Opasni kinematograf

Vučić, pre par dana: „Što se tiče srpskih žrtava, mi ćemo o tome morati da govorimo. Zašto niko nije napravio film o Jasenovcu?“

Dakle, filmovi, o Jasenovcu, od 1945. naovamo:

Jasenovac. Režirali Gustav Gavrin i Kosta Hlavaty. Zagreb: Filmsko poduzeće FDJ, 1945.

Jasenovac. Režirao Bogdan Žižić. Zagreb: Zagreb Film, 1966.

Evanđelje zla. Režirao Gojko Kastratović. Jasenovac/Zagreb: JUSP Jasenovac/Jadran Film, 1973.

Krv i pepeo Jasenovca. Režirao Lordan Zafranović. Jasenovac: JUSP Jasenovac, 1983.

Kula smrti. Režirao Vladimir Tadej. Jasenovac/Zagreb: JUSP Jasenovac/ Luna Film, 1988.

Jasenovac: Suština užasa. Režirao Milan Stevanović. Beograd: Filmske Novosti, 2008.

Što se igranih filmova o ustaškim zločinima tiče, pomenimo najpoznatiji i najupečatljiviji:

Okupacija u 26 slika. Režirao Lordan Zafranović. Zagreb: Jadran Film, 1978.

Što se govora o žrtvama, jasenovačkim, tiče, pomenimo samo dvojicu autora s više knjiga o Jasenovcu – Milana Bulajića i Vladimira Dedijera. Za podroban pregled literature, filmova, izložbi o stradanju Srba u Jasenovcu, radoznali čitalac treba da pogleda knjigu Jovana Byforda Genocid u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj na slikama: Fotografije zverstava i sporno sećanje na Drugi svetski rat u Jugoslaviji. Byford pedantno beleži i pažljivo tumači kako se od 1945. do danas menjao odnos prema pokušaju da se istrebe Srbi u NDH u 2. svetskom ratu.

O pogromima u 2. svetskom ratu na tlu Jugoslavje pisali su nedavno i drugi autori. Recimo, Max Bergholz u knjizi Nasilje kao generativna sila: Identitet, nacionalizam i sjećanje u jednoj balkanskoj zajednici. Za razliku od Byforda, Bergholza ne zanima isključivo kako su se (ili nisu) u godinama posle rata predstavljali ti masovni zločini. On bi da razume kako je do zločina uopšte došlo. Na osnovu podataka iz arhiva, on pokušava da rekonstruiše jedan takav zločin – pokolj dve hiljade muslimana u Kulen-vakufu 1941. Pokolj su napravili Srbi, prethodno takođe žrtve progona. Zašto su se ubijali susedi – to bi da objasni Bergholz.

Dakle, govori se, i danas, mnogo, i o žrtvama i o zločincima, ko hoće da čuje. Govori se na razne načine. Byford bi da pokaže kako se sećanje na zločine instrumentalizuje u skladu s potrebama (političkog) trenutka. Bergholza pak zanima kako dolazi do nasilja i kakve su njegove posledice. Bergholz će izaći i sa tezom poznatom iz analiza ratova iz devedesetih. Nacionalizam ne mora uvek biti uzrok masovnih ubijanja i pokušaja istrebljenja jedne određene grupe. Ponekad je nacionalizam u stvari posledica takvih zločina, a vezuje se za novonastale kolektivne identitete formirane u vezi sa zločinom.

Bergholz se, utisak je, kreće na tragu dvojice istoričara: Jana Tomazsa Grossa i Christophera Browninga, kako bi svoje provokativne zaključke izveo iz ovdašnje arhivske građe. Byford je samo naizgled nešto manje ambiciozan, on uredno beleži i tumači, a zaključci su mu na prvi pogled jednostavniji i manje izazovni od Bergholzovih. Ali, obojica zapravo pokazuju kako se kolektivni identiteti grade i s vremenom menjaju oko zločina i sećanja na njega – bilo da govorimo o žrtvama ili o počiniocima. Ako je čitalac sad zaključio da smo dvojicu autora ovde spomenuli kako bismo Vučića uhvatili u laži – pogrešio je.

Vučić svojim izjavama zapravo figurira kao junak – nažalost, ne izmišljeni – Bergholzove i Byfordove akademske proze. Ovako još Vučić: „Jačanje nacionalne svesti sa našim narodom niko ne može da nam zabrani. Uz neku slavsku večeru možemo da pričamo o svim nepravdama. Mene je vaspitavala baka, mi smo je zvali majka. Ona je provodila letnje vreme ovde, a ja zimsko u Čipuljiću. Mnogo vremena sam provodio sa njom. Njoj su ubili muža, pola familije, ona je iz Donjeg Vakufa, dok je moj deda bio iz Čipuljića. Kao dečak sam učen, ne da mrzim, ali da ne volim one koji su to učinili mojoj porodici.“

Ostavimo sad po strani da li Vučić govori istinu. Neka bude da govori, iako je to malo verovatno. Zapravo, nije ni bitno da li govori istinu, važno je da njegove reči imaju realan učinak. Šta nam on ovde pokazuje? Ako sledimo Bergholza, onda njegov kratki autobiografski osvrt moramo videti kao ilustraciju identiteta izvedenog iz nasilja. Nasilje nad „familijom“ u Vučićevom slučaju, rekao bi Bergholz, jeste generativna sila i proizvodi novi (kolektivni) identitet. Kao i svaki identitet, jednom kada se uspostavi, on odmah obeležava i druge – ako nikako drugačije, onda tako što ih Vučić ne voli.

Ima tu posla i za Byforda. Jednom žrtva, zauvek žrtva – tako Vučić vidi kolektivni identitet „svojih“ ili, ako je čitaocu draže, „familije“. Da bi se održavao identitet žrtve, stalno se mora ponavljati priča o „generativnom“ nasilju. A da bi se priča ponavljala, treba se praviti kao da nikada pre nije ni ispričana, kao da se priča prvi put, pa otuda – zašto niko nije napravio film o Jasenovcu? Iako jeste, više puta. A o svemu tome 12. jula, dakle dan posle obeležavanja godišnjice genocida u Srebrenici. Nije Vučiću taj način govora nepoznat, često ga koristi: ko tebe Srebrenicom, ti njega Jasenovcem, što nas vodi do tema iz Byfordove knjige.

Da zaključimo, u par rečenica Vučić nam je demonstrirao huškačku kampanju iz osamdesetih. Ta kampanja razgorela se u devedesetima, s pogubnim ratnim i kriminalnim posledicama. Pored te demonstracije, Vučić nam je još pokazao da iz devedesetih ništa nije naučio. Od tog poraznog iskustva iz devedesetih, za Vučića su i danas važnije priče njegove babe. I on bi po njima da snima filmove. Byfordova knjiga nas pak opominje – nužan je krajnji oprez s takvim kinematografom u blizini.

Peščanik.net, 15.07.2022.

Srodni linkovi:

Heni Erceg – Cvjetovi zla

Saša Ilić – Stazama četničke evolucije

Viktor Ivančić – Welcome to Jasenovac

Dejan Ilić – Večne devedesete