Pljačka

„Moj uslov prilikom pregovora sa Starbaksom je bio da natpis, pored onog na latinici, bude i na ćirilici“, rekao je Vesić. I dodao, „ako sami ne cenimo svoju kulturu, neće je ceniti ni drugi“. Obratimo pažnju na dve stvari. Prvo, Vesić je priznao da on lično postavlja uslove u pregovorima. On u tim pregovorima dakle nikoga ne predstavlja. Pošto nikoga ne predstavlja, on može postavljati uslove mimo zakona, a da za to ne bude ni sankcionisan ni krivično gonjen. Ovaj imbecilni uslov Vesić je javno priznao, ali priznavši ga otvorio je vrata za nagađanja kakve je još uslove, mimo zakona, postavio u pregovorima koje je očito vodio po svom izvitoperenom ćefu. U drugom koraku, svoju neuku, nekompetentnu, bahatu samovolju zaogrnuo je plaštom kulture. On kaže – kada ja nastupam kao ignorantski i arogantni nasilnik, to treba razumeti kao da time branim kulturu. Štaviše, ovaj gradski siledžija kaže – kada se ponašamo necivilizovano i varvarski, dakle mimo prava i zakona, to je upravo naša kultura koju treba da cenimo i zaštitimo.

To naravno nije naša kultura, što ne znači da neće postati. Zasad, to je samo ponašanje mafijaške klike na vlasti. Ali ta klika ubrzano institucionalizuje svoje kriminalno ponašanje tako što ga kao normu nameće donošenjem po svojoj meri iskrojenih zakona i propisa. Bljuvotine o Starbucksu i kulturi Vesić je izneo kao ilustraciju i objašnjenje za novu odluku grada: „Sva pravna i fizička lica koji su zakupci prostorija u vlasništvu grada dobiće dodatni popust od pet odsto na sve takse ukoliko istaknu naziv firme na ćirilici“. U ime bedno ćirilično shvaćene domaće kulture, na šta ovdašnje nasleđe srozava familija na vlasti, legalizuje se Ustavom zabranjena diskriminacija. Uočimo sledeće: pravna i fizička lica, izdvojena od ostalih po tome što su zakupci prostorija u vlasništvu grada, biće privilegovana smanjenjem taksi ako istaknu ćirilične natpise. Reč je dakle o dvostrukoj diskriminaciji. Prvo se na osnovu zakupa određuje poseban skup pravnih i fizičkih lica, da bi se tim licima, u odnosu na koje su drugi već diskriminisani jer za prve mogu važiti posebna pravila, pod određenim uslovima dalo pravo na smanjenje taksi koje ne važi za ostale.

Sve i da nije reč o budalasto shvaćenoj ćirilici kao presudnom identitetskom obeležju „naše“ kulture, ovo normiranje bilo bi nedopustivo. Vezivanjem za ćirilicu i kulturu ovo (protiv)pravno nasilje hoće se povrh svega predstaviti i kao suštinski deo kolektivnog identiteta žitelja Beograda. Ali, čemu kultura u ovom priglupom legitimisanju samovolje zaista služi? Priđimo korak bliže i primetimo da je kultura tu krinka pod kojom se krije najobičnija pljačka. Pravna i fizička lica koja smanjenjem taksi ostvare dodatnu dobit u prostorima zakupljenim od žitelja Beograda, uradiće to na štetu Beograđana jer će smanjiti priliv sredstava koja se stiču u budžet grada. Tako su žitelji – pravna i fizička lica – Beograda dvostruko oštećeni. Prvo, diskriminisani su prema jednom arbitrarno izdvojenom osnovu. A posledica te diskriminacije biće i smanjenje sredstava koja bi trebalo da se troše za zajedničko dobro. A sve se to odigrava pod bezobrano lažnim identitetskim sloganom: „ako sami ne cenimo svoju kulturu, neće je ceniti ni drugi“.

Ili datu krilaticu treba tumačiti drugačije. Kada kaže „mi“, Vesić verovatno misli isključivo na sebe i svoje rođake iz familije, a ne i na sve žitelje Beograda. Kultura njegove familije je diskriminatorna i pljačkaška. Našavši se na čelu države i grada, familija je stekla moć da svoju posebnu kulturu nametne kao zajedničku za ceo kolektiv. Iz čega bi mogla da se izvede još jedna krilatica – kada cenimo svoju kulturu, odobravamo pljačku.

Peščanik.net, 28.06.2018.

Srodni link: Dejan Ilić – Prvi i drugi red