- Peščanik - https://pescanik.net -

Podsećanja

Tomaž Šalamun, foto: Retha Ferguson, SLIP

Prošle nedelje umro je slovenački pesnik Tomaž Šalamun. Bila je subota, pao je prvi sneg, i vest je preko socijalnih mreža obišla svet. Samo od citata njegove poezije objavljenih u jednom danu na fejsbuku mogla bi se napraviti solidna antologija, jedinstvena po tome što su je sastavili njegovi čitaoci i ljubitelji. Na državnoj televiziji to uveče nije bila prva vest. Ima dakle smisla misliti o njemu i njegovom delu u nekom za to otvorenom i naklonjenom svetu. Njegov sukob sa javnim mnenjem odnosno sa pravom vlašću u nekadašnjem svetu za mene je u velikoj meri bio prelomnica opredeljivanja, manje o poeziji a više o mestu umetnosti reči u svetu – u onome u kojem sam živela. Razlike u vremenima i kontekstima mogu biti ključne u bednih tridesetak godina ljudskog života, ali mogu ipak dati dragocen podatak koji dalje može – nadam se – dekonstruisati uprošćeno viđenje stvari, neodgovornu nostalgiju ili agresivni zaborav. U dva svoja teksta iz 1985. i 1986. godine bavim se napadom vlasti na Tomaža Šalamuna i komentarišem odnos feminizma i komunizma. U prvome slučaju, vlast koja se već uveliko klatila nije postigla ništa. Kao predsednica Odbora za slobodu izražavanja u Udruženju književnika Srbije (UKS) izdala sam naš stav/peticiju (u uobičajenom drvenom jeziku), a sebi dozvolila komentar u Književnoj reči. U drugome slučaju, obrecnula sam se na elitne muške grupe koje su feminizam optuživale za totalitarizam/komunizam. Deset godina kasnije, anahronizam mojih stavova me je dobro lupio u glavu: vodeći u UKS, inače svi moji bivši prijatelji, isključili su me iz UKS sa obrazloženjem da sam „glavoseča, čauš i vazal“, dakako i plaćenik, jer „borbu protiv srpskog patriotizma uvek je neko dobro plaćao“. Bila sam u izvrsnom društvu Olge Milosavljević i Drinke Gojković. Specifičnost mojih zločina bila je ponajviše u negativnoj kritici književnog dela oca nacije Dobrice Ćosića. Isto tako deset godina kasnije, dakle u isto doba, moja reakcija na stav uglednog kolumniste „feministi i komunisti, svi ste isti“ (biće i fašisti, rimuje se) izbacila me je iz kruga saradnica i saradnika Vremena. U oba slučaja, izbacivanje je bilo pravovremeno i smisleno, bar sa moga stanovišta.

Skoro punih trideset godina docnije, na optužbe za fašizam niko ne reaguje – pa nisu li pravovremeno pomešali uloge u II svetskom ratu? A što se tiče feminizma, čak bi i za tadašnje trendi muškarčine bila skandalozna današnja JAVNA izjava Matije Bećkovića o tome da žena logično i sa punim opravdanjem nema u SAZU: nije to za ženetine… Anahronizam je dakle još ozbiljniji i luđi, a potreba da se utvrde i opišu tačke otvaranja za tumačenja, velika. Sa tim opravdanjem…

Svakodnevni fašizam

(Novembra 1985, TV Beograd je napala časopis Književna reč što je na naslovnoj strani objavio jednu pesmu Tomaža Šalamuna: nju je televizijski komentator proglasio fašističkom).

Pitanje da li je sarkastična pesma o fašizmu nešto što ide u prilog fašizmu, može da se postavi samo u nedostatku osnovne književne kulture, odsustvu svake interpretacije – i u književnom i u društvenom smislu. Ako je još folklor Laibach-a mogao da zbuni one koji bi da ukinu svaki nivo značenja sem svog, propisujućeg, pesma Tomaža Šalamuna od pre sedamnaest godina zaista ne može da zbuni, a i kako bi bilo da i oni najbudniji počnu da čitaju na vreme! Recimo da neko ko je veoma osetljiv na fašizam može, greškom ili zbog svojih emocija, da čita u tome ključu Šalamunovu pesmu: nema nkakvog razloga da to svoje tumačenje ne obelodani i postavi ga kao široko obuhvatan problem. No ako to već čini jedan medij kao što je televizija, onda se postavlja pitanje kriterijuma osetljivosti. Samo neko veče pre izražavanja sumnje u značenje Šalamunove pesme, voditelj filmskog programa je, posle filma o sudbini jednog hendikepiranog, poručio gledaocima da mirno spavaju, ako mogu: trebalo je valjda da se većina užasne od prizora čoveka koji je nesrećom postao drugačiji u komuniciranju. Da li se još neko seća da je 1981. bila međunarodna godina hendikepiranih? Šta je tada za njih uradila televizija, kao najmoćnije sredstvo informisanja? Imamo li posebne delove programa za hendikepirane, da li je učnjeno išta da se promeni često izrazito netolerantan stav prema njima? Nema, doduše, nikakvog razloga da se televizija okrivi za to. Jedina peticija koja je dospela do svih dnevnih listova bila je ona sa Dedinja, u kojoj ugledni penzioneri protestuju zbog plana o podizanju centra za narkomane argumetnima kao što su blizina ambasada, sportskih terena i stranih posetilaca. Godine su prošle, kao i strani posetioci, sa uspomenama na grad u kojem nema nijedne javne kulturne institucije sa mogućnostima prilaza i akomodacije za hendikepirane, i u kojem, naravno, nema ni ustanova za narkomane. U danima olimpijske radosti (te se godine pisalo o beogradskoj kandidaturi za letnje Olimpijske igre, prim. S.S.) možda treba podsetiti da je za nekoga u invalidskim kolicima jedini mogući prelaz preko Terazija guranje kolica između automobila, da već ne pominjem kako za hendikepiranu decu roditelji ne mogu dobiti stalno ili bar duže bolovanje. Neko ko ima bar toliko osetljivosti na fenomene fašizma koliko i televizijski tumači Šalamunove poezije, mogao bi da se zapita zašto jedno izaziva pozornost, a drugo ne – kad pitanje ne bi bilo tako tragično naivno. Naravno, čitanje u suvom ideološkom ključu daje zadovoljavajući odgovor: problem netolerancije i radikalnog neprimećivanja problema hendikepirnih se ne može povezati sa iščitavanjem fašizma, jer je reč o teškoćama i nedostatku sredstava, kao i nerešenim propisima. Problem gole i drske pesničke reči se direktno vezuje sa iščitavanjem fašizma, jer se nije verbalno prerušila. Ni u jednom od slučajeva se ne ispituje značenje, jer bi u prvom slučaju bila otkrivena istina o laži političkog jezika, a u drugome laž o istini pesničkog jezika. Oni koji emotivno reaguju na fenomene netolerancije, nepoštovanja i nebrige prema ljudima ili rečima, i skloni su da se slikovito izražavaju, neka se pobrinu da to izvode sa privilegovanih mesta.

O feminizmu u komunizmu

U komunizmu će sve žene biti jednake
Nepoznata sarkastičarka

Još kad je sovjetska vlast odbacila Aleksandru Kolontaj, moralo je svedocima biti jasno da je komunizam po feminizam koban, i da feminizmu ostaje još časno povlačenje među ostale pobeđene. Ali, bilo je kasno: ženska prava“ su već bila upotrebljena kao anestetik za veću polovinu stanovništva, i feminizam je falsifikovan da bi se suzila ljudska prava. Konvertiti iz generacije koja je vaspitavana na tim modelima, danas pokušavaju da budu kobni po feminizam time što ga proglašavaju totalitarnim. Od varijeteta još treba pomenuti nove konzrvativce koji su protiv pokreta „jer guše ličnost“ – za razliku valjda od sistema u kojem žive, i autentične hrišćane, Jevreje ili muslimane koji iskreno veruju da je žena od Boga takva, te da je sve drugo bespredmetno (frapantna potvrda u Solženjicinovim opisima ženskih logora). A između osnovne zaštite realnog socijalizma i perverznog diverziteta Zapada, ponosno stoje naše republičke konferencije žena, koje prve u javnosti dižu glas kada se u porodilištima zapate pacovi i meningitis, po glasilima razulareni polni šovinizam, a među samim ženama nepismenost i nezposlenost. I, naravno, protiv nama stranog feminizma.

U feministe i feministkinje mora, dakle, po definiciji otići ona/onaj ko je depresivan, melanholičan i pomalo sklon samoubistvu. A kad već ode, tamo, sa druge strane, naći će slične omražene: borce protiv nuklearki, smrtne kazne, obavezne vojne službe i sletova, a za puna prava veverica, čak i kad su istog pola. Zapahnuće ga vreli i ne uvek prijatni duh naivnosti koji oko sebe šire neofiti i pokoji neizbežni ludak; ali to je, kao što klasici uče, samo prelazna faza: posle prvih dve stotine godina, tu se rađaju gospodin Sartr i gospođica de Bovoar.

Stoga i izgleda logično što se pomenuta i na našoj TV morala pojaviti postumno (posthumno je netačan izraz, prim. S.S.), i još logičnije što je od pet muških uglednika upitanih u Politici o emisiji „Drugi pol“, jedan odgovorio kao evropski intelektualac (lekar); drugi tolerantno, u okvirima stručnog interesovanja (sociolog). Ali su zato trojica odgovarala u rasponu od gorske poezije (njima nešto fali) do urbane proze (Simona de Bovoar je ostala Sartrov drugi pol): ovo poslednje bi uvredilo Sartra, ali bi jako impresioniralo markiza de Sada. Najbolje je ipak to što je formula „žena se postaje“ odmah protumačena kao zadatak, a ne kao antropološka pretpostavka: u tipičnom totalitarnom ključu, ženama se predlaže da osvoje svoje dostojanstvo, po onom istome receptu po kojem za građanina nešto istovremeno može biti i dužnost i čast – pa ko ne poveruje da je sloboda spoznata nužnost, spoznaće nužnost samu. Kako izgleda, žene još uvek imaju privilegiju da je spoznaju putem poezije i proze. To nas konačno dovodi do već nagoveštenog utiska da postoji neki rudiment podmićivanja feminizma, koliko u cilju korumpiranja toliko i u cilju kompromitiranja. Što pre feminizam, kad se usudi pojaviti, pređe svojim prirodnim saveznicima, to bolje; i naročito, prilikom prelaska se ne treba obazirati na glasne muške šoviniste – em skreću pažnju, em pošteno ekspolatišu kulturu krize.

Septembra 1986.

Tomaž Šalamun – dve pesme

Moj karakter

Moj karakter je uglavnom još neistražen, možda još uopšte neotkriven. Nikada ne govorim o svojim tajnama, nikada ne blefiram, nikada ne kažem osim toga.

Biće rat, a ja nemam teškoća. Iskopam sebi oči i gledam zlatnom pozadinom, s posebnom specijalkom svoga roda.

A zato ne blefiram, jer to rade bleferi, a dobro znamo ko su oni. I nema spasa.

Bleferi i blefiranje se tako povezuju da više ništa ne pomaže. Recimo kada odlaze. Stvar sam tačno prostudirao i mislio sam sledeće: kada bleferi budu otišli, kada bleferi budu otišli, jurnuću svom snagom prema vratima, zatvoriti ih i blefiranje će ostati zatvoreno u sobi. Nije li tako.

Osim toga jednostavno ne kažem. Radije se pravim mrtvim, sagnem glavu i čekam. Niko me neće isprovocirati. Niko me neće toliko isprovocirati da kažem osim toga.

Sad ležim, sad sjedim, kažem gudački instrumenti, na zavjesi je prašina,

TO JE BORL, TO JE TAJ NESREĆNI BORL.

Zašto sam fašista

Dosta mi je socijalne mimikrije. Samo je
ubijanje ljudi istinska akcija, napeta,
uzbudljiva, fantastična. Osluškuje se,
vidi, miriše, oseća i opipava cvrčeće meso.
Blaženi rat. Samo majka kojoj
čizmom gaziš sinčićevu lobanju zaista
zaurla sa istinskim bolom i ne treba da se
bojiš da blefira. A najveća istina
je najveći izvor estetskog užitka.
Najveća informacija je ubiti i izmučiti
čoveka koga najviše voliš.
Nisam zagriženi pristalica ubijanja stranaca,
neznanca
vredi ubiti samo zbog novca, ne
zbog umetnosti. Ako vojnik ubije vojnika,
to je nešto prosečno. Ali kada
simpatičan, lep, elegantan mladić
u nastupu otkine vilicu svojoj majci
ili palcem probuši mali otvor u lobanji
svog bate dok ležerno
razgovara, a njegov religiozni, smireni,
otvoreni i mudri pogled nimalo ne gubi
od svoje nevinosti… O, svetlosti!
Takođe, fino je kad se dva gola vojnika
ljube. Milijarder lepše izgleda od
zanatlije, a bračni par koji se voli
podseća me na debelog gadnog
poslužitelja koji jede škembiće. S tog
stanovišta je interesantno gledati kako
onanišu crnci zrelih godina. Belci se
prilično boje, a crnci vrište i
hropoću, kao kad pomešaš šum roja pčela
sa nepodmazanim kolicima koja cvile po
šinama. Osim toga, mršavi su u bokovima i
nemaju sala. Samoupravljači su debeljkovići,
fašizam je rasig. Fašizam integriše čistu
lepotu. Fašizam znači mladost, svežinu,
moć, akciju i vitalnost, jevrejske svinje
su trule, pljuvačka im se skuplja
oko uglova usana. Ko vas je zaslepljivao
da ne vidite tako jasne stvari?
Fašizam znači moć i vlast
I voleo bih da vidim onoga koji bi zbilja
više voleo da bude benav, slabunjav i progonjen.
Je li bog bio demokrata kad je jednim potezom
odvojio vodu od neba? Onaj ko me bude uspeo
da uveri u to napraviće od Tomaža Šalamuna
ovcu i unuci mojih unuka pokoravaće se
njegovim potomcima. A do tada ostajem ono
što sam, i sve dok ne pokupim dovoljno
oružja, novca i ljudi, sve dok ne
prikupim dovoljno štofa za uniforme mojih
dečaka, sve dok u vojsku i udbu ne
infiltriram dovoljno mladih genija,
pisaću pesme o lepoti prirode i
skromno i tiho se pripremati za
veliki dan.

Prevod sa slovenačkog Milan Đorđević

Agon, časopis za poeziju, br. 22, jan-feb-mar 2013.

Peščanik.net, 04.01.2014.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)