Ponosni crvi

Jedini cilj škole trebalo bi da bude jednostavna aritmetika, najviše do 500, pisanje vlastitog imena, te doktrina da treba biti častan, marljiv i dobar i pokoravati se poslodavcu. Čitanje nije uslov. Druge škole ne treba da postoje. – Iako liče na ono što smo slušali u domaćem parlamentu, prethodne rečenice nije izgovorio nijedan član vladajuće većine u raspravi o Zakonu o dualnom obrazovanju. Izgovorio ih je, u nešto drugačijem obliku, 1941. godine Heinrich Himmler kao uputstvo za nacističke obrazovne politike na okupiranim teritorijama.

U prevodu, te rečenice glase – „jedini cilj ove škole morao [bi] biti: jednostavna aritmetika, najviše do 500, pisanje vlastitog imena, doktrina da je božansko pravo pokoravati se Nijemcima i biti častan, marljiv i dobar. Mislim da čitanje ne bi trebao biti uvjet. Osim ove škole na cijelom istoku ne treba više škola“.¹ Takvo školovanje bilo je deo jedne šire politike negiranja kulture porobljenih naroda. Ova politika videla je univerzitete kao čisti višak: dopuštala je samo osnovno i strukovno obrazovanje.

Jeste preterano vući paralele između današnje Srbije i onovremenih okupiranih zemalja Istočne Evrope. Nije umesno porediti tekući režim sa ondašnjim okupacijskim vlastima. Ako ništa drugo, za ovaj naš režim ljudi su slobodno glasali na izborima od pre pet godina, te o okupaciji ne može biti reči. U Srbiji danas nema ni koncentracionih logora; a poređenja između današnjih fabričkih hala i nekadašnjih kampova za istrebljenje jesu neumesna, iako se mogu opravdati kao dobronamerna provokacija i skretanje pažnje na brutalna kršenja prava radnika.²

Ipak, neke sličnosti između dve obrazovne politike dovoljan su razlog za strepnju. Svaki razgovor o obrazovanju uvek je i razgovor o tome u kakvom društvu želimo da živimo. Šta nam, dakle, nedavno usvojeni zakoni o dualnom obrazovanju i visokom obrazovanju govore o viziji zakonodavca i izvršne vlasti – kako Srbiju vide parlamentarna većina i izvršna vlast?

Od kritika se novi zakon u parlamentu branio naizgled zdravorazumskom tvrdnjom da će učenici zahvaljujući dualnom obrazovanju naučiti posao, postati marljivi i uz sve to – razviti još i preduzetnički duh. Ako se izuzme preduzetnički duh, „marljivost“ i „struka“ tu jezivo podsećaju na frazu od pre više od pola veka – „časni, marljivi i dobri“. Nažalost, sam „preduzetnički duh“, iako je tu, ne pravi razliku, jer se on u dualnom obrazovanju naprosto ne može razviti. Nije to zaključak izveden isključivo na osnovu utemeljene spekulacije, to pokazuje iskustvo iz zemalja na koje se ovdašnji zakonodavac ugledao – pre svega iz Nemačke.

Preduzetnički duh podrazumeva sposobnosti (prilagodljivost, preduzimljivost, pronicljivost, hrabrost da se preuzme odgovornost), znanje (opšte i posebno) i kreativnost. Malo šta se od svega toga može razviti ili steći na praksi u fabričkom pogonu ili u supermarketu. Stvari stoje još gore jer ta praksa, po zakonu, traje neuporedivo duže od vremena koje deca provode u školi. Drugim rečima, deci se oduzima vreme za odrastanje upravo u uzrastu kada treba da se formiraju kao zrele osobe.

Ali, ne gubi se samo preduzetnički duh u dualnom obrazovanju. U ključnim formativnim godinama, kada su spremni da se osposobe za kritičko mišljenje i preispitivanje svega što se uči u školi, deca se dualnim obrazovanjem isteruju iz učionica na radna mesta gde se od njih ne traži da kritički misle niti da preispituju svoje radne zadatke. Kritičko mišljenje je preduslov ili – budimo patetični – ključna građanska vrlina bez koje nema kompetentnog učešća u demokratskim procesima za sklapanje pravednih društvenih aranžmana.

Ispada tako da ni preduzetnički duh ni kritičko mišljenje nisu svojstva poželjna u Srbiji kakvu priželjkuju i oblikuju zakonodavac i izvršna vlast. Kao što nisu bili poželjni ni pre više od pola veka, iz ugla okupacionih vlasti. Kao onda, ni univerzitetima se danas ne piše dobro: novim zakonom oni su stavljeni pod direktnu kontrolu izvršne vlasti – a to je prvi korak ka smanjivanju i promeni njihove svrhe. Iz ugla dualnog obrazovanja, ili strukovnog obrazovanja, ili vokacionog obrazovanja, ništa drugo pored konkretne obuke za konkretni posao nije potrebno, što podseća na onu aritmetiku do 500 i na pisanje vlastitog imena: čitanje već otpada, što je uvod u otpisivanje kritičkog mišljenja i preduzetničkog duha.³

S dualnim obrazovanjem, manjim brojem gimnazija i prenamenom fakulteta (u skladu s razvaljenim i jeftinim domaćim tržištem rada) dobijaju se upravo efekti kojima su težile okupacione vlasti u porobljenoj Istočnoj Evropi. Uz jedan izuzetak – kultura će se negirati na jedan specifičan način. U skladu sa strategijom obrazovanja, koju – treba to reći – nisu pravile ove vlasti, naglasak u školama stavlja se na očuvanje nacionalnog identiteta i izlaženje u susret tržištu rada. Pošto će srednje škole obučavati samo za posao, osnovne škole služiće kao odbrambeni bedem za naopako shvaćeni kolektivni identitet.

U osnovnoj školi deca još nisu u stanju da kompetentno prosuđuju ili sumnjaju u ono što im se kurikulumom nameće kao kolektivni identitet. To pravi prostor kreatorima nastavnih programa da nametnu svoju verziju kolektivnog identiteta, koju deca kasnije neće imati priliku da preispitaju. Tako se sve sklapa u čvrsto zatvorenu celinu. U osnovnoj školi đaci dobijaju laži o nacionalnoj istoriji i veličini. U srednjoj postaju „časni, marljivi i dobri“, sposobni samo da se potpišu. Drugim rečima – ponosni crvi: tako ova vlast zamišlja građane Srbije. Ironija je istorije to što se dualno obrazovanje ovde uvodi uz finansijsku pomoć vlade Nemačke.

Peščanik.net, 10.11.2017.

1. Citirano prema Mark Mazower, Mračni kontinent. Europsko dvadeseto stoljeće, prevela Evelin Toth Mucciacciaro (Zagreb: Prometej, 2004), str. 165.
2. Mislim ovde, naravno, na nedavnu polemiku oko naslovne strane nedeljnika NIN od 20. jula 2017: „Radni logor Srbija“.
3. O vezi između kritičkog mišljenja i preduzetničkog duha, između demokratije i ekonomije, opravdano povišenim tonom, ubedljivo piše Martha Nussbaum: „… ekonomski interes, takođe, zahteva od nas da poznajemo humanističke discipline i umetnosti, kako bismo promovisali klimu odgovornog i brižljivog upravljanja resursima i kulturu kreativne inovacije. Stoga nismo primorani da biramo između forme obrazovanja koja promoviše profit i one koja promoviše dobro građanstvo. Živa ekonomija zahteva iste one veštine koje podržavaju i građanstvo, što znači da su pobornici onoga što ću nazvati ’obrazovanjem za profit’, ili (malo preciznije) „obrazovanjem za ekonomski rast“, usvojili jednu osiromašenu koncepciju onoga što je potrebno da bi postigli sopstveni cilj. Taj argument, međutim, treba da bude podređen argumentu koji se tiče stabilnosti demokratskih institucija, pošto je snažna ekonomija sredstvo za ljudske ciljeve, a ne cilj sam po sebi.“ – Marta Nusbaum, Ne za profit, preveli Ana Jovanović i Rastislav Dinić (Beograd: Fabrika knjiga, 2012), str. 21.