Na sahrani mitropolita Amfilohija Vučiću nije bilo dozvoljeno da govori, ali mu zato niko ne može zabraniti da besedi na sahrani patrijarha Irineja. Patrijarhova sahrana je kao stvorena za prvog naratora Srbije. Vežbu je odradio u emisiji Ćirilica na TV Happy, kada je o patrijarhu govorio u prošlom vremenu: nismo umeli da (ga) cenimo, brinuo je, obnovio je. I ako imamo u vidu da je za života patrijarh izrekao onoliko pohvala predsedniku, red je da mu se potonji pohvalama oduži, makar i posthumno. Vučić se inače veoma dobro snalazi kada je smrt u pitanju. Postao je najbolji prijatelj ubijenom Oliveru Ivanoviću, dok je nakon upokojenja Amfilohija rekao da je mitropolit, prilikom poslednjeg njihovog susreta, „razumeo njegovu poziciju“ u vezi sa Kosovom. Međutim, takva krivotvorenja nisu neophodna kada se govori o patrijarhu, koji je svoju lojalnost iskazivao brojnim neumerenim izjavama.
U pristupnoj besedi 2010. godine u sabornoj crkvi u Beogradu budući patrijarh je rekao da on nema neki poseban program, te da je njegov program isti kao i „program Crkve“. Ove su se reči delimično obistinile. Program zaista nije imao, ali je u sprovođenju jevanđeljskog programa Crkve zatajio, zanemarivši Hristovu opomenu iz Jevanđelja da se ne mogu služiti dva gospodara. Tako se Bog i mamon nisu složili o danu i času patrijarhove smrti. Stoga je zemaljski gospodar uz pomoć medija produžio patrijarhov život, dajući sebi vremena da se preko tabloida i društvenih mreža upiše među prve ožalošćene njegovom smrću. Prvi je pustio suzu, jedini uputio poslednje pozdrave, prvi je informisao javnost i građane da je srpski patrijarh preminuo. Vučićeva medijska bestidnost je pokušaj grebanja o nepostojeću harizmu počivšeg patrijarha.
Po čemu će patrijarh Irinej ostati upamćen? Sudeći prema izjavama državnih funkcionera, patrijarhove vrline bile su: mudrost i pravdoljubivost, zalaganje za mir, međusobno uvažavanje, saosećanje i ljudskost (Dačić); hrišćanska blagost i ljudska snaga (Maja Gojković); vera u krajnju pobedu dobra (Siniša Mali); mudar, blag i odmeren duhovnik (Zoran Radojičić), itd. Svi se slažu u tome da je vodio srpsku crkvu i narod u teškim vremenima, da se stavio u službu državnih i nacionalnih interesa. Suvišno je reći da nijednu od navedenih vrlina ovi hvalioci ne poseduju. Govore o miru, a šire podele i nemir; o međusobnom uvažavanju, ali ne uvažavaju građane koji ih ne podržavaju; o pravdoljubivosti, ali su njihova dela nepravedna; o teškim vremenima, ali teškoće oni stvaraju drugima. Slika vukova koji oplakuju odlazak pastira koji nije štitio stado.
Patrijarh Irinej je ostavio SPC u političkom raskoraku kojem je i lično doprineo. Dozvolio je da se SPC u Srbiji pretvori u praktično totalitarnu organizaciju koja otvoreno progoni neistomišljenike u svojim redovima, podilazi autoritarizmu i isključivo mari za svoje materijalne interese. Dok je SPC u susednoj Crnoj Gori pristupila – kakvim takvim – demokratskim procesima sa dugoročnim zadatkom da pomiri dva nacionalna identiteta (srpski i crnogorski). Nedosledno je, međutim, pružati podršku gaženju demokratije u jednoj državi, a pozivati se na demokratske principe u drugoj. Dve situacije su različite i ne mogu se držati pod istim krovom, jer se radi o oprečnim načinima na osnovu kojih sveštenstvo stiče svoj društveni legitimitet. I ako raskorak potraje, može doći i do formiranja dva suprotstavljena mentaliteta, koji će jedan drugom, u nekom trenutku, postaviti i pitanje međusobnog crkvenog jedinstva. Za sada se autoritarizam u Srbiji pokazao pogubnijim za kanonsko jedinstvo SPC, jer je njemu za volju, a uz saglasnost pokojnog patrijarha, više od godinu dana suspendovan rad Sabora SPC.
Patrijarhov ples sa vukovima se završio. Vođa čopora će danas sastaviti posmrtni govor, a od sutra, odmah posle sahrane, početi da razmišlja o novom pastiru.
Peščanik.net, 21.11.2020.
Srodni linkovi:
Vesna Rakić Vodinelić – Odvojena od države, a i od prava
Ljubomir Živkov – Skandalče sedmice
Nadežda Milenković – Dani otužnosti
Dejan Ilić – Vest o smrti patrijarha