ovo dovodi?
Samohrani roditelj dođe u nacionalnu službu i kaže: ja sam tako i tako, da li sam ja samohrani roditelj? Oni kažu – jeste. I upišu ga kao samohranog roditelja. Onda ode u centar za socijalni rad i kaže: ja sam tako i tako, da li sam ja samohrani roditelj, da li mogu da ostvarim neko pravo? Ne. Svaka institucija ima svoje tumačenje. Mi imamo najnižu stopu pokrivenosti vrtićima u odnosu na zemlje Evropske unije, čak i u odnosu na zemlje koje obično navodimo po nekim negativnim trendovima, Bugarsku, Rumuniju, Hrvatsku. Dakle, samohrani roditelj ne može da pronađe posao jer nema kome da ostavi dete, jer vrtić ne želi da primi dete pošto je roditelj nezaposlen i može da se brine o detetu, je l’ tako. Dakle, jedan kompletan nonsens.
Mi svakog, slagaću vas, avgusta ili septembra imamo konkurs Kabineta za demografiju i populacionu politiku ministarke bez portfelja, koji je usmeren ka projektima lokalnih zajednica koji podstiču različite usluge u zajednici, odnosno zapošljavanje marginalizovanih grupa i tome slično, ali su korisnici isključivo opštine, dakle lokalne samouprave. Dakle, ne mogu sami samohrani roditelji sa preduzećem, sa nevladinom organizacijom, na bilo koji način da se prijave na te konkurse, i niko za njih, naravno, ne zna. Onda opštine to preuzmu na sebe, taj novac, odrade neku jednokratnu pomoć koja najčešće ne napravi nikakvu razliku, ili napravi veoma malu razliku veoma malom broju ljudi, i na tome se završi.
Peščanik.net, 04.06.2019.
Srodni linkovi – Video snimci još nekih tribina iz ciklusa „Nije Filozofski ćutati“:
Uzroci zaostajanja srpske privrede