Film kao protest


Druga tribina u okviru ciklusa „Nije Filozofski ćutati“ održana je 14.2. 2019. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Govorili su reditelji Želimir Žilnik, Goran Marković i Janko Baljak, a moderatorka je bila profesorka Radina Vučetić.

Nesređeni transkript

Radina Vučetić: Kada govorimo o zahvalnosti i kome sve treba da se zahvalimo što nas ima ovoliko, pre svega moram da se zahvalim i ministru Šarčeviću, zato što od njegovog napada na naše reakcije i na sve ono što se dešava u Srbiji, ovaj fakultet je puniji i protest je sve veći. Potom da se zahvalim i premijerki Ani Brnabić, zato što je naše pitanje o slobodi i demokratiji pretvorila u pitanje o klozetima i u jedno klozetsko pitanje, i opet učinila da nas je ovde sve više. To se dešava, naravno, i sa predsednikom Vučićem, pošto i njegove izjave stalno čine da nas je sve više. Naša je tema danas film kao protest i ono što je važno za Filozofski fakultet – da je Filozofski fakultet uvek bio tesno povezan sa filmom i sa ljudima iz filma i umetnicima. To je tako bilo 1968, to je bilo tako u protestima 1996-97, to je tako i danas. I zato je jako važno što su današnji gosti reditelji koji su ostavili vrlo značajne tragove o određenim vremenima. I ono što je važno: oni ih ne ostavljaju samo kao filmski rediteljii sa svojim kamerama, nego ih ostavljaju kao izuzetno angažovani pojedinci.

Mi ćemo danas imati nekoliko, jedno 3-4 kruga pitanja u ovim razgovorima. Prvo će biti vezano za proteste 1968, 1996-97. i uopšte za devedesete, potom ćemo pokrenuti pitanje umetnika i politike da vidimo gde su koji umetnici danas u ovom događajima kojima smo svedoci. Zatim ćemo govoriti, što mislim da je neizbežno kada govorimo o slobodi i kada govorimo o umetnosti, a to je pitanje cenzure. Ideja je da počnem prvu turu pitanja tako što ćemo imati insert iz filma svakog od autora i to će biti šlagvort za pitanja koja će oni dobiti, tako da ja molim, tu je moj kolega Milan Popadić koji je profesor sa istorije umetnosti koji je ovde imao jednu filmsku ulogu i montažera, koji nam je dosta pomogao oko svega ovoga, i ja bih molila da prvo pustimo insert iz “Lipanjskih gibanja” Želimira Žilnika…

… Ovde ćemo završiti ovaj prvi deo, gospodin Žilnik je o 1968. snimio “Lipanjska gibanja” i “Rane radove”, ali je snimio i film o devedesetima, o protestima 1996-97. Snimio je dokumentarac “Do jaja”, pa hajde da vidimo šta je tu slično a šta različito između ovih protesta danas i 1968.‚ i da li ima te atmosfere i duha. I ono što je zanimljivo samo reći da kada se danas gledaju zahtevi studenata iz 1968. godine, oni zapravo svi stoje i danas.

Želimir Žilnik: Ima, dakle, neverovatne sličnosti u svakom od ta tri događaja, a sličnost je vrlo jednostavna: to je da pred sobom imamo veliku grupu ljudi koja jednostavno tu neku duboku potrebu za slobodom i duboku potrebu da kažem neki svoj osvrt, ne samo na svoj bol, svoju patnju i svoju brigu nego na nešto što se dešava u društvu gde bi zapravo trebalo da se osećaš kod kuće, a ono je, na neki način, oduzeto tebi u tom smislu da te tretira kao stranca, neprijatelja i opasnog i sad ti imaš jednostavno jednu želju, zajedno sa drugim ljudima, solidarno, da kažeš “Ljudi, to je naš život, jedan jedini život koji mi živimo… ako ga pustimo kroz šake, mi ćemo umreti prezirući sami sebe”; i, vidite, sve to što ste videli u ovom malom filmu… to je jedan filmić u smislu prvo što smo mi u ono vreme imali ograničene alate, radili smo sa 35 milimetarskom trakom koja je bila beskrajno skupa i imali smo samo, otprilike sat trake sa kojima smo bili obavezni da završimo dokumentarni film od minimum 10 minuta.

E, sad, znate šta znači sat trake, a ovde su se dešavali recimo 80, 90, 100 sati događaja. Kao što vidite, tonski snimatelji su bili različiti moji prijatelji, i Branko Vučičević i Bogdan Tirnanić i još nekog ste možda tu mogli da vidite; ali, što je profesorka pomenula, filmovi ostaju kao dokument, i to ostaju kao jedan dragocen istorijski izvor. Tako da sada, 50 godina kasnije, možda sa tugom možemo da kažemo da je u celom državnom socijalizmu, dakle, u pola sveta, u pola sveta iz Istočne Evrope ostao samo ovaj dokument. Prošle godine u Trstu, u ovo vreme, bio je jedan festival filmova o 1968. i, razume se, mene su pozvali, ali ja kažem: “Probajte da nađete nešto u Češkoj, u Rusiji – nije bilo. Šta to znači? Da su jednostavno vlasti prema svakoj vrsti protesta, pobune i slobodnog prostora koji se javio bez kontrole, da su bile gadno narogušene, razumete, i jednostavno nisu dale. Iz bivšeg Sovjetskog saveza došle su tri fotografije. Hoću samo da kažem da u tom momentu u Jugoslaviji je bilo otvorenog prostora za slobodu i filma i književnosti; pazite, to je svega praktično manje od 20 godina posle rata.

Ta država je bila i formirana i već priznata i veliki deo i privrede i urbanizacije je bio završen i univerziteti su napravljeni i sad dolaze mladi sa protestom. Izgleda da je među njima u garnituri došlo do nekog konflikta, neki su ljudi govorili: “Pa, oni osećaju ono isto što smo mi osećali kad smo bili u njihovim godinama”, a drugi su rekli: “Da, ali oni hoće nas da skinu sa vlasti” i bilo je onih rečenica “Na vlast smo došli s krvlju, nećemo je puštati bez krvi”. Ali kad kažem da je možda to prvi momenat u mom životu gde sam, tako, prisustvovao nekim gestovima jedne spremnosti na žrtvovanje. Sećam se da su u jednom momentu izašli 3-4 starija profesora, tu je bio, razume se, i Mihajlo Marković, bio je Ljuba Tadić, bio je i Veljko Korać, i kaže: “Dobili smo od poznanika vest da su krenuli tenkovi sa Banjice. Vi se svi povucite kroz dvorište, u one zadnje prostorije starog Filozofskog fakulteta, a nas četvorica ćemo izaći na vrata i nećemo vrata otvoriti”. Kaže, “ako se puca, najverovatnije ćemo biti ranjeni i možda ubijeni nas četvoro. To je 30 litara krvi, mladi vojnici neće preko toga proći”, i kaže: “tek ako prođu, vi bežite kroz prozor na ulicu”. Ali, eto, nije se desilo da su došli tenkovi.

Radina Vučetić: Vratićemo se posle još na ’68. godinu, ali sad da vidimo sledeći insert, da uđemo i da se prebacimo u devedesete godine kada govorimo o protestima. Insert iz filma “Poludeli ljudi” Gorana Markovića…

Evo, oni koji su učestvovali u ovim protestima ’96-’97 – a ovde nas ima već dosta koji smo učestvovali u tome – pamtimo ove slike. Međutim, verujem da i vama koji ste mnogo mlađi, ove slike i ovi inserti deluju poznato, i ovaj kontramiting iz ’96. zapravo sve više podseća na scene kojima prisustvujemo u poslednje vreme, ovo je jako slično 17. januaru 2019. i poseti Putina Srbiji, sa svim onim autobusima, znači sve je zapravo vrlo slično, samo više nisu fotografije Slobodana Miloševića koje se nose nego Aleksandra Vučića. I svako dovoženje masovno autobusima u Beograd je povratak u jednu strašnu prošlost, jer nas podseća na ovakve kontramitinge. Pa Gorane, kako sad u kontekstu događaja ove godine gledate na ’96-97?

Goran Marković: Ono što je tada postojalo a sada ne je revolt. Došlo je do jednog velikog sukoba na tom kontamitingu, ako se neko seća, gde su se građani suprotstavili, i tu je pobedio narod, što sad nije slučaj, još uvek. Vi sad imate, kao što vidite, svaki dan neke skupove pod pretnjama da će da ih otpuste, i ljudi sa strane stoje i nemo gledaju to, čak vrlo mali broj ljudi odbija da tamo ode. Taj strah ili ta neka, kako bih rekao, ugroženost koja dovodi do toga da ljudi nemaju snage da zadrže osnovno dostojanstvo ljudsko, je sada dominirajuće. Oni su uspeli za ovo vreme dosta interesantnog eksperimenta sa ljudima da ubiju u ljudima i poslednju trunku samopoštovanja.

To je, naravno, metod, a rezultat je nedostatak samopoštovanja, tako da su okolnosti sada mislim drugačije. Pogledajte ove proteste – ja sam često išao, skoro svaki put; tu su uglavnom ljudi koji su stariji i koji su tu došli da bi se družili sa ljudima koji isto osećaju. Mladi ljudi nisu u tome; gro ljudi je, zapravo, onaj neki građanski, miran deo – onaj koji ne može ništa da promeni.

Radina Vučetić: I ne ume da se bije… bar zasad.

Goran Marković: Pa, ne mogu ljudi mog godišta ili iz moje generacije ništa da promene… mogu samo mladi ljudi, koji žele da žive, koji žele da imaju normalan život. Skoro sam bio sa Rajkom Grlićem i on mi kaže kako iz Hrvatske mnogo ljudi odlazi. Ja sam ga pitao: “Pa, čekaj, zašto, tamo je ekonomska situacija relativno bolja”, on mi je rekao: “Ma, ne radi se o ekonomskoj situaciji; neće ljudi da žive u ovim odvratnim državama, neće da žive u ustaškoj državi”. Što se može reći i za ovu. To je glavni motiv. Ne žele da protraće život u ovom brlogu.

Radina Vučetić: Dobro, sad ćemo preći na sledeći insert, ostajemo još uvek u devedesetima i ovaj će nam najteže pasti jer je zapravo i najteža stvar u pitanju, to je insert iz filma Janka Baljka “Anatomija bola”. Janko se bavio dosta devedesetim godinama i ako samo pogledamo filmove “Vidimo se u čitulji”, “Anatomija bola” i “Etnički čisto”, već nam je to, evo nama kao istoričarima, jako dobar putokaz za razumevanje devedesetih godina…

Ovo je, naravno, jedno teško podsećanje na devedesete, ali pošto se Janko dosta bavio u svojim filmovima devedesetima, to je i pitanje koliko su nam se devedesete vratile, ali mislim da je ovde važno još jedno pitanje, pošto je ovaj film između ostalog i pitanje odgovornosti RTS-a za stradanje šesnaestoro zaposlenih u RTS-u. Sećamo se i 5. oktobra, i šta se dešavalo sa RTS-om i Dragoljubom Milanovićem. I kako smo do toga došli da, evo, 19 godina kasnije mi opet tokom protesta taj bes usmeravamo prema RTS-u? Da li je moguće da onima koji rade na RTS-u sve ono što se desilo devedesetih, 1999. i 2000. ništa nije značilo?

Janko Baljak: Pa, ja sam godinu i po dana nakon ovog filma napravio nastavak filma i bilo mi je potpuno fascinantno, tog 5. oktobra je ponovo gorela zgrada RTS-a iz potpuno drugačijih razloga, ušao sam sa Žankom Stojanović, ovom majkom koja predvodi taj bunt – za mene je ona “majka hrabrost” – svih tih porodica, malo ih je ostalo, ona još uvek traga za istinom. Znači, u ovom filmu ona kaže: “Nadamo se da će krivci odgovarati”, a odgovarao je samo Milanović. Tog dana kada smo ušli u njegovu kancelariju, ona je htela da uđe, snimili smo, već počinje da gori zgrada RTS-a, demonstranti pale, prevrću kola na parkingu, Milanović sa ekipom u svojoj kancelariji jede ćevape. Toliko je mislio da je nedodirljiv i da će zapravo tu ostati, toliko je bio siguran u taj režim i da će ga neko spasti, ne znam, vojska…

I meni taj kadar iz nastavka ovog filma, taj pladanj sa ćevapima, uopšte ta neosetljivost o kojoj Radina govori… Setim se svega toga kada sada šetam i kada prolazim ponovo pored zgrade RTS-a, i gotovo da mi je neverovatno da se ništa nije naučilo nakon 20 godina iz tog tragičnog iskustva, jednog ’99. i drugog 2000, i da je potpuno isti obrazac ponašanja, laži, bestidnog izveštavanja o stvarnosti koja je oko nas i koji se ponavlja, a da oni koji u tome učestvuju ili nisu gledali ove filmove, ili jednostavno ih to ne interesuje, ili misle da će ova vlast i ovo što ta vlast proizvodi biti večna i da će njihove pozicije na tim mestima biti večne. Znači, to je taj neki krug koji se meni vraća u ovim šetnjama kada prolazimo pored RTS-a. A ono što je Goran primetio, u tim šetnjama mislim da sada mladih ima više i mislim da je znak buđenja i ovog i nekih drugih univerziteta, uključujući i naš FDU, i Fakultet političkih nauka i još nekoliko fakulteta gde je to jezgro pobune jače. Mi moramo da priznamo negde svoj poraz, a to frustrira i našu decu i ja sam siguran da se oni, gledajući svoje poražene roditelje teško odlučuju za pobunu i da u toj generaciji je dobar deo eskapizma.

Goran i sam zna kakve su nam filmove u vreme bombardovanja donosili, jednostavno su se jako teško suočavali sa tom stvarnošću. To su bili vesterni, naučna fantastika, retko ko je uopšte hteo da razmišlja o stvarnosti koja ga okružuje. Mislim da je ta vrsta eskapizma i dalje prisutna, politika nam je potpuno zgađena od strane onih koji su i dalje na vlasti. Nečasno je, prosto nije in baviti se politikom, ali velika je šansa u ovim protestima da se to promeni i dok se Filozofski fakultet i ovakav amfiteatar ne napune, a bili su prazni poslednjh godina, neće biti šanse za promene, tako da sam ja vrlo srećan večeras.

Radina Vučetić: Ovde ćemo sad, pored toga što smo srećni što se napunio amfiteatar i što je Filozofski ovako živnuo u borbi za slobodu, ja bih ovaj krug o umetnicima i politici, o umetnicima i pobuni, počela s Majakovskim koji u Deset poruka o revoluciji kaže da “revolucija počinje kad umetnici prestanu da budu kukavice i progovore na sav glas”, i ja mislim da mi imamo situaciju gde su umetnici zapravo vrlo glasno progovorili, i da se vratimo malo samo u ’68. godinu, to je možda najbolje zabeleženo kod Živojina Pavlovića u knjizi “Ispljuvak pun krvi”. Kad vi to čitate, Žilnik snima, pa Makavejev kaže: “Dobro, gde mi je kamera, hoću ja da snimam”, Živojin Pavlović hoće da snima, tu je Puriša Đorćević, tu je mladi, tada student, Lazar Stojanović, Milan Vlajčić je tu, tu su glumci poput Ljube Tadića, Mire Stupice, pisci Danilo Kiš, Mirko Kovač, Mihiz, Pekić, Duško Radović, Branko Ćopić skuplja novac za te studente, svi su tu.

E, sad se čini da, otkako su počeli ovi protesti sada, da su opet nekako svi glumci tu, svi filmski reditelji tu, da se tu okupio jedan značajan broj ljudi koji se, kao te ’68. bori za slobodu i umetnici igraju važnu ulogu. Vidimo da su braća Trifunović izuzetno angažovana, vidimo Mirjanu Karanović, vidimo Koju, Dragana Bjelogrlića, Đurička, Svetlanu Bojković, Mijača. Akademija vaša je istupila sa vrlo značajnom grupom potpisnika, onda su se javili ostali umetnici koji su to podržali, tako da s jedne strane imamo značajnu grupu relevantnih umetnika. Ako pogledamo šta je druga strana u ovom odnosu umetnosti i politike, ako izuzmemo imena koja se najčešće navode kao neka podrška ovom sistemu i Vučiću, to su Lazar Ristovski i Miki Manojlović, mi zapravo kao neku suštinsku estetiku ove nove vlasti, neoradikalske vlasti, imamo tu estetiku KontraVizije Lava Pajkića. Da li je budućnost Lav Pajkić, ili da se nadamo da ipak u umetnosti nije?

Želimir Žilnik: Jedna stvar je definitivno nepomerljiva, a to je da su ljudi prešli na drugu stranu ulice, sa one strane gde idu špekulanti, prevaranti, lažljivci, pljačkaši, ljudi koji su učestvovali u podstrekivanju ratova, etničkih mržnji, ljudi koji su osramotili Srbiju pred svetom. I to ne za 5, 10 godina nego verovatno za pola stoleća i više. I ljudi su jednostavno nemoćni ili, možda, u opreznosti sada da formulišu politički program, akciju, pa čak i da formiraju neku novu partiju; ali jednostavno kažu “nismo sa vama, nećemo da budemo okuženi lažju, prevarom, pljačkom, zatrpavanjem istine koja će izaći i izniknuti, ako ne za 5, za 10, 15 godina”. Jer, vidite, naši vrhovnici, oni odlaze i diče se prijateljstvom sa Putinom, sa Angelom Merkel i drugim, ali od njih nisu naučili glavne stvari. Angela Merkel nema kao glavnu stvar u svom srcu, u svom identitetu to koliko će mercedesa proizvesti nego da ne dozvoli da fašizam ponovo isklija. To nisu naučili od Angele Merkel. Od Putina nisu naučili to da pomagači fašizma u Sovjetskom savezu jednostavno ne mogu da budu rehabilitovani, zakonom je zabranjeno; kod nas ne samo da se rehabilituje nego ima i političkih pokreta i lažnih biografija itd. To je sramota za Srbiju, razumete, i da bi se ta sramota skrila, mi imamo državnu propagandu koja je samo narcističko samohvalisanje. Ovi ljudi koji su izašli ne moraju da zasada i ne urade ništa više nego samo da kažu “Nismo sa vama”, jer jednostavno je nedopustivo, čak i u nekom državnom sistemu u kome postoje i zakoni i ustavi i nadležnosti i ingerencije da se to ruši svaki dan kao kula od karata.

Goran Marković: Ja sam duboko, iz životnog iskustva, ubeđen da nije nužno da veliki umetnici budu i dobri ljudi, to uopšte nije tako. Ja znam jako mnogo velikih umetnika koji su teška đubrad. A takođe znam jako mnogo divnih ljudi koji nemaju talenta. Radi se, zapravo, po meni, o moralu, o osećanju da li ljudi imaju morala ili nemaju morala. Vi ste pomenuli dvoje mojih kolega koji očigledno to nemaju. Ja sam radio s Lazom Ristovskim i on je odličan glumac, stvarno, i duhovit je i pametan je, al’ šta to vredi kad on kao čovek ima neki strašan feler. To da se umetnici priključuju, govori o tome da postoji jedna kritična masa ljudi koji osećaju. Za razliku od drugih ljudi, umetnici zapravo nemaju mnogo šta da izgube. Tako da oni su već po prirodi stvari i slobodi koja je uslov da bi bili umetnici ušli u prve redove. Opet kažem kao skeptik, do onog trenutka, dok ljudi kojima je stalo da prežive, koji nisu umetnici, koji treba sutra da imaju posao, treba da se ožene, da imaju stan, da rađaju decu itd, dakle dok oni nemaju uopšte nikakvu ideju o tome kako to da ostvare i dok se ne bore za to, dok oni nisu ti koji se bore, mislim da se neće postići mnogo.

Radina Vučetić: Vi ste svi prošli kroz različite faze u odnosima s vlastima, naravno, gospodin Žilnik je bio najviše cenzurisan; imamo jedan novi fenomen cenzure, a to je uskraćivanje finansija, i vi imate situaciju da reditelji poput Gorana Markovića, Điđe Karanovića, Slobodana Šijana, koji su toliko uradili za jugoslovensku i srpsku kinematografiju, koji imaju najveće nagrade i one i ove države, prosto, eto, ne mogu da dobiju novac da snime filmove, pa ‘ajde da vidimo prosto kako je tekla te cenzura od cenzure u socijalističkoj Jugoslaviji, kako ona izgleda danas; čini se mnogo perfidnije, ali je ima više nego onda.

Želimir Žilnik: Mi malo grešimo kad čitav taj period Jugoslavije i jugoslovenskog socijalizma doživljavamo kao nešto što je bilo potpuno jedna homogeno konstituisana kulturna politika. Tu je bilo različitih faza, u svakom slučaju, svi vi znate da prvih nekoliko godina posle oslobođenja, da je kulturna politika bila pod velikim uticajem sovjetskog modela, ali ona je trajala do ’48-’49, možda ’50. Posle toga je, zapravo, za kulturu kreiran jedan mnogo otvoreniji prostor, jedna relaksirana atmosfera gde su, pre svega, urađeni ti filmovi kojima, recimo mi kao sada naslednici te kinematografije, kad proglašavamo najveća imena i najveća dostignuća srpskog filma, onda definitivno ne možemo da zaobiđemo te genijalne autore kao što su Dušan Makavejev ili Živojin Pavlović, ili, recimo, Đorđe Kadijević ili Puriša Đorđević itd. E, sad, šta je interesantno i šta je meni prosto paradoksalno: da aktuelna vlast, koja je u krajnjoj liniji u toliko jednostavnoj prilici da se o svemu tome informiše, da ona ne razmišlja šta će za 20-30 godina ostati kao neka vrsta njenog doprinosa kulturi – iza umetnika ostaje što jedino vredi ocenjivati, a to su ta umetnička dela, razumete, jer ipak, ta umetnička dela, zapravo kreirana od ljudi talentovanih i kreativnih, ona ostaju jedan beleg, jedno svedočanstvo ili u knjizi ili u filmu. O čemu? O tome šta smo mi kao ljudi u tom periodu vremena osećali, mislili, želeli, čemu smo težili, kako smo se ushićivali i kako smo propadali.

Ja sam jedanput svega bio na sudu u inostranstvu oko umetničkog dela, i onda sam čuo šta kaže francuski sudija producentu: “Da, vi ste tu uložili, vi se sad bunite protiv umetnika zato što troši malo više para nego što je to bilo predviđeno”, ali, pita umetnika: “Je l’ vi radite vaše umetničko delo po nekim vašim damarima?”, kaže: “Radim”, “Hoće biti nešto od toga”, “Da, biće”, pa kaže: “Vi onda, gospodine, morate to dozvoliti, jer Francuska nema većih vrednosti nego svoje umetnike”. A, kaže: “Najveći velikani, od Voltera do Lotreamona do Tuluz Lotreka, oni su grđeni, pljuvani, prezirani, ali francuski duh i kultura zuji čitavim svetom zahvaljujući njima, mi njima treba da se poklonimo; ne kao ljudima, nego kao proizvođačima tog što je metafizički veliko”. I u tom smislu, ja kad gledam i u pogledu finansiranja i u pogledu sadržaja, šta finansira recimo sadašnja vlast, ali nažalost i ova prethodna – tu ima neke duhovne mizerije među njima koja zaslužuje prezir.

Goran Marković: Ja sam radio i u socijalizmu dosta filmova i u titoizmu. Tu je bila jedna perverzna situacija; oni su bili jednopartijski sistem, ali su puštali raznorazne stvari koje su njih kritikovale, čak su finansirali to. Mi smo svi dobijali pare od države da kritikujemo taj isti sistem. Jedanput sam bio cenzurisan, i to je zanimljiva situacija: moj film koji je možda najnaivniji od svih tih filmova, “Majstori, majstori” je bio zabranjen izvesno vreme zbog vređanja lika i dela pedagoških radnika. I onda, neka cenzura je postojala i bila je tamo, u Kneza Miloša ulici kod Odeona, i onda smo mi otišli, napravili jednu pobunu, da nam objasne šta treba da radimo, kakve filmove treba mi da snimamo da bi oni bili zadovoljni i tako dalje, i onda je glumac Mića Tomić doveo svog prijatelja Najdana Pašića, koji je bio visoki komunistički rukovodilac zadužen za kulturu, i Najdan Pašić je objasnio cenzuri da je to glupost i film je pušten. Da bude perverzija veća, Najdan Pašić je deda ovoga Đurića, i sad se verovatno okreće u grobu. Da, da, ovoga Đurića.

Radina Vučetić: Ovog što trči?

Goran Marković: Da. Marko. Dobro, tako da je tad cenzura zapravo bila mnogo blaža nego sada kada je stalno pritisak, stalno ti tabloidi ili raznorazni pritisci, telefoni itd, stalno se zatvara krug oko ljudi i stalno pokušavaju da ih uplaše itd. Jedini što ljude koji stvarno imaju integritet ne mogu da uplaše, ne mogu oni Želimira Žilnika da uplaše kad je Žilnik zna se šta preživeo u životu. Ja se sećam kad je Žilnik otvarao nogama vrata CK Vojvodine: dođe i nogom otvori vrata glavnog partijskog šefa u Vojvodini, je l’ tako bilo?

Želimir Žilnik: Ali mi nije pomagalo.

Goran Marković: Prema tome, kako da kažem, hrabrost je deo našeg posla, mislim, ne hrabrost u smislu da možete da se potučete, nego hrabrost da izdržite i da ne popustite.

Želimir Žilnik: Sad sam ja već stariji, sad svi misle “najbolje bi bilo da dođeš na naš festival pa da umreš”, da festival ima neku dobru vest, tako da me mnogi pozivaju sa retrospektivama, ali vidite, kad pozivaju nas starce mi, razume se, ne možemo da kažemo “imamo mi filmove kod kuće”, ili ih nemamo, nego onda damo adrese: “ovo smo napravili u Art filmu, ovo smo napravili u Avala filmu, ovo smo napravili na televiziji” I sad oni biraju, i moram vam reći, pola filmova dolazi sa televizija. To su sve neke naše teme, razumete, jedna je izgradnja hidroelektrane u Bajinoj Bašti, druga je, recimo “Bolest i ozdravljenje Bude Brakusa” o dobrovoljcima.

Sada su ti dobrovoljci iz Prvog svetskog rata, kad ih nema, isplivali kao neke nove zlatne ribice a mi smo, dok je Tito bio živ, napravili sa 300 dobrovoljaca u Vojvodini koji su naselili ta sela, pola ih je bilo u Americi – ja sa njima razgovaram, to su čiče, sa njima razgovaram na engleskom jeziku jer kaže: “Mi smo tamo sekli drva i onda nismo mogli preko Amerike, jer Amerika je bila neutralna nego smo ilegalno išli u Kanadu, pa engleski brod nas je vozio nas 5.000”. Razumete, to su takve priče. Film se zove “Bolest i ozdravljenje Bude Brakusa”, Tito je još bio živ, dobio je nagradu na Jugoslovenskom festival. Znači, hoću da vam kažem, stvar je složena. Ono što je za mene zaprepašćujuće, sad je stvar postala tako jednostavna i primitivna u političkoj strukturi; vi kad slušate te naše, da kažemo prve ljude i ministre, to je strašno. Tako nekad nisu govorili ni noćni čuvari.

Sad imamo prilike da gledamo i ove stare žurnale koji ne mogu a da se ne smatraju državnom propagandom. Pokazivani su u kinu jer, u staro vreme, jedino mesto gde su pokretne slike mogle da igraju, to je zapravo bioskop, nismo imali ove plaforme itd. I sad se ti žurnali ponovo pokazuju, i ja kad na to naiđem zadržim se i gledam ih, da vidim kako ta surova državna propaganda danas izgleda. Ona u velikom broju slučajeva izgleda kao jedan dobar dokumentacioni materijal – šta je gde krupno izgrađeno, koji je univerzitet otvoren uz, razume se, u svakom žurnalu ili u svakom drugom – aktivnost predsednika republike, Tita. Ali, u odnosu na ovo, ti žurnali izgledaju kao veličanstvena dela nekog Roselinija ili Bunjuela. A ovo su takve budalaštine. Tako da se pitam, za 50 godina kad se ovo bude gledalo, šta će se moći da kaže? “Ljudi, neko je tamo otkačio u tom vašem vremenu”.

Goran Marković: Bedno je slaba reč, mizerno. Ali, svašta se vidi ovde, recimo antropolozi će moći da vide jednog dana; drugo, vidi se šta stoji iza ove vlasti, dok ti nemaš ove spotove, tebi je to magla, neki tamo nas maltretira, ali ti sad vidiš kakav je to skup gluposti, neukusa i mraka, tako da su ovi spotovi dragoceni, ti najzad shvataš s kim imaš posla, da nisu to samo, ne znam, kad je Tramp došao na vlast onda je udruženje psihijatara izdalo saopštenje da on nešto nije normalan. Ali, najvažniji predsednik je rekao: “Ne, to nije tačno, on je normalan, on je samo đubre”. Znači, hoću da kažem da ovi su spotovi jako dobri da najzad i oni koji imaju neke sumnje ili nešto, da shvate s kim imaju posla. To je najobičnija bagra, to je to.

Radina Vučetić: Kako biste ocenili žanrovski trenutni život u Srbiji, šta mi živimo?

Želimir Žilnik: Netalentovano nacrtan i dosadan animirani film.

Goran Marković: Ja mislim da se radi o čistom porniću. Pa, šta su pornići? Pornići su kvazi-dela koja pretenduju da imaju nekakvu priču koja je u stvari lažna, a svi učesnici se prave da imaju osećanja i da ispoljavaju osećanja, a zapravo im je cilj da izvedu seksualni čin pred kamerom. Znači, jedna apsolutna hipokrizija i ne vidim nikakav drugi žanr ovde.

Janko Baljak: Pa, Vučić je non-stop u melodrami, to je sasvim izvesno. Kukumavči po svakom osnovu, ali meni više nije ni smešno, tako da je meni sve ovo na ivici horora, naša stvarnost.

Peščanik.net, 17.02.2019.

Srodni linkovi – Video snimci još nekih tribina iz ciklusa „Nije Filozofski ćutati“:

Uzroci zaostajanja srpske privrede

Demokratija vs. populizam

TEMA – PROTESTI 2018/19