Odvojena od države, a i od prava

Republika Srbija je svetovna država.
Crkve i verske zajednice su odvojene od države.
Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.
(Član 11. Ustava Republike Srbije)

Premijerka nas je nedavno obavestila da je jedan od prioriteta Vlade – vladavina prava.

Vladavina prava, šta je to? Ustav Srbije donekle nastoji da je definiše i garantuje (član 3. Ustava):

„Vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima.

Vladavina prava se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.“

Već na prvi pogled izvesno je da ustavne definicije vladavine prava u ovoj odredbi, zapravo nema. Nabrajaju se njeni temelji (neotuđiva ljudska prava), njen ustavni značaj (osnovna pretpostavka Ustava) i instrumentarijum, pravni i politički kojim se ostvaruje, unutar kog je svakako najznačajniji ograničenje političke vlasti pravom: vlast se mora povinovati Ustavu i zakonu. Kako u pogledu temelja, tako i instrumentarijuma, regulisanje je izvedeno isticanjem primera, a ne iscrpnim nabrajanjem. To samo po sebi nije ništa neobično – ima ustava sa još oskudnijim regulisanjem vladavine prava. Ipak, ona je ponegde realnost, a ne samo ustavna deklaracija. Na koju se ovdašnje vlasti nikako ili retko pozivaju (predsednik Republike samo kao na uzgrednu, lako otklonjivu napast, premijerka u tesnom okviru njenog poimanja pridruživanja EU kao domaćeg zadatka, ministarka za ljudska prava i društveni dijalog, kao na osnovu za odbijanje nadležnosti). Bitna ideja vladavine prava jeste pravno ograničenje političke vlasti ustavom i zakonom. Ali nije to jedina ideja: svi, doslovno svi su pod pravom, od države do najneuglednijeg njenog građanina. Niko nije van prava niti nad njim. „Sva lica i organi vlasti u državi, javni ili privatni, treba da budu obavezani zakonima koji se javno usvajaju i koji (u načelu) važe za budućnost (od dana stupanja na snagu), ali i da uživaju prava njima utvrđena“ (Tom Bingham, The Rule of Law, 2010). Vladavina prava, dakle, nije samo ograničenje vlasti i samovolje privatnih lica, već i garantija ustavnih i zakonskih prava svih građana i institucija.

Da li to važi i za Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC), kao i za druge verske zajednice? Važi. Ali nekako, ni SPC a ni najviši državni funkcioneri (ovi potonji su se zakleli na vernost ustavu i zakonu) ne umeju, neće da se povinuju vladavini prava. Nije to ono pred čime su spremni da sagnu glave. Naprotiv. Dižu glave egzibicionistički otkrivene, bez maske. Tu svoju autonomiju u odnosu na vladavinu prava, kler SPC je manifestovao javno na (takođe) javnom servisu, koji je prenosio sahranu patrijarha Irineja. Pred prisutnom, a u svim govorima izuzev jednog, osiono ignorisanom premijerkom, čija Vlada je donela uredbu o obaveznom nošenju maske u zatvorenom prostoru. Premijerka je ignorisana, nemam sumnju o tome, zato što je deklarisana LGBT+, pa još i žena. Nisam fan Ane Brnabić – daleko sam od toga – no, ta ignorancija je bila upadljiva, uvredljiva, primitivna i, razume se, bahata. Sve u sastavu hrišćanske zaupokojne molitve nad odrom crkvenog poglavara. Uz potpuno odsustvo običnog ljudskog uvažavanja žene koja je prisustvovala celokupnom ceremonijalu, naspram obožavanja zakasnelog državnog poglavara, samoproklamovanog prijatelja, štaviše intimusa patrijarha. Taj intimus je posebno zaslužan za tumačenje da odvojenost crkve od države znači i njenu odvojenost od prava, njeno otpadništvo od vladavine prava. On oličava životnu stvarnost: crkve su odvojene od države, ali njegova država nikako da se odvoji od SPC, što je simbolizovao zaklinjanjem na Ustav ispod koga je stajalo Miroslavljevo Jevanđelje. Taj intimus će u budućnosti biti i te kako dostojan, dostojan, dostojan crkvenih odlikovanja. Jer, SPC de facto, a suprotno Ustavu i zakonu, postaje državna crkva.

Nemaskirani kler je već iste večeri zabeležio još jednog zaraženog u svojim redovima. Na manifestno odbijanje sveštenstva da nosi zaštitnu opremu, obaveznu pod pretnjom kazne za svakog građanina Srbije, država (predsednik, premijerka, Vlada) kao i tzv. Krizni štab, odgovorili su muklim i dostojanstvenim ćutanjem. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Da li je pravo ove države odvojeno od crkve, bilo koje? Nije. Država je donela Zakon o crkvama i drugim verskim zajednicama. Štaviše, predstavnici tzv. tradicionalnih denominacija, uključiv SPC, branili su taj Zakon na javnoj raspravi pred Ustavnim sudom, povodom osporavanja njegove ustavnosti, kao da im je od oca ostao. Zakon nije proglašen neustavnim. Tada im je jedan zakon ove države bio potreban kao hleb nasušni. Tada su se rado povinovali jednom zakonu ove države. Da li priznaju i neke druge zakone? Da, rado. Naročito onaj o restituciji crkvene imovine. Da li crkve i druge verske zajednice priznaju predsednika Republike? Sve do jedne – sa manje ili više entuzijazma.

SPC nije tako nebrižljiva niti naivna da ostavi pisani trag o odbacivanju zaštitnih mera u epidemiji. Ali nije više ni toliko razložna da u zarazama odvoji bolesne od zdravih, da primenjuje zaštitne mere, naročito prilikom pričešća i upotrebe iste kašičice za nebrojeno mnogo duša, kakvu obavezu je imala prema sopstvenim pravilima od pre više od 80 godina (1929).

Ali bar jedna od frakcija SPC je ostavila pisanog traga. Evo ga:

Ovde čitamo kako arhimandrit SrBske pravoslavne crkve (po mojim privatnim saznanjima, isključen iz SPC) samom sebi izdaje potvrdu da se oslobađa obaveze nošenja maske „iz verskih ubeđenja u javnim opštim i privatnim ustanovama, prodavnicama, prevoznim sredstvima i na otvorenom“. Potvrda se obrazlaže time da je po pravoslavnom učenju čovek „stvoren po liku i podobiju Božjem“, da je stavljanje maske ponižavanje dostojanstva, zato što je lice „najvažniji deo“ čovekove ličnosti, itd. Štaviše, ide tako daleko da smatra da je obaveza nošenja maske ravna držanju u robovskom položaju. Pisano je izrazio, iako više nije u SPC, isto ono što dobar deo sveštenstva SPC izražava svojom prećutnom manifestacijom.

Arhimandrit je građanin i stanovnik Srbije, kao i svi drugi. Ali, smatra da je crkva odvojena od prava isto onako kao od države. A nije. Crkva, svaki njen pojedinačni član, uključujući i sveštenike, vezani su pravom države, kao svako drugo pravno i fizičko lice. Za sve njih Ustav Srbije važi bezuslovno. Zakonom se može crkva ili sveštenstvo izuzeti od pojedinih odredaba zakona ako to u zakonu stoji i ako je to izuzimanje neophodno i primereno. Ima takvih zakona. Zakonom o crkvama i drugim verskim zajednicama SPC je izuzeta od plaćanja poreza. Što nije bilo neophodno ni primereno, a to je bio i jedan od razloga zbog kojih je traženo proglašenje neustavnim relevantne odredbe tog Zakona. Tu odredbu Crkva poštuje kao da je božja zapovest. Međutim Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i uredbama o prevenciji od pandemije nije izuzet niko. A, ipak, oni koji nisu izuzeti, i koji su javno manifestovali svoju pravnu nedodirljivost i time izuzetnost, nisu sankcionisani.

To je bila praktična lekcija prisutnoj ministarki, lekcija o vladavini samovolje povlašćenih, o odsustvu vladavine prava. Iako vladavinu prava promoviše kao jedan od prioriteta Vlade kojoj je (formalno?) na čelu. Iako je prisustvovala manifestaciji odbijanja povinovanja pravu. I potom istrajno ćutala.

(Pisano licem na crni petak, dan neobuzdane rasprodaje svega i svačega, koji je, po maglovitom i zagađenom vremenu izmamio stanovnike Srbije, naročito Beograda u tržne centre i druge hramove potrošnje, bez fizičke distance. Socijalno distancirani su ostali kod kuće.)

Peščanik.net, 28.11.2020.

Srodni linkovi:

Vladimir Veljković – Amanet

Ljubomir Živkov – Skandalče sedmice

Nadežda Milenković – Dani otužnosti

Vladimir Veljković – Ples sa vukovima

Dejan Ilić – Vest o smrti patrijarha