​Foto: Predrag Trokicić

​Foto: Predrag Trokicić

Sećate li se kultne scene iz “Maratonaca” u kojoj članovi porodice Topalović “kreativno tumače” testament pokojnog deda Pantelije? Da podsetimo, to je ono kada svako od Topalovića iz džepa vadi sopstvenu cedulju i kune se u originalnost dedine poslednje volje. Ovih dana ponovo smo u prilici da gledamo “Maratonce” u našoj ništa manje nadrealnoj stvarnosti. Nakon “debija” u epizodi “Izveštaj GREKO”, Ministarstvo pravde nam ovih dana još jednom kreativno prevodi “Pantelijin testament”. Reč je, naravno, o Mišljenju Venecijanske komisije o nacrtu Ustavnih amandmana u oblasti pravosuđa. Odmah nakon sednice ovog tela, pre nego što je zvanična verzija i objavljena, iz Ministarstva smo obavešteni kako je ova institucija “zadovoljna Mišljenjem” i kako su “uvaženi njeni predlozi”, te kako se “pokazalo da je Ministarstvo bilo na dobrom putu kada je poslalo predloge amandmana”.

Dobro, to je ono što kažu Maratonci. Međutim, šta stvarno piše u “testamentu”? Za one koji se ozbiljno bave pravosuđem i njegovim reformama, prilično očekivano Venecijanska komisija je kao problematična uočila gotovo sva ona rešenja na koja su ukazivali i predstavnici strukovnih organizacija tokom trajanja takozvane “javne debate”, trpeći uvrede, omalovažavanja, a povremeno i pretnje.

Tako je, već na samom početku dokumenta, izražena zabrinutost zbog činjenice da je debata vođena u prilično neprijatnoj atmosferi, te da je to kontraproduktivno za čitav proces (par. 8 Mišljenja). Srbija je pozvana da uloži maksimalne napore kako bi u nastavku (koga, po prvim najavama iz Ministarstva i neće biti!) bila obezbeđena pozitivna atmosfera i uključenost svih relevantnih faktora u konstruktivan diskurs. Drugim rečima, potrebno je na prvom mestu, umesto dosadašnjih, obezbediti facilitatore koji se neće podsmešljivo odnositi spram pojmova poput “nezavisnosti sudstva”, i one koji neće pretiti sudijama niti ih omalovažavati kada imaju mišljenja drugačija od zvaničnih. Ukratko, potrebno je o ozbiljnim stvarima razgovarati ozbiljno, uz uvažavanje onih koji imaju drugačija shvatanja.

Na tragu onoga o čemu su strukovna udruženja ranije govorila, zatraženo je brisanje odrednice o “međusobnoj kontroli” tri grane vlasti i preporučena je zamena terminom “check and balances” koji počiva na poštovanju nezavisnosti sudstva (par. 14). Venecijanska komisija je savršeno svesna stanja u srpskom pravosuđu i postojećih i potencijalnih političkih uticaja na ovu granu vlasti. U tom smislu osetila je da je potrebno da to i posebno istakne već na nivou načela. Međusobna “kontrola” izvršne i zakonodavne vlasti, usled prirode i funkcije treće grane vlasti, “prouzrokuje zabrinutost” i nepodesan je oblik uređenja odnosa kada je reč o sudstvu.

Posebnu zabrinutost Venecijanske komisije izazvala je formulacija kojom je predviđeno da će se “zakonom uređivati način na koji se obezbeđuje jedinstvena primena zakona od strane sudova” (par. 28). Ovo uopšte ne iznenađuje, imajući na umu da su strukovna udruženja uporno pokušavala da objasne ustavopiscima da bi bilo kakvo izmeštanje sudskih nadležnosti u “sertifikacijone komisije” ili slična para-sudska tela sačinjena od “eksperata” i “prijatelja suda” bilo neprihvatljivo. Jedino se sudovi mogu baviti sudskim poslom i Venecijanska komisija je to nedvosmisleno iskazala, pozivajući autore da predloženu odredbu izbrišu.

Iako je podržano uključivanje Pravosudne akademije u obrazovni proces, u skladu sa primedbama struke uočeno je da je nužno da se najpre preciznije odrede garancije njene zaštite od nedozvoljenog političkog uticaja (par. 42). Jednom rečju: Pravosudna akademija da, ali ne Pravosudna akademija kakvu danas poznajemo. Potrebno je najpre uspostaviti instituciju nezavisnu od politike, a tek onda razmišljati o poveravanju tako odgovornog posla kao što je preselekcija budućih sudija. Iako se predstavnici ponovo aktiviranog Alumni kluba Pravosudne Akademije razumljivo raduju zbog činjenice da Venecijanska komisija ne sprečava konstitucionalizaciju ove institucije, čini se da zaboravljaju da akademija o kojoj Komisija govori, osim zajedničkog imena, gotovo da i nema drugih sličnosti sa postojećom. U ovom delu Mišljenja zatraženo je i da čitav amandman VI, koji se odnosi na uslove za izbor za sudiju, bude ponovo napisan i da ovi uslovi budu preciznije navedeni (par. 43).

Čitav niz rešenja koja se tiču sudijskog položaja i mogućnosti njegovog gubitka i sankcionisanja, po shvatanju Venecijasnke komisije zahteva ponovno sačinjavanje. Zatraženo je da se preciznije odredi koja krivična dela sudiju čine nedostojnim funkcije (par. 47), kao i da se preciznije odrede pojmovi “nestručnosti” (par. 48.) i “težeg disciplinskog prestupa” (par. 49). Zahteva se da se u Ustav unesu osnovi za suspenziju, razrešenje ili ostavku, kao i da se precizira koji je sud nadležan da o tome odluči, ali i da se jasno odredi pravo sudije na žalbu povodom ovakvih odluka (par. 50).

Venecijanska komisija sasvim opravdano shvata da su, naročito u sistemima poput našeg, mogućnosti vršenja uticaja na sudiju nebrojene. Da bi se to otežalo, traži se preciznija definicija pojma “ukidanja suda ili pretežnog dela njegove nadležnosti” kako bi bile sužene mogućnosti da sudija bude premešten bez svog pristanka (par. 51). Već tokom javne debate, uočeno je da će ovaj mehanizam u narednom periodu najverovatnije biti korišćen kao svojevrstan vid kažnjavanja nepoćudnih delilaca pravde. Pored toga, zahteva se i obezbeđivanje jačih garancija (novčanih i drugih) u slučaju premeštaja (par. 52). Posebno značajno, kako bi se sprečile dodatne mogućnosti šikane i neosnovanog vođenja postupaka, od ustavopisaca se traži da definišu pojam “nedozvoljene političke aktivnosti” ili pak, da se izričito zabrani isključivo članstvo u političkim strankama, kako bi se sprečila proizvoljna tumačenja u tom pogledu (par. 54).

Svakako, najviše pažnje izazvale su odredbe koje se tiču sastava Visokog saveta sudstva (VSS) i načina odabira njegove “nesudske” komponente. Na osnovu prvih reakcija Ministarstva, čini se da su ustavopisci ovim delom Mišljenja najzadovoljniji. Značajno je zato uveriti se da li zadovoljstvu i ovde ima mesta.

Kada je reč o članovima VSS koji nisu sudije, u skladu sa ranije izraženim stavovima struke, Venecijanska komisija je najpre kritkovala rešenje prema kojem u sastav ovog tela mogu ući samo pravnici koji su položili pravosudni ispit (tzv. “istaknuti pravnici”). Pravilno je uočeno da se time sasvim neopravdano eleminišu, primera radi, profesori prava koji najčešće, po prirodi stvari, nemaju ovu referencu. Isto tako, uočeno je da je i nejasan dodatni kriterijum koji se tiče 10 godina iskustva u poslovima od značaja za rad VSS (par. 60). Sasvim je izvesno da i Venecijanska komisija na ovaj način pokušava da predupredi situaciju u kojoj bi ova mesta unapred bila rezervisana za “istaknute pravnike”, koji bi takvima postajali isključivo voljom vladajuće većine.

Posebno su značajne primedbe koje se tiču načina izbora ovog nesudskog dela VSS. Venecijanska komisija je mišljenja da, kod izbora ovih članova, predložene većine (3/5, odnosno 5/9 narodnih poslanika) ne mogu obezbediti pluralizam i zaštitu od izbora od strane aktuelne političke većine (par. 61). U tom smislu, predloženi izbor polovine članova VSS u Skupštini stvara mogućnost da to bude “povezana grupa istomišljenika” pod uticajem vladajuće većine što je veoma problematično, zbog čega moraju biti “istražene druge mogućnosti” koje Komisija i navodi u tekstu dokumenta (par. 62). Kao što je i nebrojeno puta isticano, skrenuta je pažnja ustavopiscima da predsednik VSS ne bi smeo da se bira samo među nesudijskim članovima, jer bi to povećalo rizik od dominacije trenutne skupštinske većine nad VSS u predloženom modelu (par. 66).

Dodatnu opasnost Venecijanska komisija opravdano vidi i u predviđenom mehanizmu raspuštanja VSS, navodeći da je neprihvatljiva odredba o raspuštanju po automatizmu kada VSS u određenom roku ne donese odluku. U tom smislu se navodi da i ovaj stav treba da bude izbrisan, ili da barem strogo budu propisani uslovi za raspuštanje ovog tela (par. 71).

Kakva je situacija kada je reč o tužiocima? Najpre, Venecijanska komisija je kao neprihvatljivu ocenila ideju iniciranu od strane male ali odabrane grupe javnih tužilaca na čelu sa republičkim tužiocem, koja je od Ministarstva pravde tražila vraćanje njihovog izbora u Skupštinu. Najkraće rečeno, jedini tužilac čiji izbor bi mogao biti vršen u Skupštini je republički, dok ostali tužioci ne bi smeli biti povezani u pogledu izbora i razrešenja sa institucijom zakonodavne grane vlasti (par. 78). U cilju snažnije zaštite tužilaca i zamenika od nezakonitih uputstava nadređenih, zatraženo je uvođenje pravnog leka u svim situacijama (i za tužioce, ne samo za zamenike) kada nalog stigne “odozgo” (par. 79).

Predloženo je produženje mandata republičkog tužioca na osam godina, kao i podizanje kvalifikovane većine za njegov izbor (par. 80). Slično kao i kada je reč o sudijama, zatraženo je preciziranje razloga za razrešenje.

Naposletku, i najznačajnije, zatraženo je da se ponovo koncipira model Visokog saveta tužilaca. Predviđeno rešenje u kojem postoji apsolutna dominacija članova izabranih u Skupštini (7) u odnosu na one koje biraju javni tužioci i njihovi zamenici (4) izaziva “zabrinutost i potrebno je pronaći bolji model koji će obezbediti pluralizam u Savetu” (par. 88).

Šta je onda razlog za zadovoljstvo? Sumirajući svoje zaključke, Venecijanska komisija je zaključila da, uprkos naporima srpske vlade da razvije i unapredi modernu demokratiju, i da prvenstveno odgovori zahtevima za primenu najviših standarda vladavine prava (p. 90), “postoji veliki broj otvorenih pitanja koja treba rešiti u ovom važnom procesu izmena Ustava RS” (p. 91).

Zadovoljstvo je subjektivna kategorija, i teško je odrediti kada i zbog čega je kod nekoga prisutno. Zbog toga bi bilo nezahvalno ocenjivati kako je mišljenje, u kojem ne postoji gotovo nijedna odredba čija izmena ili brisanje nisu sugerisani, izazvalo plezir kod autora ocenjivanog teksta. Mišljenje je, objektivno posmatrano, takvo da bi ozbiljna institucija nakon njega sazvala hitnu sednicu i potražila odgovorne za brojne uočene propuste. Jer, koristeći se u ovom periodu aktuelnom školskom terminologijom, Ministarstvo je povodom teksta amandmana, sasvim izvesno palo na avgustovski ispitni rok.

Međutim, i pored činjenice da je na većinu ovoga ukazivano, nema mesta za likovanje. Venecijanska komisija nam je zapravo poručila da moramo “iz početka”, zbog čega vremena za gubljenje nema. Zato bi umesto zavaravanja, (zlo)upotrebe medija i predstavljanja lažne slike, bilo neophodno hitno oformiti ozbiljnu radnu grupu koja bi, na osnovu onoga što su nam rekli ocenjivači, sačinila ozbiljan nacrt Ustavnih amandmana koji bi konačno odgovorio osnovnom zadatku sa kojim se i krenulo u ovaj posao – eliminisanju političkog uticaja na pravosuđe.

To bi bilo jedino opravdano, ali da li će Ministarstvo tako i postupiti? Nažalost, bojim se da neće. Na osnovu prvih reakcija ali i dosadašnjeg iskustva, verujem da će preko leta biti zbrzan novi tekst, za koji će javnosti biti saopšteno da je u potpunosti (na časnu reč!) usklađen sa upravo dobijenim mišljenjem. Činjenica da novog postupka pred Venecijanskom komisijom neće biti, omogućiće našim ustavopiscima da sami “u avgustu” sebi upišu ocene u dnevnik. Bez javne rasprave, takav tekst će biti poslat u skupštinsku proceduru. Nastavak znate… Po ko zna koji put, proćerdaćemo godine, dobićemo još gore pravosuđe od onog koje imamo sada, i ponovo ćemo, ako se ikada primaknemo Evropi, kada se naših ustavopisaca više niko ne bude sećao, zbog tog istog pravosuđa biti vraćeni na novi popravni ispit.

Da li će odabir takvog, evidentno pogubnog, puta ovom prilikom ipak dovesti do odgovornosti onih koji njime kreću? Bojim se da je i ovde odgovor negativan. Jedina dva zanimanja kod kojih uspeh ni na koji način nije zavisio od ostvarenih rezultata, u Srbiji su oduvek bili bavljenje pogrebnim uslugama i politikom. Jer, samo su smrt i bezgrešnost vlasti ovde oduvek bili izvesni.

Blog sudije Majića, 28.06.2018.

Peščanik.net, 29.06.2018.

Srodni link: Sofija Mandić – Pet laži ministarke pravde

TEMA – REFORMA PRAVOSUĐA