Pet laži ministarke pravde

O ustavnim amandmanima

Nedavno je srpske medije preplavilo zadovoljstvo ministarke pravde zbog mišljenja Venecijanske komisije Saveta Evrope o nacrtu amandmana na Ustav Srbije. O problemima postupka izrade i sadržaja predloženih ustavnih rešenja na Peščaniku je već bilo reči. Ti problemi su bili proceduralni i sadržinski, i na njih su pravosudni organi, sudije, tužioci, profesori prava i ostatak pravne zajednice ukazivali duže od godinu dana.

U trenutku erupcije zadovoljstva ministarstva pravde, mišljenje Komisije i dalje nije bilo dostupno javnosti, pa se o njemu moglo zaključivati samo posredno, iz medijskih navoda o stavovima ministarstva. Ministarka je javno poručila da su „mišljenje jednoglasno podržali svi članovi komisije“. Na nedovoljno pažljivog posmatrača to ostavlja utisak o svesrdnoj podršci amandmanima, to jest da su amandmani usvojeni jednoglasno. Dugo je domaća javnost pripremana na to da će Komisija dati konačnu reč o amandmanima, ali i uveravana da je usklađivanje sa međunarodnim standardima tobože već učinjeno, te da će mišljenje Komisije biti puka formalnost.

Pažljivijima je odmah bilo jasno da u izjavi ministarke nema sadržaja samog mišljenja, ma kojom većinom da je ono usvojeno. Sve se svelo na konstataciju da je njime navodno podržan predloženi sastav Visokog saveta sudstva koji bi trebalo da čine pet sudija i pet istaknutih pravnika, koje bira Narodna skupština.

Po objavljivanju mišljenja, u televizijskoj emisiji Pravi ugao, ministarka je nešto detaljnije obrazložila čime je zadovoljna. Istovremeno su se pojavili glasovi (stručne, ali i šire) javnosti: mišljenje je pretežno loše po predložena rešenja ministarstva – dovoljno loše dakle da ministarstvo snosi posledice zbog kritika i da pisanje amandmana vrati nekoliko koraka unazad, uz ozbiljnu javnu raspravu.

Tako su se na medijskom polju našle dve strane: jednu predstavljaju autori amandmana, koji vide samo razloge za zadovoljstvo. To zadovoljstvo oni emituju u provladinim medijima i medijima sa nacionalnom frekvencijom. Drugu stranu predstavlja zainteresovana javnost, koja u skučenom medijskom prostoru obrazlaže da je Venecijanska komisija Srbiji diplomatskim jezikom saopštila da je promašila temu. A tema je bila uspostavljanje nezavisnog sudstva i samostalnog tužilaštva u Srbiji.

Zbog suprotstavljenosti ove dve strane, a posebno zbog njihove medijske neravnopravnosti, ovde ćemo uporediti ključne dosadašnje izjave ministarke pravde i ono što u mišljenju Venecijanske komisije zaista piše. S obzirom na to da je ministarka uglavnom govorila neistinu ili poluistinu, u nastavku ćemo ih tako i tretirati – kao laži.

Laž #1: Ustav se menja da bi se povećala odgovornost pravosuđa

Ovo je praktično pralaž ministarke pravde, ali i njenih saradnika. Plasirana je u višemesečnim javnim nastupima o ustavnim amandmanima. Kuburović je naglašavala da su „efikasnost i nezavisnost pravosuđa temelji vladavine prava u svakoj državi“, ali da to „podrazumeva i odgovornost“. Zato je insistirala na „unapređenju disciplinske odgovornosti“ nosilaca pravosudnih funkcija izmenama Ustava u oblasti pravosuđa. Istovremeno, njeni saradnici i predstavnici vladajuće većine su tvrdili da skupština i vlada ne vrše nikakve pritiske na pravosuđe i da su oni, zapravo, garant njegove nezavisnosti. Najbliži saradnici ministarke opominjali su javnost da je druga krajnost osamostaljivanja sudstva samodovoljnost i samoprotežiranje, te da je sama nezavisnost fetišizirana, da je u pitanju ideološki mit, kao i da „sudije i tužioci žele da preuzmu vlast“.

Venecijanska komisija je o ovom pitanju zauzela jasan stav – sasvim suprotan viđenju ministarstva. Već u uvodnom delu mišljenja se navodi da se Ustav menja u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, sa ciljem depolitizacije i jačanja nezavisnosti pravosuđa.¹ Takođe, da demokratska država može da funkcioniše ispravno samo ako ima nezavisno, pravično i nepristrasno pravosuđe kome građani veruju. Da bi se postigao ovaj cilj, presudno je da se pravosuđe posveti zaštiti vladavine prava i da bude oslobođeno političkog pritiska ili pristrasnosti.²

O pitanju odgovornosti Komisija se izjasnila naglasivši da je odgovornost izuzetno važna i da je pri proveri integriteta sudije potrebno da sistem odgovornosti bude slobodan od mešanja izvršne vlasti.³ Uz to, ocenjeno je da su predloženi razlozi za razrešenje sudija i tužilaca neprecizni i podložni različitim tumačenjima, a konstatovano je i da nacrtom amandmana nije garantovano pravo žalbe na odluku o razrešenju, niti je određen nadležni sud koji bi odlučivao u ovom postupku.⁴ Takođe, konstatovano je da ministar pravde nikako ne bi smeo da učestvuje u odlučivanju o disciplinskim merama protiv sudija.⁵

Dakle, kako načelno, tako i posebno u postupku ocene odgovornosti, izvršnoj vlasti je jasno stavljeno na znanje da u potpunosti treba da se povuče iz pravosudnog sistema – a to je sasvim suprotno od onoga što je ta vlast na domaćem terenu planirala i najavljivala.

Laž #2: Ministarstvo pravde je na pravom putu

Ministarka pravde je u televizijskom nastupu na pitanje – čime ste najviše zadovoljni iz dostavljenog mišljenja – objasnila da je zadovoljna time što su „svi komentari prihvatljivi“, jer oni pokazuju da je „ministarstvo pravde bilo na pravom putu“ i da su „prihvaćene suštinske novine koje je predlagalo“.

Podsetimo ovde da je Venecijanska komisija uputila 44 kritike i preporuke za suštinsku izmenu 29 ustavnih amandmana. Ako uzmemo u obzir i to da je izričito pohvaljeno samo ukidanje prvog izbora sudija na trogodišnji mandat – ostaje nejasno kako iz toga sledi zaključak da je ministarstvo pravde na pravom putu.

Sumnja u dobar put ministarstva se produbljuje čak i površnim pogledom na zaključna razmatranja mišljenja Venecijanske komisije. U njima se navodi da „postoje brojna otvorena pitanja koja bi trebalo rešiti u važnom procesu izmene Ustava“. Najvažnija sporna pitanja su: sastav Visokog saveta sudstva i uloga Narodne skupštine u njegovom sastavu; sastav Visokog saveta tužilaštva i uloga Narodne skupštine u njegovom sastavu; mogućnost raspuštanja Visokog saveta sudstva; predloženi uslovi za razrešenje zbog nestručnosti; način na koji se obezbeđuje jedinstvena primena zakona (uloga sudske prakse); položaj javnih tužilaca i njihovih zamenika.⁶

Venecijanska komisija je potvrdila i kritike stručne javnosti – da postupak promene Ustava nije započet i da se tek očekuje da Narodna skupština odluči o tome.⁷

Dakle, Komisija je osporila ključne predloge ministarstva, konstatovala je da postupak izmene Ustava nije započet, da su javne konsultacije kojim je rukovodilo ministarstvo vođene u zatrovanoj atmosferi i da je potrebno sprovesti novu i široku javnu raspravu u konstruktivnoj i pozitivnoj atmosferi.⁸ Na osnovu čega je ministarka stekla utisak o „dobrom putu“?

Laž #3: Podržan je sastav Visokog saveta sudstva

Već smo naveli da je ministarka izjavila da je Komisija „dala podršku predlogu da u Visokom savetu sudstva bude pet članova sudija i pet koje bira Skupština“. Međutim, istina je da je o ovom predlogu konstatovano sledeće: da je paran broj članova sudskog saveta neuobičajen i da se evropske zemlje uglavnom odlučuju za neparan broj članova;⁹ kao neadekvatni su ocenjeni kriterijumi za izbor istaknutog pravnika i predviđeni predlagači za njegov izbor (skupštinski odbor za pravosuđe);¹⁰ izražena je i zabrinutost da će polovinu sastava Saveta činiti „koherentna grupa sličnih stavova u skladu sa željama aktuelne vlade“. Poslednje je ocenjeno kao veoma problematično te da je potrebno pronaći drugačije rešenje.¹¹

Kada je u pitanju uloga petočlane Komisije koja prema nacrtu amandmana može izabrati pet istaknutih pravnika ukoliko za to nema potrebne većine u Narodnoj skupštini, ministarka se pohvalila kako je uloga te komisije „prihvaćena“. Međutim, zadovoljstvo ministarke može pokvariti činjenica da je Komisija, iako je podržala mogućnost sprečavanja blokade izbora članova Saveta, ipak naglasila da smatra da je malo verovatno da će to biti primenjeno u praksi.¹² U mišljenju se na više mesta naglašava da u svojoj sadašnjoj formi, amandman o sastavu Visokog saveta sudstva nije pogodan za osiguranje pluralizma unutar VSS i da je potrebno pronaći dugačije rešenje.¹³

Laž #4: Podržan je predloženi status sudske prakse

Ministarka tvrdi da su „udruženja galamila oko sudske prakse kao izvora prava“, ali da Komisija na više strana elaborira kako treba predefinisati koncept koji je dobro osmislilo ministarstvo, a prema kome se zakonom „uređuje način na koji se obezbeđuje jedinstvena primena zakona od strane sudova“.

U stvarnosti, Komisija je izrazila zabrinutost zbog izraza i svrhe fraze „način na koji se obezbeđuje jedinstvena primena zakona“.¹⁴ Bilo da se ta fraza odnosi na poseban postupak ili specijalno telo, Venecijanska komisija ima jake rezerve u pogledu bilo kog tela izvan pravosuđa koje bi preuzelo takve zadatke,¹⁵ zaključujući da jedinstvenu primenu zakona treba da obezbedi samo sudstvo.¹⁶ Komisija je čak preporučila brisanje amandmana u predloženoj formi¹⁷ – što je daleko od „predefinisanja“ iz izjave ministarke.

Laž #5: Podržan predloženi položaj pravosudne akademije

Ministarka je izjavila da Komisija „insistira da Pravosudna akademija postane ustavna kategorija“, odnosno jedini kanal ulaska u pravosudne institucije.

U stvari, Komisija konstatuje da je postojanje nacionalne pravosudne akademije dobrodošlo i da nije neuobičajeno, ali da je za status jedinog čuvara ulaza u pravosuđe potrebno da se ojača kapacitet i profesionalizam obuka, te da se i sama Akademija zaštiti od političkog uticaja.¹⁸

Uz to, zaključeno je da je predloženim rešenjem u ustavnom tekstu naveden samo jedan od uslova za izbor sudija (završena obuka u instituciji za obuku u pravosuđu) i da je to rešenje potrebno izmeniti ili u pravcu navođenja svih uslova za izbor ili je sve uslove potrebno prepustiti zakonu.¹⁹

Dakle, Komisija ne samo da nije „insistirala“ na pravosudnoj akademiji u Ustavu, već je postavila jasne zahteve da se izmene predložena rešenja, gde je jedna od alternativa čak i brisanje uslova za izbor iz ustavnog teksta, uključujući tu i uslov koji se tiče pohađanja pravosudne akademije.

***

Vratimo se sada na obećanje ministarstva pravde od pre nekoliko meseci da se „bez pozitivnog mišljenja Venecijanske komisije neće ići u dalju proceduru usvajanja ustavnih amandmana“. Imajući u vidu samo pomenute (a ima ih još) očigledne manipulacije kojima se poslužila ministarka poslednjih dana, kao i tekst mišljenja Komisije koji je svima dostupan – da li se može tvrditi da je Srbija dobila „pozitivno mišljenje“ o nacrtu ustavnih amandmana? Da li 44 zamerke i samo jedna pohvala na predloženih 29 amandmana nekoga može uveriti u to?

Treba priznati da Srbiji – preciznije, ministarstvu pravde – nije stiglo prethodno uporno najavljivano pozitivno mišljenje. Ako ministarstvo pravde držimo za reč, onda je jedino ispravno da se izrada ustavnih amandmana vrati na početak i ciljevima koje smo sami sebi odredili i na koje nas je, prilično otrežnjujuće, podsetila i Venecijanska komisija.

Peščanik.net, 04.07.2018.

Srodni link: Miodrag Majić – Pantelijin testament

1. Paragraf 7.
2. Par. 11.
3. Par. 13.
4. Par. 46-50.
5. Par. 63.
6. Par. 90-94.
7. Par. 7.
8. Par. 4.
9. Par. 59.
10. Par. 60 i 61.
11. Par. 62.
12. Par. 61.
13. Par. 64 i 92.
14. Par. 28.
15. Par. 35.
16. Par. 28.
17. Par. 36.
18. Par. 42.
19. Par. 38.