Ostavka

Možda je trenutak da se kaže otvoreno: Aleksandar Vučić je u pravu. Ovo jeste obojena revolucija. Ali nije ni narandžasta ni ružičasta. Boja ove revolucije – koja zapravo nije revolucija, mada nije isključeno da i to na kraju ne bude – jeste crvena. Crvena od krvi žrtava ovog režima; studentkinja i studenata, građanki i građana čiju krv je ova vlast, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, prosipala po ulicama i trgovima širom Srbije. Možda zvuči patetično ali je najvažnije da je tačno.

Mislim, među stotinama, na onu studentkinju kojoj su Vučićevi batinaši u Novom Sadu polomili vilicu, onu devojku koju je vozač inspirisan Vučićevim rečima udario i prebacio prvo preko haube pa onda preko krova, kao praznu kutiju, u Beogradu; na onog dečaka koga je policija besomučno tukla dok leži bespomoćno na asfaltu, u Valjevu; na onog mladića kome su naprednjački crnokošuljaši razbili lobanju u Boru.

Svi oni naravno imaju ime i prezime, ali ih ovde ne navodim zato što su u međuvremenu postali više od žrtve; postali su simboli borbe i otpora ovom zločinačkom režimu.

Sada je Vučić svojim žrtvama, baš kao Đura u „Balkanskom špijunu“, oprostio što ih je tukao pa ih je na kraju svog mandata – potezom na kome bi mu i Gebels pozavideo – pomilovao.

Ime jedne Vučićeve žrtve ipak ćemo pomenuti. To je Stanika Gligorijević koja je smrtno stradala na doljevačkoj rampi. Dvominutni snimak njenog stradanja, koji su zabeležile nadzorne kamere, Vučić je, da podsetimo, uzeo i oduzeo – svima. Pa i nadležnim institucijama, organima koji je trebalo u tom slučaju da sude i presude – tužiocima, advokatima, sudijama.

Pa sad, kada je Vučić postao običan građanin, postavlja se pitanje gde je taj dvominutni snimak. Da li ga je Aleksandar Vučić poneo sa knjigama, ćebetom, četkicom za zube i šta je već poneo kada se oprostio od svog radnog mesta. Ili ga je ostavio u Predsedništvu, možda predao u amanet Ani Brnabić.

Državni tužilac bi to svakako morao da preispita. Prikrivanje dokaza je krivično delo. Bilo je i pre sedam godina kada se nesreća dogodila. Ali, za razliku od formalno-pravnog pristupa, suštinski gledano, taj zločin neće zastariti.

I ako neko, na nekoj televiziji, u nekom duelu, na ulici ili gde bilo, vidi Aleksandra Vučića, neka mu kaže da još nije vratio taj snimak. I neka ga pita šta je sa njim uradio i da li će ga dostaviti nadležnim organima. Drugim rečima: šta je Vučićev program? Da li će on, kao premijer, da poštuje zakone i Ustav Srbije? Ili će, kao dok je bio predsednik, ti zakoni i taj Ustav za njega biti sedma rupa na svirali? Pitanje je retoričko.

U stvari, zašto iz ovih stopa ne ode u policiju i preda taj snimak – državi. To jest, onima koji po zakonu moraju da ga imaju? A nemaju ga, jer on neće da im ga da. A oni ne smeju da mu traže.

Ako se ga se plašili dok je bio predsednik što ga se plaše sada kad je običan građanin? Koji luta po Srbiji, s kamiončetom.

Pitaće ih to neko, kad-tad. Možda i vrlo brzo.

Peščanik.net, 29.09.2026.