18. tribina u okviru ciklusa „Nije filozofski ćutati“ na Filozofskom fakultetu u Beogradu održana 13.6.2019. U razgovoru učestvuju: Dragoljub Bakić, arhitekta, Dubravka Lukić, istoričarka umetnosti, Dobrica Veselinović, politikolog (Ne davimo Beograd), Dubravka Stojanović, istoričarka.
Dubravka Stojanović: Mi ćemo se ovde, naravno, baviti gradom i politikom, odnosno šta nam ovo kako Beograd danas izgleda, i kako preti da će da izgleda, govori o današnjoj vlasti, zbog toga što je važno da se na početku kaže da je Beograd uvek bio poligon političke moći. Najčešće je to bilo loše po Beograd, i uglavnom, recimo od 19. veka pa sve do II svetskog rata, Beograd je imao opozicionu vlast u odnosu na državu Srbiju. I to je vrlo važan podatak za Beograd, zbog toga što je država Srbija zato namerno sprečavala razvoj Beograda, nije donela zakon o glavnom gradu, nije donela zakon o finansiranju glavnog grada, a nećete verovati, prvi urbanistički plan donet je tek 1923. godine.
Drugim rečima, sve što je napravljeno u Beogradu, što se jako vidi, sve ulice koje su probijene, probijene su bez urbanističkog plana. Tako da se na taj način moć pokazivala kočenjem razvoja Beograda. Ali i onda kada je Beograd najvše napredovao, recimo u vreme kraljevine, 30-ih godina, ili posebno u vreme socijalizma, kad je gospodin Bakić imao neke od najvažnijih zgrada u današnjem Beogradu, i tada je Beograd bio ogledalo određene ideologije. Tada je trebalo da se pokaže, recimo, jugoslovenstvo, što je pokazao svojom knjigom Aleksandar Ignjatović, naš kolega, ili srpsko-vizantijski stil, koji je podrazumevao određeni srpski imperijalizam, ili naravno, određene pretenzije o novom čoveku koji živi u novom gradu, Novom Beogradu.
Znači, on je uvek slika politike, i zato je moje prvo pitanje gospodinu Bakiću: o kakvoj nam politici govori današnji Beograd ili ono što će on možda biti, jer u stvari je sad dosta nejasno kako to treba da izgleda, planove niko nije video, sve je raskopano. Gospodine Bakiću, izvolite, i hvala što ste došli.
Dragoljub Bakić: Danas znamo, vidimo i to živimo tu politiku, koja je u stvari jedna pljačkaška privatizacija javnog prostora. Novi urbani varvari marširaju Beogradom, gaze javni interes, uništavaju i vizuelni i urbani identitet, čvrsto uvereni i rešeni da ostave svoje štetočinske tragove. Međutim, nije uvek tako bilo, što kaže i Dubravka. Beograd nije uvek bio na kolenima kao što je sada. Zato ću ja vama da dam jedan kratak pogled, ali je zanimljiivo da se pokaže da je Beograd imao svoje uspone i svoje padove. Imao je, pre 40 godina, identičnu situaciju, kada je imao neozbiljnog i neodgovornog gradonačelnika, pa onda onaj drugi ešalon onih narednika uzmu stvar u svoje ruke, i vlast u svoje ruke.
Hoću da vas podsetim, pre 200 godina, znači 1820, Beograd je bio samo jedno malo civilno tursko naselje u okviru šanca, i imao je vojni logor na Beogradskoj tvrđavi, i ništa više. To je tako trajalo sve do polovine 19. veka. Tada je i Pariz bio oivičen srednjevekovnim zidinama. Možete to da zamislite? A Beograd je bio oivičen zemljanim nasutim bedemom sa trupcima i prućem, a okolo je išao šanac sa vodom, širok 6 metara. I onda, Pariz je krenuo u svoju rekonstrukciju samo 14 godina pre Beograda. Pariz je krenuo sa Napoleonom III i Žoržom Eženom Osmanom, a mi smo imali sreću da smo imali Mihajla, koji je doveo velikog profesora Emilijana Josimovića, koji je tada uradio prvi regulacioni plan Beograda i postavio ovu ortogonalnu shemu ulica koju mi sad imamo: Vasina, Simina, Jovanova, Jevremova, i ovamo Dositejeva, Dobračina.
To je jedan grid koji je on postavio još 1867. godine. Znači, 1853. Pariz kreće sa svojim mapiranjem bulevara, uz veliki otpor aristokratije, jer su im rušene vile i dvorci i bašte i vrtovi, dok tog otpora u Beogradu nije takvog bilo. I gradska vlast i tadašnji trgovci, dobrostojeći, buržoazija beogradska se slagala sa onim što su radili knez Mihajlo i Emilijan Josimović. E, važno je da vam kažem: Emilijan Josimović je upravo krenuo u tu svoju matricu ortogonalnu sa Vasinom ulicom, jer je Kapetan Mišino zdanje već tada bilo izgrađeno. To je bila jedina prava ulica. Sve drugo su bili turski krivi sokaci. On se držao te regulacije i tako postavio i Knez Mihajlovu i druge ulice, da bi današnja vlast proglasila Vasinu ulicu kao nefunkcionalnu ulicu, dosadnu ulicu i ružnu ulicu, koju treba zatvoriti za saobraćaj. Apsolutno neverovatno.
Značajna je 1884. godina. Uto se dešavaju stvari baš na Savamali, kada se pravi i taj savamalski City, gde silaze banke, hoteli dole na savsko priobalje. Pravi se prvi most preko Save, železnički. Nasipa se Bara Venecija, gradi se železnička stanica, i tada prvi put se povezuje Savsko pristanište sa Terazijskim grebenom i uspostavlja tramvaj koji ide od Savskog pristaništa sve do Slavije. Period između dva rata je procvat gradske arhitekture i urbanizma, i značajno je, što je pomenula Dubravka, 1923. se radi prvi generalni urbanistički plan, ali pazite – međunarodni konkurs; a već 1927. ponovo međunarodni konkurs za silazak sa Terazijskog platoa na Savu, i taj konkurs dobija Nikola Dobrović. 1934. se pušta Brankov most, koji je tada bio lančani, drumsko-tramvajski. 1938. godine se prvi put pominje metro. Pazite, 1938.
Mi tada imamo 3 trase metroa, koje su izašle, štampane u gradskom glasniku. Jedna je Kralja Aleksandra, Terazije-Zemun; druga je išla pravcem Kalimegdan-Slavija-Autokomanda-Voždovac, i treća Topčider-Glavna železnička stanica-Dunav stanica. Mi imamo urađenu geologiju za metro. Oni sada izmišljaju neki po obodu, neka čuda, gde nema nikakve geologije, gde ne može 5 godina da uradi geologiju, tako da je to sve jedna predizborna kampanja. Vratiću se na to. Da pređem malo na Titovo vreme, da vidite koliko je to bilo, između ostalog, i pored sve diktature, trezveno vreme. 1950. godine se pravi novi urbanistički generalni plan i donosi odluka da se pravi Novi Beograd. 1970. je novi generalni plan koji predviđa izgradnju metro sistema za Beograd. Formira se Direkcija za metro, koju vodi Brana Jovin, i oni do 1982. godine 10 godina rade projekte za metro.
Pa, 1982. godina je zanimljiva, jer je ona ista, slična ovoj današnjoj. Zanimljivo je da je bio gradonačelnik vrlo poznati arhitekta, pa se opet dogodilo da se zaustavi i baci sve što je rađeno za metro. Jedan ovakav podnarednik kakvog mi danas imamo, tada, 1982. se zvao Radoje Stefanović. Živi i dan danas. On je naložio Brani Jovinu da iskopa veliku rupu, i sve što su radili 10 godina da metne u tu rupu i da zatrpa. On lično je otišao u General Ždanovu ulicu, premerio tu ulicu koracima i rekao: tramvaj. Idemo na tramvaj. Od tada je Beograd jedna palanka, automobilsko-tramvajska.
Hoću da pomenem i Miloševića: 1996. godine, Milošević šalje ogromnu ekipu u Barselonu na svetski kongres arhitekata da prikaže projekat Savskog priobalja i pozove svetske arhitekte da učestvuju u konkursu za taj projekat. Uporedite to, 1996, i ovo što se dogodilo nama pre 4 godine, da dođe neki nepoznati arapski preduzimač i da nam donese maketu kako treba da izgleda to što su oni hteli i što smo mi svi hteli da bude rezultat međunarodnog konkursa. Na kraju krajeva, to i piše u generalnom planu iz 2003. godine, koji važi još uvek, do 2020, koga su oni stavili, ukinuli mu važnost, ova nova vlast. Gradonačelnik Zoran Đinđić – on daje nalog da se ponovo izvade iz fioka svi projekti metroa, i da se uradi inovacija, da se oni osavremene. Daje nalog da se naprave projekti za dva mosta – jedan metro-most koji bi išao u pravcu Nemanjine ulice na Novi Beograd; zamislite koliko bi takav most rešio problem saobraćaja; i drugi most, most kod Vinče, da se teretni železnički saobraćaj prebaci od Bubanj-potoka teretnom železnicom na Vinču, pređe preko Dunava, da bi se ceo Savski amfiteatar oslobodio od teretne železnice.
Sada, oni su oslobodili, podigli šine, ali su spustili sav teret, opasan, da prolazi ispod pola Beograda Vračarskim tunelom. 1998, znamo svi koja vlast dolazi, da ih ne imenujem, i na velika vrata se uvodi divlja gradnja, najveća pošast i Srbije i Beograda. Tada vi niste smeli na svojoj terasi da ništa uradite bez dozvole, išlo se u zatvor, a sada Beograd ima 350 hiljada divljih objekata. Od 2000-2011, zlatno doba divlje gradnje – znamo isto ko je bio na vlasti – i period fatalnog investitorskog urbanizma. 2014. godine dolazi nova vlast u Beograd i nastupa tamni vilajet. To je primer ovog Beograda na vodi. O tom Beogradu na vodi treba svaki dan pričati i svaki dan im pucati u glavu, jer to je takva nesreća za Beograd, to je civilizacijski incident.
Iz Abu Dabija preduzimač doneo je nekakvu maketu, rekao „ovako će vam izgledati centar Beograda“, a republička i gradska vlast su to proglasili za projekat od nacionalnog interesa. Ugovorom je omogućeno tom arapskom preduzimaču da se stanovi naplaćuju uvek za jednu ploču unapred. Znači, ja pravim 10. ploču, ali već sam prodao i 11. Znači, ja sam stalno na sigurnom, nemam nikakvog rizika, a onda mi se ugovorom dozvoli da ne gradim drugu kuću dok ovu prvu ne prodam. Pritom su profiti 200-300%, jer nema kvadrata koji ne može da se napravi za 1.000, 1.200, 1.500 evra, a prodajem ga po 5-6. Znači, zarada je ogromna.
Znači, ja imam prava da izgradim kuću, da je prodam, pa od novca koji sam dobio od nje, gradim dalje. Znači, nema tu nikakve 3 i po milijarde, koja je bila glavna mantra kojom su mahali. Ja sam bio lično u prilici aprila 2015. godine da razgovaram sa gradonačelnikom, i pitao sam ga da mi objasni u čemu je tu javni interes, taj Beograd na vodi. On je meni bukvalno rekao: ja u šaci držim 3 i po milijarde evra. Nema tu 3 i po milijarde. Ni dinara tu nema. Ovo je samo jedna finansijska mahinacija: ja izgradim, od toga gradim dalje, i nema tu nikakvog novca.
Dubravka Stojanović: Pošto je naša tribina, naravno, multidisciplinarna, Dubravka, istoričarka umetnosti, naša koleginica, i ne znam da li ste čuli kada je Mila rekla, Dubravka govori u ime Inicijative pešaci nisu maratonci. Oni se bave pre svega unakažavanjem centra Beograda, tako da bih vas, Dubravka, molila da nam kažete nešto kako današnja politka, današnja vlast izgledaju ako analiziramo današnji ili budući centar Beograda i njegov budući izgled.
Dubravka Lukić: Ovako: ja bih prvo napravila jedno poređenje Beograda kako sada izgleda, ja ću se baviti sadašnjom vlašću. Znači, Beograd možemo da shvatimo kao jedan bolestan grad, kao grad koji je zahvatio tumor koji se širi, mahom ka Beogradu na vodi. I sad, šta radi ova vlast? Ova vlast tog bolesnika botoksira, šminka ga. Znači, ova vlast se ne bavi nijednim konkretnim problemom koji ovaj grad ima, nego se bavi, ako gledamo kulturni i istorijski centar grada, kojim ću se ja najviše baviti, jednim, tako, ulepšavanjem koje nikome i ničemu ne služi. Postoje 4 glavna elementa ili opisa koji karakterišu ovu vlast, a to su: demagogija, laž, iluzija i obmane kojima se bavi ova vlast, a to je prikazano na uređenju centra grada. Znači, to su mahom brzoplete i nezakonite radnje koje se sada rade u centru grada, na njegovom ulepšavanju i uređenju, i oni jako vole da potenciraju da je on sada lepši, centar grada, ali on zapravo više nije funkcionalan, i to je glavni problem ovog istorijskog i kulturnog centra grada.
Mi govorimo o nukleusu. Bakić je rekao da je odatle potekao, cela istorija se odigravala na ovom potezu Kalemegdana, onda grad unutar šanca, to je sadašnji Topličin venac, Obilićev venac, pa na onu stranu ka Vasinoj. Svi radovi koji su do sada urađeni, već se vide negativne posledice tih radova. Znači, on nikako nije ni ulepšan, onesposobljen je. Stanovnicima centra grada ukinut je saobraćaj, ukinuto im je pravo na kretanje. Ali nije to jedini problem. Tim ukidanjem saobraćaja, ukidanjem saobraćaja, kao što su oni pričali pa posle porekli, da nisu hteli u stvari da zatvore Trg republike i Studentski trg za javni saobraćaj, oni ukidaju istorijski kulturni centar grada svim građanima Beograda, a ovo je prestonica Srbije, tako da ukidaju sve ono što ovaj centar grada podrazumeva celoj Srbiji. Ono što je jako bitno, to je da u tim njihovim rekonstrukcijama se potpuno ignoriše i zakon i struka. To je centar grada, istorijsko i kulturno jezgro grada, sa najvišim stepenom zaštite, a u nekom slučajnom razgovoru, kad je krenula rekonstrukcija Topličinog venca, mi smo njih pitali da li oni imaju dozvolu za te radove, jer po generalnom urbanističkom planu, oni prosto moraju da zadrže funkciju ulica – ako je ulica namenjena za saobraćaj, da ostane u istoj funkciji – oni su započeli svoje radove bez građevinske dozvole.
Njihova dozvola je bila odbijena. Znači, oni su ušli u radove koji su potpuno protivzakoniti, i već godinama tako rade. A koja je poenta svega toga? Investitorska gradnja, izmeštanje centra Beograda u novi centar grada koji se stvara, a to je Beograd na vodi, što zvuči, onako, prilično sumanuto; mi već dve godine pričamo o tome, ali prosto, onemogućavanje normalnog funkcionisanja istorijskog centra grada zarad stvaranja nekog novog koji je dostupan, koji će biti atraktivan, koji, tako, ima šetališta i sve lepo, novi trg koji će biti najznačajniji, a sve to na štetu ovog istorijskog centra grada koji nam je ostavljen u amanet. E sad, šta je ono što je meni najbitnije, to je bezobzirnost prema nacionalnim interesima, isto izmeštanje Železničke stanice, isto nezapamćeno nigde u svetu. U svim evropskim gradovima imate železničke stanice koje se nalaze u centru grada, koje prosto služe nekoj svrsi; u Rimu Termini, Pariz Gare du Nord; znači, uništavanje ovog centra grada, prosto onesposobljavanje dolaska ljudi u centar grada, remećenje funkcija koje on ima, je uništavanje čitavog jednog identiteta nacije, jer je to nukleus grada i Srbije, odakle je sve poteklo.
Dubravka Stojanović: Čak neke osobine ove vlasti, koje se možda, ono, u početku nisu videle, bile su sasvim jasne sa Hercegovačkom ulicom, sa tim protivzakonitim uništavanjem imovine, bahatim postupkom. Kako sad dalje izgleda ovo što se dešava?
Dobrica Veselinović: Paradigma Beograda na vodi je u tome da nam je oduzeta budućnost ne samo tog dela grada, nego zapravo nekako oduzet je deo suvereniteta celog grada. I sad, zamislite samo jedan mali primer, a to je objekat koji je napravljen u okviru Beograda na vodi, a to je čuveni izložbeni štand, tada apliciran za dozvolu kao izložbeni štand, koji je postao fensi kafana Savanova, koji je pre izvesnog vremena uknjižen objekat od 700 kvadrata. Znai, vi imate sada jednu situaciju da se na tom području u stvari napravila jedna akumulacija kapitala koja je užasno povezana sa političkim elitama na vlasti, koji su, po nekom mom skromnom mišljenju zapravo investitori u tom projektu, i to ilustrujem jednim primerom da je predsednik sada, Aleksandar Vučić, tokom 2016. samo godine, 2016-’17, 13 puta bio na gradilištu Beograda na vodi.
I to nam govori da je tu sad stvorena jedna akumulacija kapitala, koja će u bilo kojoj promeni političke stvarnosti biti teško ugrožena. Ali ono što sam zapravo hteo ovde da postavim kao glavno pitanje je to kako se mi zapravo bavimo našim gradom. Mislim da treba da krenemo od toga da rešimo prvo situaciju u našem neposrednom okruženju, da rešimo tu zgradu, taj hodnik u zajedničkom polju koje je okupirao neko i ne možemo da se susrećemo; da rešimo to ispred naše zgrade, gde, ono, Zelenilo nije pokosilo a nas malo mrzi, pa su se nakupili neki krpelji, pa je neko ostavio WC šolju i onda je sve otišlo dođavola. Mislim da te stvari treba da prvo uredimo, jer će nas onda to snažiti i dati nam osećaj da nešto možemo da promenimo. Treća stvar, koja je voda, vazduh i zemlja, a to je da je Beograd prošle zime bio jedan od najzagađenijih gradova u svetu. Kako je moguće da mi 2019. nismo došli do zrelosti da imamo vazduh koji nas ne ubija, koji nam svakodnevno skraćuje život, i da se mi na to ne obaziremo?
Dubravka Stojanović: Jedna tema o kojoj smo se dogovarali da pričamo je šta se u Beogradu ne radi, upravo zbog toga što ova vlast stalno govori koliko radi, koliko kopa, koliko je metara ovoga, tona onoga, miliona onoga, trudeći se da ostavi utisak da je to neki neverovatan napredak, ukrašavanje, ulepšavanje i tako dalje. Ono što mi znamo, ali što ću pre svega sada vas zamoliti da mi kažete, je šta se sve ne radi, a što su stvarne potrebe građana. Nešto od toga ste vi već pomenuli. Dakle, šta je ono što stvarno čini moderan grad, što uopšte nije ni u kakvom planu?
Uopšte, niko o svemu tome ne govori, počevši od te nesrećne kanalizacije zbog koje Dobrica definitivno ne bi mogao da se kupa u Savi, jer se kanalizacija bez prerade direktno sliva u Savu. Prema tome, jer ono što je važno da imamo na umu, to je da su sve te intervencije u gradu užasno trajne. I evo, mi vidimo u današnjem Beogradu: najlepši delovi su ovo što je govorio gospodin Bakić, to je ovo što je uradio Emilijan Josimović, 1867, i jedan slučajni deo, deo od Beogradske ulice do Kalenić pijace, koji je sredio jedan Englez, Makenzi, jer je kupio tu livadicu i napravio ovu rešetkastu konstrukciju ulica, i sad imamo fino Krunsku i sve ulice koje je seku.
Dakle, to su dva, ako izuzmem Novi Beograd, naravno, koji je planski grad, dva najuređenija dela ovog grada, gde u jednom slučaju Josimović, u drugom slučaju Mekenzi, su napravili to. Znači, to su trajno ostali delovi. Svi ostali delovi, i sve greške, se vide dan danas. Samo se šetajte Vračarom. Najčešće ćete videti kako idete jednom ulicom koja onda negde nestaje, i onda njen nastavak, onako, morate malo da skrenete pa je tamo nastavak te ulice. To je zato što nije dobro izračunato gde će se te dve ulice naći. Ali to je 1899. godina. Te posledice su i danas ovde. Dakle, užasno je važno pitanje šta se ne radi i šta ostaje kao trajna posledica te zapuštenosti Beograda. Gospodine Bakiću.
Dragoljub Bakić: Nijedan kapitalni objekat ova vlast za 7 godina nije uradila. Obilaznica oko Beograda ne može da se završi za 25 godina. Magistralni prsten, koji kreće tamo od onog Mosta na Adi, pa izlazi kod mosta na Adi Huji – nema mosta. Tunel ispod Terazijskog grebena koji treba da reši saobraćaj za Beograd na vodi nije ni počet. Čak su građani davali amandmane, jer su pogledali projekat Urbanističkog zavoda gde se kaže da geologija nije dovoljno ispitana.
Dubravka Stojanović: A izvinite, da vas sad pitam: poznate su vaše analize saobraćaja u Beogradu na vodi, ali možda naši slušaoci ne znaju. Ako možete nešto od onih vaših ključnih zaključaka. Kako će se stizati do Beograda na vodi?
Dragoljub Bakić: Saobraćaj za Beograd na vodi je nerešiv. Jednostavno, 2 miliona kvadrata tu ne može da stane. 20 hiljada-25 hiljada novih stanovnika tu ne može da stane. Saobraćaj je tamo nerešiv problem, ako nemate metro. A mi ga nemamo. Mi smo izračunali da bi Savska ulica morala da ima 6 traka u svakom smeru. To nije moguće. Vi ne možete da proširite ni Savsku, ni Karađorđevu, ni Nemanjinu. Vi ste jednostavno u problemu saobraćajnom, ogromnom. Železnički, šinski saobraćaj bi mogao donekle nešto da promeni, da doprinese, ali vi ste podigli šine. Vi ste ugasili železničku stanicu. Makar da je ostalo nekoliko koloseka BG voza. Ništa nema. Zašto su oni to sve uradili? Oni su poništili Generalni urbanistički plan.
Šta je Generalni urbanistički plan u stvari? Da vam prvo objasnim: Generalnim urbanističkim planom se rešava namena pojedinih prostora i kako se saobraćajno stiže do tih namena. Oni su promenili namenu. Umesto da taj Savski amfiteatar, koji je još u Generalnom planu 1950. prepoznat kao budući kulturni centar Beograda, i sa desne strane Save, i sa leve, novobeogradske, da tu budu univerziteti, biblioteke, muzičke dvorane – sve ono što treba jednoj metropoli kada Beograd za to bude imao novca; ali ne znači da to ne može da se sačuva. Ono đubre o kome oni pričaju, i pacovima i akrepima i vešticama koje su bile na tom mestu – to je i sačuvalo tu lokaciju, jer bi se desilo isto što se desilo Savskom nasipu: tu bi bile divlje izgrađene njihove dače, vikend kuće. Prema tome, to đubre je sačuvalo tu lokaciju. To je čuvao i plan iz 1950. i plan iz 1972. Oni su došli, još nisu bili ni promovisani kao vlast, bili su privremena uprava.
Tada su ukinuli odrednice Generalnog urbanističkog plana. Generalni urbanistički plan je rekao: stanovanje se razvija u pravcima: Obrenovca, Grocke, Avale; tačno je odredio gde će se razvijati Beograd sa stanovanjem. Nikad stanovanje nije bilo predviđeno na tom mestu, jer da biste vi 2 miliona kvadrata izgradili, vi morate, po zakonu, da imate na svakih 50 kvadrata jedno parking mesto. Znači, vi morate tu da smestite 40 hiljada parking mesta, što je nemoguća mislija. A oni sada, pazite sad šta oni rade, zbog tog navodno najvećeg šoping centra na Balkanu, oni su sada izbetonirali 350 hiljada kvadratnih metara garaža, pored Save. To je takav zločin, civilizacijski. Nije se građanstvo ni struka izborila da to spreči.
Dubravka Stojanović: Gde je struka? Vidimo vas, vidimo još nekoliko hrabrih ljudi.
Dragoljub Bakić: Struka je, na žalost, u mišjoj rupi. Pođimo od Arhitektonskog fakulteta pa nadalje, sve su to budžetske ustanove. Oni ne smeju da zucnu. Šta ćete dalje, Urbanistički zavod koji je nekad bio vrlo respektabilna institucija, mi smo morali da poštujemo šta kaže Urbanistički zavod, mi nismo mogli da mrdnemo bez parametra koje nam daje Urbanistički zavod. Sada republička vlast naredi Urbanističkom zavodu da meri maketu, i da proizvede plan. I šta ostane? Krpa od Urbanističkog zavoda. Nema institucije. Ja ne mogu da zaboravim sliku kad negde tamo u nekom Kanu, na nekom sajmu ovih velikih investitora u nekretnine, stoji ovaj naš gradonačelnik, i novinari ga pitaju, a on kaže: „Evo, čekam da ovi naši partneri iz Abu Dabija donesu hotel, projekat hotela, da vidimo kako izgleda i gde će da ga metnu“.
Znači, za jedan ovako važan, centralni deo Beograda, najvažniji deo Beograda, ne postoji plan, nego oni donesu šta donesu; po ugovoru imaju prava da ga stave gde god hoće, da donesu šta god hoće, a onda naša urbanistička služba to ubacuje u planove i proizvodi plan izvedenog stanja. To nema nigde na planeti.
Dubravka Stojanović: Dubravka, dosta ste bili sada angažovani, ovo pre 2-3 dana je bilo zanimljivo, s gondolom, to smo pratili. I sad potvrdite da li su tačne informacije do kojih sam došla, a to je: da bi gondola funkcionisala, potrebno je da se podigne zid u visini od 45 metara od Karađorđeve ulice u vis, stub, koji će, da bi te gondole stizale, biti zid od 15 metara iznad šetališta na Kalemegdanu. Je l’ su to tačni podaci?
Dragoljub Bakić: Uz malu korekciju: još je drastičnije.
Dubravka Stojanović: Ali pričajte nam kako je, bilo je vrlo zabavno sa ovim gospođama koje čine javnu raspravu. Opišite nam taj događaj.
Dubravka Lukić: To će Bakić možda malo bolje, zato što sve što smo mi tamo slušali i pričali, to nije ni bajka, to je tolika glupost i nebuloza šta smo mi sve morali da slušamo oko te gondola, a opet moram da pomenem da mi pričamo o istorijskom jezgru grada sa najvišim stepenom zaštite, a onda oni pričaju o šipovima koje će da pobiju u Kalemegdan kroz lagume, i da oni za to imaju dozvolu. Znači, sve što smo čuli tamo, do toga da ima 24 kabine, od kojih će jedna da bude VIP kabina. Ne znam šta traži VIP kabina, i koja je uloga VIP kabine na gondoli. Ja mislim da je sad cilj naš da zaštitimo i da očuvamo ovaj grad, kako su nam ostavili, da je to bukvalno sad već veliki, preveliki poduhvat, jer od ove vlasti treba sačuvati sve što nam je ostavljeno.
Dubravka Stojanović: Često možemo da čujemo: oni mrze Beograd. I to je nešto oko čega se mnogi slažu, i to je nešto što, evo, opet da se pozovemo i na ova starija vremena, pokazuju i ta istraživanja iz 19. veka i 20. veka, da je postojao uvek taj animozitet, i vi uvek možete da čujete – a, taj krug dvojke, a ova Srbija, Prva Srbija, Druga Srbija, sve to sedi po kafićima. Znači, postoji jedan taj društveni otpor prema nečemu što se doživljava da je beogradska elita. I da li možemo to tako da zaključimo? Evo, hteli ste još nešto da kažete o stvarima koje Beograd ne dobija, za razliku od ove većine stvari koju nažalost dobija.
Dragoljub Bakić: Beogradu maltene treba oduzeti status glavnog grada. Glavni parametar za razvoj jednog grada je infrastruktura, a u infrastrukturi glavni je saobraćaj. A u Beogradu to nije rešeno. Beograd nema rešen saobraćaj. I to smo videli šta oni rade, i kako su prošle i Dečanska ulica, i Brankova, i Pop-Lukina, kada su zatvorili centar grada. Tri sata se putuje na posao i sa posla. To su ti loši đaci koji ostvaruju svoju viziju. A šta sve nedostaje? Pomenuo sam obilaznicu. Nema kanalizacije. Beograd je za 40 godina uradio polovinu svoje kanalizacije. 126 otvorenih cevi se izliva u Savu i 136 otvorenih cevi se izliva u Dunav. Građani moraju trezveno da se odupru destrukciji, ili građanskom neposlušnošću, ili kad dođe taj mart i april, pa se izađe na izbore, pa onda ko ostane kući, on je saučesnik sa njima.
Jer ko ćuti? Intelektualci nemaju prava da ćute kada im se dešava ovo što im se dešava. Oni su saučesnici ako ćute. Šta još nemamo? Mi ne recikliramo otpad. Mi ne odvajamo komunalni otpad. Isto koliko imamo komunalnog otpada, mi imamo građevinskog otpada, koji je kontaminirani otpad, koji ima i olovo i aditive i čuda. Mi sa tim takvim građevinskim otpadom zatrpavamo komunalni otpad, što je strogo zabranjeno. Iako nismo članovi Evropske unije, mi smo obavezni danas da 75% građevinskog otpada recikliramo. Mi recikliramo 0%. Mi zalivamo beogradske ulice pijaćom vodom. Mi nemamo tehničku vodu. Kad krene Beograd na vodi, mi nećemo imati dovoljno vode.
Dubravka Lukić: Da vas podsetim, mi smo svi poreski obveznici, tako da mi u centru grada, kada plaćamo naše poreze, itekako treba da nas pitaju šta je to što nama treba i što nama fali. Isto kao što su poreski obveznici – uvek se okreće tako nekako ka centru grada, kao da je Beograd samo centar grada. Znači, periferija grada, Banjica, Novi Beograd, Zemun – oni uopšte nisu dužni da plaćaju porez i da plaćaju nama popločavanje centra grada koje nikome ne treba, koje je potpuno nefunkcionalno i obesmišljava sve.
Tako da, mislim da građani treba da malo preuzmu inicijativu na sebe i da dignu glas, jer mi kada smo pričali sa nekim tako ljudima koji rade u ministarstvu infrastrukture, oni su rekli, ako budemo bili dovoljno glasni, da ćemo moći da sprečimo neke štetne projekte. Tako da, eto, ja pozivam odavde da svi budemo malo glasniji, pa možda uspemo da se izborimo za neki bolji Beograd.
Peščanik.net, 17.06.2019.
Srodni linkovi – Video snimci još nekih tribina iz ciklusa „Nije Filozofski ćutati“:
Uzroci zaostajanja srpske privrede
Od populacione politike do podrške porodicama
