Otkačena godina

U tekućem užasu ove godine, koja ima još ovaj dan na raspolaganju da nas iznenadi, protrese (doslovce) i izbezumi, jedan događaj koji bi inače uzbudio u mirnijim vremenima, ostao je skoro nezapažen. Dok sam se pripremala da napišem nešto sasvim drugo, fotelja me je odnela neki metar dalje, sve je zazvečalo, mačke su se sklonile pod jelku: nema druge, nego da otkačim.

Ujka-Braca mi je davno poklonio ukoričene trake sa kratkim epizodama iz života Mikija Mausa i Paje Patka sa prijateljima. Ti su stripovi izlazili u Politici u ranim 50-im prošloga veka. Jedna mi se šaljiva epizoda urezala u sećanje, pa tako i danas jednom formulom u najužem porodičnom krugu izražavamo želju za čašom vode, a drugom da je nešto preskupo. U toj epizodi, Paja Patak dočekuje Marsovce, koji su upravo sleteli u njegovo dvorište. Dok su sletali, Paja je postavio znak za parking sa dobro zapaprenom cenom. Marsovac sa neizbežnom antenom na glavi pri dolasku moli Paju za čašu vode (bar za mene) legendarnom rečenicom:

„Vaša čode žedan piti!“

Paja donosi vodu, i zatim pokaže na tablu sa cenom parkiranja. Marsovac odgovara drugom legendarnom rečenicom:

„Sar dolingo binari?“

I zatim svojim žezlom lupi Paju po glavi. Paja se probudi.

Sredinom decembra je naime objavljena vest da je iz pravca nama najbližih planeta izvan Sunčevog sistema, Proksima Kentauri, stigao radijski signal koji po svojoj frekvenciji može biti samo tehnički proizveden… recimo u mikrorerni opservatorijske kantine. No, šalu na stranu, na Zemlji ništa ne proizvodi takvu frekvenciju. Signal je našao mladi istraživač u arhivima SETI-ja, velikog radio-astronomskog projekta hvatanja kozmičkih signala, u kojem je učestvovao i pokojni Stiven Hoking. Signal je stigao pre nešto više od godinu dana. Članak o tome objavio je Scientific American (dostupno na sajtu), a vest je preneo i Guardian. Signal je mogao doći sa dve planete u grupi oko crvene zvezde-patuljka, i to su Proksima b i Proksima c. Prva je stenovita, možda ima vode, rotacija („dan“) joj traje naših jedanaest dana, druga je užasno spora i još manje verovatna kao osnova za život. Voda i parking bi na obe planete mogli biti predmet puste želje. Stručnjaci SETI projekta vrlo su uzdržani, taj jedan izolovani znak, premda izvesno tehnički proizveden, ima 99,9% šanse da nije poruka vanzemaljaca. Izvor će se međutim istraživati.

Jedno je jasno: kriza više ne može da se poveže sa vanzemaljcima, strah više ne može da se „prevede“ pomoću malih zelenih. Sa jedne strane je duboka SF blaziranost sa nebrojeno mnogo scenarija proigranih u knjigama, filmovima, televiziji, stripovima, igricama. Sa druge, stvarnost je daleko više zastrašujuća, i sa treće, osećaj za realnost ozbiljno je ugrožen rastakanjem individualnosti na avatare u digitalnom kozmosu. Ukoliko bi Proksimovci zaista došli, mogli bismo im ponuditi međunarodno zaštićeni Antarktik (voda+parking), ako podnose hladnoću, ili Grenland, koji Tramp nije uspeo da kupi od Danske. Grenland je sve zeleniji i topliji, jer se sneg topi, a njegovi stanovnici su najvrednije samoubice na planeti. Danska bi sigurno dobila više nego od Trampa, o stilu i ugledu da i ne govorimo. Ukratko, mnogo bi lakše bilo sa Proksimovcima nego sa epidemijom, Trampom, Orbanom, Janšom i Vučićem – ukoliko baš neće da nas sve lupe po glavi.

Sar dolingo binari?

Osnovno pitanje krize izvesno je novac, kojeg u većini bogatog sveta ima dovoljno da se unište siromaštvo i glad u celom svetu, a da se u matičnim državama zaustavi industrijska proizvodnja i sve drugo što podrazumeva odlazak na posao, jer to je osnova epidemije. Nemačka i Francuska tu imaju razumniji stav nego druge evropske, pre-evropske i ex-evropske zemlje, gde se histerično trude da se ne proizvede nijedan deo za frižidere ili automobile manje, kao da će bilo ko sem vlasnika odgovarajućih industrija imati za kupovinu konačnog proizvoda. „Održivost“, nekada sterilni termin svakog projekta, danas je postala razumna zapovest, koju treba poslušati, i raditi samo ono što doprinosi održivosti, individualno, lokalno i globalno. Sve drugo je još uveliko veoma smrtonosna prošlost. Da bi se održivost naučila i zatim uspešno sprovodila, potrebno je investirati ono što se ima, a ima se mnogo, više nego dovoljno za prelazni period. On ne mora biti mučan, sem ako smo spremni da se uzbuđujemo nad duševnim mukama onih 1%, vojnika, svih njihovih parazita i ludaka, posebno onih na vlasti. Tu sam već u srećnonovom i utopijskom raspoloženju, prestajem.

Ukratko, sa poukama iz epidemije naša planeta bi se mogla pretvoriti u prijatno mesto gde se čaša vode i parking ne naplaćuju, seno za konje takođe, i gde je svako Drugi toplo dočekan.

Peščanik.net, 31.12.2020.