Deveta tribina u okviru ciklusa „Nije filozofski ćutati“ na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, pod nazivom „Nauka, država, društvo“ održana je 28.3.2019. U razgovoru učestvuju Biljana Stojković, profesorka Biološkog fakulteta, Dušan Teodorović, profesor Saobraćajnog fakulteta i redovni član SANU, Staša Babić i Slobodan Perović, profesori Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Staša Babić: 4. april je Dan studenata – izvinjavam se onima koji to znaju, ali ponoviću ukratko – tim datumom se želi obeležiti događaj koji se odvijao 1936. godine, znači pre Drugog svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji, kada je 3. aprila počeo veliki studentski protest, izazvan odlukom vlasti da se uvede univerzitetska policija. Usledile su velike demonstracije i 4. aprila u tim neredima je stradao mladić Žarko Marinović. Želim da pomenem njegovo ime i da kažem da je on posle sahranjen u Aleji velikana na Novom groblju i da dakle, taj događaj obeležavamo 4. aprila. Zanimljivo je da taj praznik još uvek postoji, dana kada obeležavamo, time što ne držimo nastavu, veliki i dramatičan sukob u kome je jedan mladi čovek izgubio život boreći se za slobodu govora na univerzitetu.
Pred vama su večeras jedan biolog, jedan filozof, jedan saobraćajni inženjer i jedan arheolog. Na prvi pogled, mi nemamo nikakve naročite veze sa politikom. Međutim, mi smo svi građani, pa otuda imamo veze sa politikom, a s druge strane, mi smo se takođe na različite načine susretali u svom profesionalnom životu sa različitim problemima u odnosima između naučne zajednice, društva i države, pa ću zamoliti profesora Teodorovića da on započne današnju tribinu.
Dušan Teodorović: Ja ne verujem u naučnike koji su samo zagledani u svoje papire i u svoje epruvete u trenutku kad zemlja gori. I ako želimo da naša država i ovo društvo idu putem pravno uobličenih zemalja, moralno uobličenih društava, onda najveći doprinos moramo da damo mi, ljudi koji rade na srpskim univerzitetima i fakultetima, institutima. I ja sam to rekao nekoliko puta: ne očekujem da promene u ovoj zemlji mogu da izvrše i naprave unesrećeni ljudi koji u Ripnju čekaju u redu da dobiju besplatnu pljeskavicu.
Sad ću reći šta ja mislim o stanju u srpskoj nauci, na univerzitetima i tako dalje. Prva stvar, mislim da se mi u velikoj meri razlikujemo od mnogih zapadnoevropskih zemalja po tome kako regrutujemo naučni kadar. Ovde postajete naučnik sa 24 godine kada vas prime na univerzitet ili institut, i vi tu ostajete do penzije. U svetu, mladi ljudi koji rade master i doktorate po završenom poslu moraju da odu sa tog univerziteta i da nađu posao na nekom drugom mestu. Znači, ne mogu da dobiju poziciju tamo gde su doktorirali. To je pravilo razvijenog sveta koje ne važi u Srbiji.
I još jedna stvar, vrlo bitna: mi i dalje imamo staljinističku proceduru koja se zove nostrifikacija. Ne daj bože da odete u svet odmah posle završenog fakulteta i da tamo magistrirate i doktorirate, objavite par publikacija i vratite se u zemlju. Neće nikada da vas primi niko. Mi bismo odbili na konkursu i dobitnika Nobelove nagrade u korist kandidata koji je već 16 godina na fakultetu. Znači, sledeći problem srpske nauke su namešteni konkursi, je l’ tako? Mi smo svedoci da na svim naučno-nastavnim većima kod nas raspisujemo konkurse za unapređenje tog i tog kolege i svi glasaju za. I ja sam bio u toj situaciji, ne aboliram sebe.
Takođe vidim problem u tome kako je organizovana nauka. Mi imamo stalnu borbu između fakulteta i instituta, sa elementima animoziteta, sa besmislenim birokratskim zahtevima da kad ste naučni savetnik, da bi bili mentor moramo prvo da vas biramo u redovnog profesora. Znači, mi smo dozvolili da nam pravnici uređuju akademske stvari.
Biljana Stojković: Ja bih samo biologiju iskoristila kao primer toga kako nauka i država mogu međusobno da se zloupotrebljavaju i upotrebljavaju, na različite načine. Vratiću vas negde u 30-e godine prošlog veka, kada je počeo da se pravi bipolarni svet. Tada je i genetika postala jako važna. Na istoku, u Sovjetskom savezu pojavio se Staljin, pojavili su se Mičurin, Lisenko. S druge strane, na zapadu je genetika postala važan stožer biologije, do te mere da se svaka osobina živih bića, uključujući i čoveka, poistovećivala sa njihovim genima. Dakle, ranije smo mislili da nas neki bog predodređuje da budemo ovo ili ono, da imamo ovakva ili onakva svojstva, a onda je to prosto zamenjeno pojmom gena. Znači, sad je gen taj koji nas određuje da budemo ovakvi ili onakvi.
Na zapadu, gde smo imali klasno društvo, segregaciju društva, postojale su te sklonosti čak i među filozofima koji su sada evolucionu biologiju, genetiku koristili za opravdavanje takvog društvenog uređenja. Postojala je tendencija da se podele među ljudima definišu kao prirodno stanje stvari. Da, postoje siromašni, postoje bogati. A zašto? Zato što su oni bogati nosioci nekih odličnih gena, nekog divnog nasleđa, pa su oni nasledno superiorni u biološkom smislu, dok su ove niže klase, siromašni ljudi, siromašni zato što i treba da budu siromašni, jer su oni biološki predodređeni da budu siromašni. Zatim podele među narodima, među rasama, među polovima, dakle, uvek je neko superiorniji od drugog.
Pa smo imali, naravno, već krajem 30-ih godina i Treći rajh, koji se upravo zasnivao na tome. S druge strane, nauka u Sovjetskom savezu je morala da prestane da se bavi genetikom. Pojam gena je bila neka buržoaska koncepcija o kojoj ne treba da se priča u komunističkom društvu. Svi genetičari, svetski poznati, bili su strpani u gulage, mnogi od njih. Dakle, bili su kažnjeni za to. Ideja je bila zapravo da se ništa ne nasleđuje: ponašanje ljudi, njihova shvatanja, njihovi pogledi na svet, organizacija društva zavise isključivo od okruženja, odnosno od socijalnog konteksta. Na taj način, zapravo, postojala je ideja da se svaki pojedinac može naučiti da bude podređen društvu, kolektivnom mišljenju. Dakle, gubila se mogućnost da budete drugačiji od drugih.
S druge strane, vi opet imate totalitarizam, u smislu zaista nehumanih pogleda na ljudsku različitost, pogleda na to da ste vi već predodređeni da obavljate različite funkcije i ne možete se maknuti iz te kaste, sloja u kome ste se rodili. Ja mislim da ovo najbolje ilustruje kako nauka može biti zloupotrebljena. Mnogi naučnici u tome učestvuju, vrlo rado, i to smo imali priliku da vidimo.
Konačno, genetika je i danas zloupotrebljavana. Evo, ja ne znam na koliko sam tribina učestvovala gde je pitanje bilo: da li postoji nacionalni gen. I koliko god objašnjavali da nemaju Srbi nikakvu genetiku koja ih razlikuje od Hrvata, Bosanaca, Bugara ili bilo koga drugog, ili ako hoćete Šveđana, to neki ljudi prosto ne prihvataju. Žele da veruju da postoji tako jasna podela među ljudima, da postoji esencija toga „biti Srbin“. Dakle, mi i dalje imamo iste kovanice krvi i tla, koje ne smeju biti ni na koji način razblažene uticajima nekih drugih. Tako da mi genetičari pokušavamo da razbijemo tu famu. Ne ide nam baš dobro. Sad, zašto nam ne ide tako dobro – pitanje je i obrazovanja i toga na koji način se popularizuje nauka, ima li nauke u televizijskim programima ili nas nešto drugo zanima na toj televiziji; ima li nauke u školama ili se tu propagira neki klerofašistički pogled na svet; da li se on nameće deci ili nešto drugo želimo da im poručimo.
Slobodan Perović: Nauka je vrlo fleksibilna aktivnost, čak su neke oblasti nauke cvetale i u totalitarnim društvima, vrlo autoritarnim društvima – primer je Sovjetski savez ili nacistička Nemačka. Sovjetski savez, koji je imao najuspešniji kosmički program, pa tako glavnog inženjera malo stave u logor, jedno 5-6 godina, pa ga onda izvade, pa on pošalje čoveka u svemir. U suštini, od Drugog svetskog rata i dobrim delom zahvaljujući Drugom svetskom ratu i svemu onome što su naučnici, naročito fizičari, proizveli tokom Drugog svetskog rata, nauka je u ekonomski najrazvijenijim društvima državni posao. Ubedljivo najveći investitor u nauku je država. Tako je i kod nas.
E sad, naravno, postavlja se pitanje kakva vrsta držve, to jest kakva vrsta društva je optimalna za razvoj nauke. Po svoj prilici je to neka vrsta demokratskog sistema, i onda se postavlja pitanje kako izgleda naša država u smislu odnosa prema nauci. Ja sam pogledao, možete da odete na vebsajt Svetske banke i videćete da se od pre nekoliko godina ulaganje države Srbije u nauku vrti oko 0,5% društvenog bruto proizvoda.
Biljana Stojković: Mislim da je 0,3.
Slobodan Perović: Sada je verovatno 0,3 zbog mera štednje koje traju godinama. Gde nas to svrstava? Tamo kad gledate onu listu, iznad nas je Kolumbija, ispod je Tunis. Ekonomski razvijenije zemlje ulažu iznad 2%, iznad 2,5%. One koje zaista puno ulažu, ulažu iznad 3, kao recimo Južna Koreja ili Finska. Sjedinjene Američke Države ulažu 2,7%, zemlja od 350 miliona stanovnika. I to je i dalje ubedljivo glavni centar manje više svih naučnih disciplina.
Druga stvar koja je vrlo bitna je u kojoj meri je korumpirana država, drugim rečima, kako se organizuju naučne institucije, kako se finansiraju zavisi od toga u kojoj meri je korumpirana država. Ima indeks i za to. Uradi se empirijsko istraživanje i onda vidite po tom indeksu da je Srbija gora od zemalja kao što su Bugarska, Mađarska, Hrvatska, a one su najgore u Evropi. To je još jedan od faktora koji tih 0,3% smanjuje. Tako da, to je država i državna politika, i vizija države prema nauci. Postoji problem i u samoj naučnoj zajednici, naravno, u načinu na koji je ona organizovana na univerzitetima. Recimo Univerzitet u Beogradu je na repu događaja. Sami naučnici bi na neki način trebalo da ostvaruju naučni javni interes.
Primer za koji smo svi čuli su mikro hidro-elektrane koje se grade po Srbiji i tu vidimo koliko u stvari Univerzitet u Beogradu kasni za tim događajima. Ja sam čuo za taj problem tek prošle godine. U stranoj štampi, tačnije u Gardijanu, postojali su tekstovi o tome 2015, 2016 i 2018. o problemu mikro hidro-elektrana na Balkanu. Postoje velike studije o tome kako male promene kaskadno utiču na ekološki sistem, i tako dalje. Znači, neki novinari su u velikoj Britaniji pisali o tom problemu. Toga uopšte nije bilo u našoj štampi do prošle godine.
E sad, postavlja se pitanje da li postoje doktorati o tom problemu koji postoji bar 10 godina. Da li postoje neke studije koje su samoinicijativno uradili eksperti na ne samo Šumarskom, nego i na Filozofskom fakultetu? Koliko ja znam, ne postoje. Univerzitet ne igra ulogu korektiva države, državne korupcije, koju bi mogao da odigra. Zašto je to slučaj?
Staša Babić: Neodoljivo mi je da se nadovežem na ovo što je govorio profesor Perović primerom iz svoje struke, koji je upravo aktuelan. Radi se o izgradnji gondole na Kalemegdanu, kojim se putem ugrožava jedno kulturno dobro od izuzetnog značaja, o čemu pretpostavljam da dovoljno zna javnost poslednjih dana, i o tome da se struka pobunila. I kad smo kod finansiranja, jedan impozantan podatak: novac koji treba da bude uložen u taj potpuno besmislen projekat, ta suma je 70 puta veća od sume koja se godišnje izdvaja za arheološka istraživanja u zemlji Srbiji. Ja mislim da taj podatak dosta dobro ilustruje brigu države za istraživanja, a pogotovo dobro ilustruje brigu države upravo u onoj sferi u kojoj država voli da nas obavesti da brine o nama, a to je naša tradicija i nekakve istorijske vrednosti i kulturne vrednosti na kojima bi ova zemlja trebalo da se zasniva.
Biljana Stojković: Ja sam samo htela da se nadovežem na male hidro-elektrane, jer mi biolozi se bavimo i ekologijom i zaštitom životne sredine. Mi jesmo reagovali, Biološki fakultet jeste reagovao, i to u više navrata, ali postoji ta tendencija u ovoj državi da se struka apsolutno ništa ne pita. Dakle, to vidimo i po Beogradu šta se radi: struka se ni ne konsultuje, a kamoli da se pita za bilo šta. Tako je isto i sa malim hidro-elektranama, i sad je pitanje zašto nismo glasniji. Čini mi se da smo se prosto utopili u jedan trend koji ja često zovem stupidizacija društva, ili oglupljivanje društva. Mi smo se prosto uljuljkali, kao univerzitet, u tu ideju da je to jedan svetski proces stupidizacije, mi smo u tom svetskom trendu zaglupljivanja stanovništva, i moramo da se ponašamo u skladu sa tim.
Dušan Teodorović: Univerzitetska zajednica, akademska zajednica Srbije nije dovoljno hrabra. Jedan od vodećih arhitekata Srbije, kolega Bakić, je rekao da treba da branimo svojim telima centar Beograda. Ja ću da vam kažem jednu stvar: na Saobraćajnom fakultetu postoji predmet koji se zove Analiza transportnih mreža. Taj predmet postoji svuda u svetu, tako se i zove: Transportation Network Analysis. Ja sam osnovao taj predmet pre 25 godina, nismo ga imali. I predavao sam ga 25 godina. Prvu knjigu iz te oblasti objavio sam u Engleskoj pre 30 godina. I nikad me niko nije pitao jednu rečenicu da kažem u vezi sa ovim haosom što se dešava. Znači, svi će da razumeju sledeći problem: kad imate jednu mrežu, i kad ovde nešto zadrmate, to utiče na čitavu mrežu. E sad, vi imate ljude koji su po političkoj liniji došli ovde, na čelu sa Vesićem, i sad oni kažu: sad ćemo ovo da zatvorimo, sad ćemo ovo da razlupamo i mi svi ćutimo. Znači, nije naučnik zagledan samo u svoje epruvete. Mora da bude svestan trenutka u kome živi i da reaguje na najbolji, na najmoralniji mogući način.
To je ono: šta bih ja radio da imam pravo odlučivanja, ako bih bio ministar? Pa vidite, ja bih učio iz primera drugih. Nekoliko zemalja mi pada na pamet. To je Kina, to je Turska, to je Južna Koreja. Godinama u Južnoj Koreji niste mogli da dobijete docenturu ako nemate doktorat sa top svetske škole. Znači, to je nacionalni projekat bio. Sad će možda naše sujete da budu pogođene, ali da li smo mi stvarno sposobni i da li imamo toliko znanja iz svih oblasti koje postoje u savremenoj nauci da budemo mentori? Moj projekat bi bio državni projekat: slanje mladih ljudi od MIT-a, Harvarda, do Berklija, Kalifornija, CalTech-a, i tako dalje, i njihov povratak sa državnom obavezom da uđu na univerzitet, da se ne pitaju katedre. To je državni pitomac koji dobija docenturu i dobija povlašćenu platu, i dobija ovlašćenja da razvija određene stvari.
Staša Babić: Ovo je opet podatak koji mnogi ovde prisutni danas znaju. Dakle, naučna zajednica u ovoj zemlji danas se nalazi u 9. godini projektnog ciklusa, koji je bio raspisan tako što se od nas tražilo da napravimo projekte sa vrlo pedantnim redosledom postupaka i nekakvim planom kako ćemo funkcionisati u vremenu i u kom trenutku ćemo koji output da proizvedemo, i tako dalje, u trajanju od 4 godine. Dakle, mi smo dobili projektni zadatak da napravimo predlog istraživanja koja treba da traju 4 godine. Kada su istekle te 4 godine mi iz godine u godinu treba da dodajemo još poneko parčence tog projekta koji treba da bude smislen u odnosu na ono što je prethodno bilo od nas traženo za 4 godine. Koji nivo sigurnosti, samopoštovanja i ozbiljnosti se očekuje od naučne zajednice u Srbiji, koja je tome izložena? Dakle mi smo praktično neprekidno podsećani da je ceo sistem finansiranja jedna velika šala, jedno veliko simuliranje, tako da ako mi unutar sebe gubimo neke vrednosti, neko osećanje samopoštovanja, neko osećanje mere i pristojnosti – pa nije ni čudo.
Dušan Teodorović: Znači, mi moramo da imamo ljude koji će da kažu: da, ja sam taj i taj, uradio sam to, ponašaću se ovako, odgovaram za to. Mi moramo tako da gradimo poverenje.
Peščanik.net, 06.04.2019.
Srodni linkovi – Video snimci još nekih tribina iz ciklusa „Nije Filozofski ćutati“:
Uzroci zaostajanja srpske privrede
Od populacione politike do podrške porodicama
PROTESTI 2018/19.