Opcije

Evo svetogrdnog ili – ako hoćete – skarednog pitanja: zašto Mačva može da se dâ Rio Tintu, a Kosovo ne može Albancima? Molim čitaoca da obuzda gnev. Tražim samo malo strpljenja, da ne kažem – tolerancije. Jer, pitanje nije precizno. Hajde prvo da ga doteramo i onda razložimo, a posle već možemo s njim… Da, zaista, šta bismo s njim? Kako god, krenimo predloženim redom.

Prvo, Rio Tinto neće dobiti Mačvu. On će je kupiti, to jest već je kupuje. Drugo, ni Kosovo se ne može dati Albancima, a nije im se nudilo ni na prodaju. Priča s Kosovom je završena. Srbija više ne raspolaže Kosovom – to se, naravno, može reći i ovako: izgubila je suverenitet nad njim – pa ga ne može ni davati ni prodavati, bilo kome, pa ni Albancima.

Treće, dok je na priču o Kosovu pala tačka, priča o Mačvi i Rio Tintu je negde na svojoj sredini, ali ipak daleko od kraja. Prvo, drugo i treće pokazuju da se analogija na kojoj stoji pitanje s početka ne drži. Dve različite situacije gurnute su u jednu rečenicu kao da se između njih na silu hoće povući paralele. Pa ipak, pitanje nije sasvim besmisleno, samo ga treba postaviti, ako čitalac dozvoli, u drugoj ravni – simboličnoj.

Dakle, zašto se čelnici ove države zaklinju da nikada neće dati Kosovo (iako je to pitanje zatvoreno), dok Mačvom trguju iz sve snage? Šta Mačvu čini manje (ili, ako se gleda iz drugog ugla: više) vrednom od Kosova. Možda baš to što s Kosovom tekući režim konkretno više ne može baš ništa, dok Mačvu može držati u izlogu i (do)čekati dobro platežnu mušteriju. Od dranja: ne damo Kosovo, ne čuje se ponuda: izvolte Mačvu.

Možemo spekulisati – da su se Albanci s Kosova ponašali kao Rio Tinto, ponudili dakle novac kada je i kome trebalo, da li bi sada zvaničnici tekućeg režima išli uokolo i promovisali prodaju Kosova kao što promovišu prodaju Mačve? Jeste, analogija je ponovo nategnuta, ali ako se naglasak skloni s Kosova i Mačve i zadrži samo na zvaničnicima/prodavcima – mogla bi da se brani. A možemo je i zaboraviti.

Vratimo se dakle na nekonzistentnost tekućeg režima – zašto se (iz ugla dakle samog režima), nekim delovima Srbije (jer, to neprekidno ponavljaju Vučić i njegovi, Kosovo je tobože i dalje deo Srbije) može trgovati, a drugima ne može? Reklo bi se da njihova nedoslednost ima kosmičke razmere, ali je mi prihvatamo sa svemirskim spokojem. Pogledajmo ipak perspektive ovih u jednom smislu simboličnih a u drugom vrlo realnih transakcija.

Kada bi se dalo Kosovo, šta bi to zaista značilo? Uz mnogo truda i strpljenja, tamo bi se neki miran život za Albance, Srbe i „ostale“ ipak mogao zamisliti i organizovati. Neke institucije bi se mogle izgraditi. Možda bi se s vremenom autonomija za Srbe razvila u neki ozbiljniji model opšte decentralizacije, što bi dovelo do disperzije vlasti, moći i bogatstva na čitavoj teritoriji Kosova. S druge strane, uključivanje u naddržavne sisteme oslabilo bi granice i verovatno ih učinilo sasvim poroznim, ako ne baš i nebitnim.

Jeste, to je bajkovit scenario, ali nije sasvim nemoguć. U lošijim varijantama, znamo, gledamo to, bilo bi trenja i napetosti, stalno bi se odmeravale snage između manje ili više institucionalno uobličenih etničkih grupa, imali bismo i varničenja, ali bi život nekako tekao, a bolje perspektive bi i dalje makar i neznatno ipak ostale otvorene. Hoću da kažem, kakvo god da se institucionalno rešenje izabere, sam život na Kosovu ostaje moguć. Dok god je moguć, ostaje i nada da može biti bolji nego što jeste.

Uzmimo sad Mačvu i Rio Tinto. Zajednički život s Rio Tintom nije moguć, bez obzira na institucionalne aranžmane. Nije moguć zato što život pored Rio Tinta uopšte nije moguć. Aranžmani s Rio Tintom podrazumevali bi nadoknadu ne za ostavljenu imovinu, nego za čitav novi život, započet od nule na nekom drugom, po mogućstvu od Rio Tinta što daljem mestu. Dalje, između Kosova i Srbije može se povući granica. Zagađenje Rio Tinta ne može se izolovati i ograničiti. Ono se širi kao kancer. U nekim posebno nezgodnim a vrlo verovatnim situacijama, lako bi se moglo raširiti i na celu teritoriju Srbije (sa ili bez Kosova, svejedno).

Jednom kada Kosova, kao i Srbije, više ne bude (jer države dolaze i odlaze, to smo do sad barem mi Jugosloveni morali dobro da naučimo), zemlja će ostati i na njoj će moći da žive žitelji (Srbi, Albanci i „ostali“) nekih novih/starih država. Jednom kada ode Rio Tinto, za njim će ostati spaljena zemlja i tu više niko neće moći da živi. Na veke vekova. Tako izgledaju opcije. I, između nade i spaljene zemlje, šta bira nebeski narod pod Vučićem? Pakao, naravno.

Peščanik.net, 05.11.2021.