Paranormalno oružje

Srušio se vojni avion dvosed, i piloti su poginuli. Čitao sam intervju Ljubiše Dikovića u novoj „Odbrani“, čovek se držao sigurnih opštih mesta, uz lucidnu opasku da je obuka jako važna. Ono jest, moramo se složiti, važna je. Ali taj vojnički stereotip, besmisleno ponavljanje istoga o nečemu što predstavlja suštinu vojničkog posla, zapravo negira samu bit stvari. Da je umeo, general bi svoju propagandnu formulu definisao bolje, inače je suva, maslinasta i nevešta ekspresija o „vrhunskoj spremnosti“ lozinka dosade koju šire oko sebe šturo obrazovani vojnički čelnici. Oni vojnici koji su iznad nivoa poželjnog proseka bezuslovne poslušnosti, a skloni da misle o tome zašto je njihov čestit poziv pod kopitama vođe, na dalekoj su margini.

No ipak, ma kako bio smarajući i nevažan intervju prvog generala, taj tekst ima libreto koji bi morao da zabrine. U uvodu se govori o tragediji pilota srpske vojske, ali uz prilično neljudsko nastojanje da se katastrofa opravda. I to drugim katastrofama koje se događaju na drugim mestima, kod moćnijih i modernijih armija, pa se navode i primeri sunovrata mađarskih, ruskih i američkih aviona.

Ta sumorna paralela prirodni je nastavak nedovršene helikopterske tragedije, koja je, bez ikakve odgovornosti istinskih rušilaca letilice, obrazlagana padovima letilica sličnog tipa, svuda po svetu. Pa ako se stvari ruše kod njih, sasvim je normalno da padaju i naši. Tamo žrtve, ovde žrtve, svejedno je jer je neminovno.

Ne zaboravimo da je helikopter srušen zbog opskurne i maloumne egzibicije navodne humanosti, da je posle toga ministar Gašić rekao da mirno spava, te da bi ponovo uradio isto, a Vučić podviknuo na skrušene novinare koji obavljaju gadan posao praćenja njegovih javnih ispada: „Ne dam svoje ministre!“ Već tada se naslućivalo da premijer doživljava vladu kao grupu poniznih bedinera, a njeni članovi se nisu ni potrudili da sačuvaju bar nešto malo samopoštovanja.

No, ma koliko se vrh ove nesrećne države trudio da zataška svoje žustro učešće u katastrofi, novi udes je doneo nova pitanja, mada javnost prosto ne zna na koja vrata da udara. Ništa se ne događa slučajno, pa ni rušenje aviona, ali ovaj tekst nije pokušaj da se traga za ljudskom greškom, ili tehničkim kvarom. Reč je o defektu sistema, koji nije ni uspostavljen, ili je sasvim nakrivo nasađen, nelogično pokrenut, i neizbežno proizvodi nesreće.

Srbija nema strategiju ni doktrinu odbrane, zakoni su prepisani iz ideološke države, ne postoji ni projekcija nasušne tehnološke revizije. Namenska (vojna) industruja je pred kolapsom, jer je u nesaglasnosti sa državnom i paradržavnom distribucijom oružja. Ništa tu nije jasno, niti je moguća kontrola mutnih poslova, firme ćerke i firme sestre brinu se za korporativne rodbinske interese državne i realne mafije. Mnoge su gadne fizionomije i bratska imena na čelu tog smrtonosnog posla.

Pokušaji da se vojska profesionalizuje propadaju pred amaterskim ministarstvima odbrane. No, to nije sasvim nova stvar: još je Zdravko Ponoš, istinski darovit general, ukazao na ulogu Šutanovca kao opasnog diletanta. Pa ga je Tadić smenio. Ponoša, ne Šutanovca. Ministri odbrane postali su štetne neznalice na važnim mestima, vršeći nelogične opite sa stvarima o kojima nisu imali pojma. Posle Šutanovca dolazili su mnogo gori od njega.

Vrhovni komandant beše Nikolić, ali ga je njegov politički fetus oterao u ćošak. Toma je pokušao da sačuva formalnu čast vojske na oštrici oficirskog mača, delio sablje i medalje oficirima, koji su ostatke vojničkog sjaja mogli da pokažu samo na paradama.

Ispod ispeglanih mundira krila se paučina, krpež i osećanje srama. Vojska je pala u ruke avanturistima sa nešto skrpljenog mozga, na čelu su zadržani generali sa teškim hipotekama i sumnjivim zanatskim pouzdanjem. Vođa je preuzeo komandu, mimo zakona, mimo Nikolićeve mlake volje, bez znanja o prirodi takve vlasti, bez pokušaja da se raspita o suštini vojske.

Počeo je sa svojom igrom adolescenta očaranog letilicima, iskamčio nepouzdane ruske olupine kao preskupi kapitalni poklon, bez konsultacije sa vojnicima i remontnim zavodom, dobio je igračke koje će za velike pare, kao veliki majstor za sve kvarove, nadzirati lično.

Smanjio je vojnicima plate, komandire vodova i četa socijalno istrebio i onesposobio za rad. Trupa je ostala prepuštena sama sebi i slučajnosti, a on je pokazivao maketne sisteme i pravio najjaču silu na Balkanu.

Na ulice su izašli vojnici, tvrdeći da su gladni. Diković se ponovo svrstao protiv vojne sirotinje i počeo da preti da će na njih nahuškati huligane, paradržavnu navijačku bandu protiv svoje vojske.

I sada je Vučić u prilici da nespretnom čvrstom rukom komanduje oružanom silom, koja se postepeno pretvara u naherenu maketu istinske vojske, u iscrpljenu armadu koju je koncepcijski, materijalno i tehnološki osakatio njen nadolazeći vrhovni komandant. Je li to logično?

Ma jeste, jer je čovek u moći da razara sve ono za šta tvrdi da stvara, pa tako srpska vojska dođe kao savršena scenografija za kabaretskog maršala, koji jaše skoro lipsalu bedeviju.

Ali, možda sve i nije tako crno kao što izgleda. U ponedeljak uveče, naravno na televiziji Hepi, sabrala se grupa čarobnjaka iz čuvene grupe „69“. To su ljudi posebnih sposobnosti, tvrde da mogu koncentracijom zlih misli da obaraju strane avione, ali i leteću divljač, pa i jata skakavaca. Njihova fantastična avantura započela je još devedesetih godina, ali do danas, naravno, ništa nisu oborili. Umeju da konstruišu virtualno Teslino ogledalo koje spaljuje bilo šta na daljinu, ili da eliminišu „srpske neprijatelje“ ma gde se takvi pojedinci našli.

Guru te oružane formacije je objasnio Mariću kako bi oni i imali učinke u ratu, da ih Stojadinović (to jest ja) nije omeo sa svog ondašnjeg položaja u vojsci.

Ta grupa je činila sve da se javnost zacenjuje od smeha, pa ako sam uspeo da lokalizujem problem i skrajnem u ćošak neke od tih kreatura, bar je bilo neke vajde od mene.

Ali, tu nije kraj. Ta gomila vračeva, jogi letača, suklata, smuvanih zamlata, neizlečivih mitomana, lera i šarlatana, preporučuje se državi i njenom simbolu. Sa Hepija, naravno, tamo je i Alek gostovao sa mamom i tatom. Tvrde da i sada znaju ono što niko normalan ne može znati, ali paranormalni i te kako mogu. A to je da sve što poleti – po njihovoj odluci može da se strmekne – pa evo ideje: umesto pazarenja skupih olupina, sistema PVO ili oružja nove generacije, čudaci bi mogli da obavljaju posao odbrane neba: obaljuju sve što naleti! Eto jeftinog rešenja, oružja koje radi samo na tajnom principu koncentracije patološke zlovolje, mentalno usmerenoj ka korteksu neprijatelja. Zvuči ludački moćno, teško avionima koji lete iznad kukavičjeg gnezda.

Izgleda da od ovog usavršenog dijaboličnog oružja odbrane nema, i da jedino uz novog vrhovnog komandanta to neviđeno paranormalno čudovište mora da opali.

Peščanik.net, 26.04.2017.