„Veliki je rizik ispraćaj i sahrana patrijarha Irineja, moja dužnost je da to kažem, takav skup nije epidemiološki prihvatljiv, ali ga niko ne može zabraniti“, rekao je juče za RTS epidemiolog i član Kriznog štaba Predrag Kon.
Zaista sam mislio da će se neko po službenoj dužnosti okomiti na ovu izjavu kriznog člana Kriznog štaba, možda ne pratim pomno sve kanale, sve portale, i sve mahale, ali izgleda da nikome nije zasmetao ni ton ove oficirske poslanice, niti rečenica, poslednja, koja naprosto nije istinita: ali ga niko ne može zabraniti! Ovo je dogma, produkt zarobljenog uma, ili uma koji se sam predao Višnjoj sili, pa tvrdi nešto što se ne može odbraniti. Jer: skup koji je opasan po zdravlje stanovništva ne samo što se može zabraniti, i ne samo što se mora zabraniti, nego je on već zabranjen, znatno pre nego što će iskušenje nastupiti!
Reći – kao lekar, ili kao oficir – da nije moguće nešto što je moguće, da neće biti učinjeno ono što je neophodno, i što je već zapoveđeno, može samo neko ko je pred autoritetom, jedinim u našem ponositom kosmosu, ropko pognuo sedu glavu: da je predsednik Republike, u čijoj su nadležnosti i život, i bolest, i smrt, hteo da podseti na nedopustivost skupa epidemiološki neprihvatljivog, to bi blagovremeno obznanio, ali ako Sveprisutni i Svemogući nije zabranio rizično okupljanje, potpukovnik zaključuje, verujući da smo i svi mi sa tim pomireni, da to niko ne može zabraniti!
Ali, masovan skup i ceremonija u kojoj će se ožalošćeni tiskati jedni uz druge, i gde će celivati staklo nad pokojnikom, već je zabranjen, njega ne treba niko iznova da zabranjuje! Izda se proglas, u čisto praktične svrhe, da će u zatvorenu prostoriju, pa bio to i najveći hram na našoj polulopti, moći da istovremeno uđe najviše petoro ožalošćenih, makar to iziskivalo da pogreb potraje osam ili devet dana, takođe se oko kovčega morao napraviti umalo ne rekoh sanitarni kordon, da, zašto ne, sanitarni kordon: niko ne sme da preskoči niti da otkine traku (u bojama naše zastave, neka bude, ako je svečanije), i ne može se približiti kovčegu na manje od dva metra! Najpobožniji bi v takom sluchae celivali traku, ali možda i ne bi.
Sva ograničenja koja član takozvanog Kriznog štaba smatra nemogućim, već postoje, sahranjeno je mnoštvo ljudi, žrtava korone i nekorone, koje je ispratilo petoro najbližih, pošto su prethodno prolazili kroz činovničkog toplog zeca dok ne bi dokazali svoju krvnu ili bračnu bliskost sa umrlim, dobro, to je važilo dok je bilo vanredno stanje, ali kad je bilo vanredno blagostanje, to jest kad su bili izbori, onda je bilo dopušteno i poželjno što masovnije okupljanje. Međutim, ako su se stvari nakon praznika demokratije pogoršale, a gore su nego kad je nelegalno proglašavano vanredno stanje, onda su već postojeća pravila o neokupljanju u zatvorenom prostoru i o izbegavanju dodira, kako među ožalošćenima, tako i sa mrtvačkim sandukom, morala biti primenjena: žao mi je, Vaša Visoka Preosveštenstva, cenjeni Sinodu, sahrana mora biti u duhu epidemije, a ne onakva kakvu inače svi želimo kad ispraćamo crkvenog poglavara, epidemija je ta, a ne moja smerna i efemerna pojava, koja nameće pravila i koja izjednačava bogate i siromašne, mlade i stare, sveštena lica i puke civile.
&
Nisam bio u Lenjinovom mauzoleju, iako sam sedamdesetih godina bio u horu koji je imao prednost nad sovjetskim građanima i nad tada ne baš mnogobrojnim turistima, mogao sam da uđem ne čekajući u ogromnoj zmiji koja se sporo pomicala na moskovskom mrazu, ali nisam osećao potrebu, međutim znam da ni milioni ljudi koji su odali počast i vođi prve socijalističke revolucije i sovjetskim stručnjacima za balsamovanje nisu mogli da priđu Vladimiru Uljanoviču, pa šta bi od mumije ostalo da je svak mogao da joj stegne desnicu, ili da Lenjina proleterski snažno potapše po ramenu?
Pri čemu tada nije bilo nikakve zaraze: naprosto je bio poštovan kućni tj. mauzolejski red.
&
Žao mi je što potpukovniku nema ko da piše, pa moram ja, koji kad god stavim masku, a ne stignem još da stavim šubaru, pomislim kako sam isti Kon, doktora znači vidim kao osobu na svom mestu, iako je dozvolio, dr Kon, da ga impresioniraju pripadnici našeg olimpijskog plemena; nisam hteo da pišem šta mislim o unapređenju i o medaljama kojima ga vladar obasipa, ali kad kaže da stolpotvorenie u Hramu niko ne može da zabrani, ne umem otmeno da oćutim. Ionako ovo pišem u poslednji čas, jer, rekao sam sebi: ili danas napiši šta imaš, ili ćuti o tome do kraja života.
Peščanik.net, 26.11.2020.
Srodni linkovi:
Vesna Rakić Vodinelić – Odvojena od države, a i od prava
Nadežda Milenković – Dani otužnosti
Vladimir Veljković – Ples sa vukovima
Dejan Ilić – Vest o smrti patrijarha
KORONA
