Orbanizacija Slovenije, i šire

Ovaj komentar pišem kao autorka knjige o dečijim pravima, koju sam izdala 1995 – Otrokove pravice, s ilustracijama Maje B. Jančič, u izdanju Civic link – Centra za človekove pravice, u Ljubljani, ISBN 961-90209-0-1. U okviru akcije upoznavanja sa dečijim pravima, knjižica je podeljena svim osnovnim školama u Sloveniji. Prevod na bosanski napravio je Zoran Mutić. Docnije je prevedena na romski i albanski jezik za REKOM u Srbiji, i isto tako deljena u osnovnim školama. Knjiga je rađena na osnovu deklaracije o dečijim pravima UN i drugih dokumenata UN, posebno o zaštiti dece u ratnim situacijama, a svi ti dokumenti osnova su za današnje rešavanje položaja, zaštite i brige za decu-ratnike po celom svetu. Svako ko se zainteresuje za ovaj užasni problem i pogleda pomenute dokumente, odmah će moći da zaključi kako je teško baviti se tom decom – onom koja prežive, i koliko je mnogo napora i sredstava za to potrebno. Jedno od osnovnih pravila u svakom načinjanju problema jeste – kako sačuvati integritet i anonimnost te dece, i kako izbeći bilo kakvu mogućnost medijatizacije slučajeva, koja može samo škoditi kako detetu samom tako i mnogo širim krugovima – grupama, institucijama i pojedincima koji hoće i mogu da pomognu. I na to sve dođe omiljeni TV voditelj Slavko Bobovnik u Odjecima (Odmevi), večernjoj govornoj emisiji javne televizije Slovenije i krene sa senzacionalističkom najavom da je na Sloveniju krenuo nepoznat a veliki broj terorista takoreći u pelenama, valjda na trotinetima, rolšuama, skejterima i biciklićima, i u različitim tinejdžerskim uzrastima, sve do niže gimnazije, koji su svi spremni da seku glave, bacaju bombe i vitlaju kalašnjikovim. Činjenica da iza strašnih primera zloupotrebe dece za nesvesno nošenje bombe ili oružja, učestvovanje u usmrćivanju i druge grozote uvek stoje neki odrasli, i to najčešće grupa sposobna da otme, zarobi, plaši decu i njima upravlja, tu je u sasvim drugom planu. Jer, u prvome planu su horde izbeglica koje će preplaviti zemlju, a njihova deca su isto tako sumnjiva kao i odrasli… Ni sam Orban, koji je u zemlji u kojoj je sve više siromašnih i potpuno isključenih iz društva potrošio dva puta više nego štedljivi britanski pro- i anti-brexitovci zajedno za propagandu neuspelog referenduma, nije uspeo da se, među mnogobrojnim histeričnim vestima, plakatima, opominjanjima i zastrašivanjem, seti i terorista u pelenama i špilhoznama.

Slovenija je već na sebe navukla istorijsku sramotu zato što se povela za Orbanovim postavljanjem žice, pljunula na svoj humanizam i drsko lagala u lice građanima, pošto im je prethodno obećavala da neće postavljati varvarsku žicu; no, to je odlučivala vlada, od koje ne očekujemo ni mnogo etike ni mnogo istinoljubivosti – a to, u svojoj beskrajnoj naivnosti, još uvek očekujemo od medija, za koje bi trebalo da važi da im je više stalo do građana nego do vlade. I upravo tu možemo govoriti o orbanizaciji, prenosu lične neadekvatnosti jednog katastrofalno lošeg političara na ljude izvan politike, odgovorne za javni govor i raspoloženje građana, koji ne bi smeli imati nikakvih motiva za takav prenos, naprotiv: morali bi kritički i odgovorno misliti o gestovima političara, a ne služiti kao kabl iliti žica, i konačno kao megafon… Za to, naime, plaćamo vladu sa policijom, a javni medij plaćamo za nešto drugo – da o tome misli, obaveštava objektivno i kritički. Tu sam se malo zagrcnula, priznajem, ali nastavljam. Umesto toga, dobili smo kršenje svih humanitarnih pravila: fotografije i snimke dece, uglavnom iz propagandnog materijala, bez ikakve distance ili sumnje i bez validnih podataka, sve namenjeno dizanju temperature i osećanju straha da su svi begunci skriveni teroristi, i da ne treba imati nikakve samilosti za žene, starce, invalide i decu sa roditeljima ili bez pratnje. Sve su to neprijateljski, krvoločni „oni drugi“, koji u svojim ruksacima sa slikama Hello Kitty, u svojoj ćebadi, i naravno – pelenama, nose eksploziv, za koji znaju kako i gde ga postaviti i njime daljinski upravljati! Strašna mešavina informacijske nespremnosti i neprofesionalnosti i želje za izazivanjem mržnje i straha proizvela je dosada najstrašniji utisak. Predviđam ne samo da se nećemo distancirati od Orbanovog referenduma, nego da ćemo ga, u ravnoteži upravnog i medijskog uma, još i prevazići.

A što se Orbana tiče, on je naravno slagao svoje sugrađane izjavom da će odstupiti ako referendum ne uspe, a kada nije uspeo, jednostavno je rekao da jeste uspeo. To je nivo na kojem se danas, ne samo u Mađarskoj, izluđuju građani manje-više svih zemalja na svetu u kojima se igra parlamentarna demokratija. Sistem me uvek podseti na moju omiljenu epizodu Paje Patka iz Politike u ranim pedesetim godinama (moj pokojni ujak je stripove u jednoj traci isekao, hronološki složio i povezao u luckastu duguljastu i usku knjižicu): Marsovci su sleteli na Pajino dvorište; lukavi Paja izađe i zahteva plaćanje parkinga; Marsovac (još ne rozvelovski tip) kaže: Sar dolingo binari? I pošto Paja insistira, lupi ga po glavi i ode, a Paja se probudi. Teško mogu da zamislim bolji prikaz vladajuće globalne upravne bande: pojma nemamo odakle su došli, lome nam petunije, ne govore jezikom koji razumemo, i kad im ne odgovaramo, lupe nas po glavi… Stvari su naročito providne kad dođe do referenduma, pomoćne demokratske forme koja je upotrebljiva isključivo u nevažnim temama, a nikako i nikada ne sme suprotstaviti grupe građana i dovesti u pitanje bilo koje od ljudskih prava. Referendum o eventualnom postavljanju drveća u mojoj ulici, o boji gradskih autobusa… to su legitimna referendumska pitanja. O tome sam, uostalom, bez problema sa cenzurom (sem za sopstvenu tzv. karijeru) pisala isto, jako daleke 1985. godine u Književnoj reči, pa onda i u knjizi Hronospore. Možda nije besmisleno iz Orbanovog referenduma izvući neke postupke spasavanja, koji su mogli spasti Kolumbijce pošto su se upravo dogovorili o miru, ili Britance od raspada Ujedinjenog Kraljevstva, koje neizbežno sledi brexitu: uostalom, banjalučki neuspeli puč-referendum je, sasvim neočekivano, pokazao da građani to bez teškoća mogu izvesti. Jedini pravi lek za svaki sumanuti referendum, jeste dakle neučestvovanje, jedino efikasno kada kršilac ljudskih prava ima za sobom armadu stalnih glasača, koja se po prirodi stvari ne povećava, nego uglavnom sporo umire. Na dan referenduma treba umesto glasanja promovisati akcije ljudskog uživanja, koje ne košta „sar dolingo binari“: ugostiteljski lokali bi mogli služiti, besplatno ili sa znatno sniženom cenom, toplu čokoladu ili hladnu limunadu (zavisno od godišnjeg doba), sa keksima ili čokoladicama u obliku srca; svi bi gosti imali na raspolaganju blokče i olovku, da zabeleže neku misao ili stih o, recimo, ljubavi; medijski i na socijalnim mrežama bi se preporučivalo dugo spavanje, lenčarenje, vođenje ljubavi veći deo dana, šetnje sa životinjama, čitanje, druženje po kafanama, sportske aktivnosti, mirisanje cveća. Dan lenjosti, ljubavi i građanske neposlušnosti doneo bi masama građana osećaj lakoće, opuštenosti, dao bi im vreme za razmišljanje i ukus slobode: drugačija mogućnost orbanizacije imala bi čitav niz dobrih posledica za ljudske i druge stanovnike referendumom okuženog prostora. Dakle, umesto da se pribojavamo i prebrojavamo, očekujmo taj veseli dan referenduma kao dan vrhunskog uživanja! A da bismo razumeli kako razviti različite tehnike zaustavljanja očaja i straha pred našim vratima i našim životima, obrazujmo se: recimo, proučavajmo postupke mađarske Partije psa sa dva repa (Magyar Kétfarkú Kutya Párt, MKKP), koja je odgovorna za dobar deo uspeha mislećih građana na Orbanovom referendumu. I šta onda ako je od osam miliona mađarskih građana tri miliona morona? To je još uvek mnogo, mnogo manja polovina… A lenjiva, vesela i uživalačka većina može svuda, i izvan Mađarske, biti na tom primeru odlično poučena, dobrim delom i za izbore.

Peščanik.net, 07.10.2016.