Foto: Protest stanara naselja Stepa Stepanović #proteststepa

Foto: Protest stanara naselja Stepa Stepanović #proteststepa

Šta se sve može zaključiti kada uporedimo dva naselja u Beogradu: Beograd na vodi (nadalje BgH20) i Stepa Stepanović (nadalje samo Stepa)? Osnova za poređenje je jednostavna – oba naselja prave se na osnovu sklopljenih ugovora. Tim ugovorima strane su se obavezale da jedna prema drugoj ispune određene uslove. U oba slučaja se kao ugovorna strana pojavljuju organi vlasti – bilo lokalne samouprave, bilo države. U slučaju BgH20, vlast se obavezala prema investitoru. U slučaju Stepa vlast je obavezu preuzela prema kupcima stanova, to jest žiteljima tog naselja. Sve i da osnova za poređenje ne leži na činjenici da vlast istupa kao jedna od ugovornih strana, ova dva slučaja bi se i dalje mogla porediti jer bi vlast svakako morala da garantuje poštovanje odredbi iz ugovora čak i da ih nije ona direktno sklapala. Osnova za poređenje i u tom slučaju bio bi način na koji se ugovori i zakoni ne poštuju: u oba slučaja dakle vlast krši i ugovore i zakone, i u oba slučaja ih krši na štetu žitelja, a na svoju sebičnu korist.

Poređenje će ići duž dve ose: bogati/siromašni i vlast/građani. Obe ose su zapravo kontinuumi i idu u smeru od neograničene moći ka nemoći. Cilj poređenja je da se pokaže kako država otvoreno staje na stranu bogatih i stavlja im svoju moć na raspolaganje, dok nemilice gazi građane za čije bi dobro po definiciji morala da se stara. Krenimo redom.

Stepa je izgrađena na mestu nekadašnje kasarne, na – recimo to tako – ničijoj (a to znači i našoj) zemlji, to jest na prostoru kojim je raspolagala država. Izgradnja naselja bila je neka vrsta realizacije socijalne politike i tako je promovisana i kupovina stanova: pošto se gradi na ničijoj zemlji, to smanjuje troškove, pa će i budući kupci stanove kupovati po nižim cenama. Pokazalo se na kraju da cene nisu bile niže od tekućih cena na tržištu stanova, pa se prodavac (država dakle) potrudio da buduće kupce drugačije motiviše obećavši, pored tobože povoljnih kredita, i da će naselje u infrastrukturnom smislu biti samodovoljno – obdanište, dom zdravlja, tržni centar… Videli smo, obećanja nisu ispunjena. U drugačijim okolnostima, država bi bila pozvana da primeni silu i privede zakonu stranu koja je prekršila ugovor. Ali, ko će privesti zakonu državu koja ne poštuje zakone?

U priču o Stepi umešala se i treća strana – crkva. Kao naivni ateista, očekivao bih da crkva stane na stranu prevarenih žitelja Stepe i bude uz njih u protestu protiv prevarnih vlasti. To se, naravno, nije dogodilo: na osama ovog poređenja, crkva čvrsto stoji na mestu bogatih i moćnih. Ako i može da se objasni ponašanje kriminalne vlasti – recimo uštedama u budžetu na osnovu odustajanja od izgradnje doma zdravlja i uskraćivanjem mogućnosti da se zaposle novi lekari – ponašanje crkve je ipak neobjašnjivo ako se posmatra iz ugla vrednosti za koje se ta organizacija nominalno zalaže. Ne samo što je gramzivo posegnula i za zemljištem koje joj ne pripada, nego je poslužila i kao paravan za svesno uskraćivanje onih usluga žiteljima naselja koje bi svaka pristojna država bila obavezna da pruži sve i da ih eksplicitno ne obeća – poput zdravstvene nege, na primer. Ovako kako su sada podeljene uloge, stvar izgleda kao sukob između žitelja Stepe i crkve. Neodgovorna i prevarna država stoji po strani. Zašto crkva pristaje da bude krinka za kriminalnu vlast – to neka se pitaju crkvi lojalni vernici.

Da država po svaku cenu, dakle i po cenu da krši zakon, može da poštuje ugovore, vidimo pak na primeru BgH20. Ne samo što su nezakonito srušene legalno podignute kuće u Savamali, nego je ovih dana izmeštena i Glavna železnička stanica zarad ispunjavanja obećanja datih investitorima BgH20. Izmeštena – gde? U poluizgrađenu stanicu simboličnog naziva Prokop. Da Prokop ne može biti zamena za Glavnu stanicu, priznala je javno i ministarka građevine. Na otvaranju nadrealne izložbe u napuštenoj Glavnoj stanici ona je pored ostalog rekla i da će Prokop „uskoro dobiti i pokretne stepenice, te da je izgradnja prilaza za invalide prioritet“. Drugim rečima, Prokop nema pokretne stepenice ni prilaze za invalide, pa se ne može tretirati kao prava stanica. A ipak, Glavna stanica je zatvorena i to „šest meseci pre roka“, a žitelji Srbije prisiljeni da ubuduće na put vozom kreću praktično sa „livade“. Samo što je ta „livada“ u Beogradu još i u prokopu, pod zemljom dakle, a bez adekvatnog lifta, pokretnih stepenica i prilaza za invalide.

Koliko treba vremena da se postave pokretne stepenice i prilazi za invalide? Manje ili više od šest meseci? Na to pitanje ministarka građevine morala bi da ume da odgovori. Ali, ministarki građevine važnije je da vozove i građevinske mašine postroji na nebuloznoj izložbi i time svima jasno pokaže da mašine u Srbiji nemaju šta da rade, a vozovi nemaju odakle da krenu i kuda da odu, pa ih se izlaže da bi se demonstrirala ovdašnja – modernost. „Važno je i da se Srbija modernizuje, da ima brze i bezbedne puteve i pruge, ali i bolnice, škole, muzeje, kakve imaju druge zemlje u Evropi“, rekla je ministarka ispred u mestu zamrznutih mašina i vozova. Na isti način i sa istim (be)smislom mogla je to da kaže i u Stepi, na mestu gde se odustalo od izgradnje doma zdravlja zarad podizanja crkvene brvnare. Tako izgleda srpski put u modernost pod ovim režimom.

Ali, pustimo modernost na miru, i pitajmo ministarku što se nije sačekalo da se postave pokretne stepenice i prilazi za invalide pre nego što je zatvorena Glavna stanica i gotovo sav saobraćaj prebačen u Prokop (nešto saobraćaja preteklo je i za minijaturnu stanicu u Topčideru)? Čiji su interesi važniji od interesa žitelja Srbije? Konkretno, za čiju korist se sada kinje ovdašnji ljudi koji nemaju drugog izbora (čitaj novca) nego da putuju vozom? Imamo dva po mnogo čemu različita naselja u Beogradu (čitalac po volji može dodati Niš, Zrenjanin…). U jednom žive ljudi, drugo je prazno. Ljudi iz Stepe trpe nepravdu. Interesima praznog BgH20 nasilno se podređuje život žitelja čitave Srbije. Ta dva naselja po sličnosti povezuje pak jednak odnos vlasti prema građanima – imamo režim koji se iživljava nad slabijima i sramno se povlači pred jačima. Slabija je, naravno, većina žitelja Srbije. Ovaj režim im jasno stavlja do znanja da država u kojoj žive nije njihova. I u zamenu za državu, cinično im nudi – ćirilicu.

Peščanik.net, 03.07.2018.

Srodni linkovi:

Saša Ilić – Duhovna kasarna

Dejan Ilić – Pljačka


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).