- Peščanik - https://pescanik.net -

Ponovo na Gazimestanu

Izvinjenje

Ubrzo pošto mi je na Peščaniku objavljen tekst „Na Gazimestanu“, dobila sam hate mail. Navikla sam, a i uvek sam tvrdila da je ovde opasnije baviti se prošlošću nego sadašnjošću. I u pravu su ti koji prete – tačno razumeju da ako se promeni odnos prema prošlosti promeniće se i naša sadašnjost, što ih plaši. Jadno je samo što su te poruke uvek anonimne, sakrivene iza nepostojećeg elektronskog identiteta, što dolaze iz dubokog i sigurnog mraka interneta i što iz njih bije taj bes. Uvek mi je zato žao tih ljudi.

E, sad. Anonimni hejter je u nečemu bio u pravu. Rekao mi je da na spomeniku, na Gazimestanu, na Vidovdan, nije visila freska sa likom cara Dušana, već kneza Lazara i da mi, zato, kao, otpada poenta. Kad sam pogledala bolje, shvatila sam da sam stvarno učitala Dušanov lik u onaj Lazarev. Priznajem grešku. I uvek to radim, jer na priznanju propusta počiva princip odgovornosti, a i samo znanje. I izvinjavam se čitaocima Peščanika, Lazaru i Dušanu. Ali, poenta mi nije propala.

Ajde da vidimo o čemu se radi. Nisam ja slučajno napravila taj propust. To je zaista bilo učitavanje, to je bila psihološka omaška, lapsus za koji psihoanalitičari kažu da pokazuje šta mi se sve u tom trenutku nalazilo u glavi i šta sam u stvari htela. A u glavi mi je bila slika cara Dušana na stadionu Partizana, tik uz lutku koja je predstavljala Brankicu Stanković. Od tada me muči ta veza i proganja me šta je to sve time rečeno. Zato sam zahvalna hejteru jer me podstakao da mislim dalje, da nađem još dublje slojeve te mreže ideja, da se danas još jednom vratim na tu temu, da se vratim na Gazimestan.

Zbog toga, dragi čitaoci, evo drugog, izmenjenog i dopunjenog izdanja teksta. Molim anonimne čitaoce da mi uvek ovako pomognu da odem u razmišljanju dalje.

Dakle:

Ponovo na Gazimestanu

Mnogo se radujem kad neko uradi nešto umesto mene. Ljudski je, valjda. Izbegnem da se vrtim na stolici, da se držim za glavu, dilitujem loše rečenice, hukćem, pišem, brišem. Olakšanje je to kad vidim da je neko, jednim potezom, uradio sve što sam mislila da treba da uradim. Osećam se tada kao da mi je neko sredio orman.

Ovih dana mi se, u tom smislu, baš posrećilo. Pre neki dan na Vidovdan, na Gazimestanu, na primer. Slavilo se 622 godine od Kosovske bitke. Patrijarh je rekao da on ne da Kosovo. Onda je govorio pretendent na presto. Ni on ne da Kosovo. Onda su „Naši“, adekvatno dizajnirani u dress code majice, počeli da remete tužni skup i da skandiraju „Ra-tko Mla-dić“. I odjednom – napravi se audio-vizuelni izraz svega onoga što ja nisam stigla, ni uspela da kažem. Dakle: datum je 28. jun. Mesto: Kosovo polje. Slavi se, u stvari, Ratko Mladić. On je na majicama. I, da ne zaboravim, scenografija: Spomenik Kosovskim junacima i na njemu, a preko njega celog, ogroman poster-freska kneza Lazara.

Tako. Mislim da je to precizan opis. A sad da vidimo koji su oni to meni posao uradili. Pa doveli su u vezu, jednostavnim i nepogrešivim simbolima, ono za šta bi meni bilo potrebno nekoliko knjiga i višegodišnji ciklus nastupa na Peščaniku. Lepo su, i mnogo bolje nego što bih ja to ikada uspela, rekli: vidovdansko opredeljenje i zavetna Lazareva misao ideološki su temelj ratovanja Ratka Mladića. On se borio da nebesku Lazarevu Srbiju „prizemlji“, da je ostvari u realnosti. U ime Lazara iz 1389. krenuli smo u pohod 1989. Nismo shvatili da se u tih 6 vekova nešto promenilo, da je primena „istorije“ u sadašnjosti već sama po sebi poraz. Da se odatle ne izlazi kao pobednik, da utemeljeni u mitu osvete nužno završavamo u zločinu. I zato su Lazar i Ratko bili zajedno na Gazimestanu. To je ta, slikama izražena, direktna veza između ideje i zločina.

Gledajući snimak s Gazimestana setila sam se prethodne situacije u kojoj sam videla takav poster – fresku. Na njoj se nalazila slika cara Dušana. Bilo je to kad se na stadionu Partizana bacala lutka s likom Brankice Stanković. I baš sam mislila tada o tome kako su to povezani Dušan i Brankica. Dušan je tu da bi se ukratko objasnio politički program na kome je zasnovano to nasilje. Taj program je ona teritorija koju je Dušan jedini do sada držao – od Jadranskog do Jonskog mora. A Brankica smeta ostvarenju tog programa. Taj program ne podnosi drugačije mišljenje, on traži sabornost i počiva na jednoj ideji. Taj program se ruši ako ima slobode, ona ga izjeda, rastače, pokazuje njegovu duboku i suštinsku prazninu. Pokazuje, kao što to čini Brankica Stanković, da je taj program tu da bi omogućio ili sakrio neku pljačku. Zato je Dušanov lik postavljen kao antiteza onoj skarednoj lutki. Time se osnažuje još jedna poruka: da žena u tom poslu nema šta da traži. Ona smeta. Posebno ako je pametna. Zato što je patrijarhalna Srbija osnova Velike Srbije. I zato jer su patrijarhalna i Velika Srbija osnova homogene, monolitne Srbije, Srbije koja ima samo jednu misao. I to je ta veza koja mi je nedostajala.

Nema laži, nema prevare. Nisu to objasnili ni strani plaćenici, ni zlobnici. Ni drugosrbijanci, ni „nevladine ženetine“. Učesnici na Gazimestanu i na Partizanovom stadionu su baš prva Srbija. Jasno su izneli svoj program, doveli u ispravnu i jedino logičnu vezu sve simbole i savršeno konzistentno rekli ono što se mi ubismo da objasnimo: da je rat vođen za Veliku Srbiju, da ona treba da bude etnički čista i da se to postiže jedinim mogućim načinom – genocidom. Da je ona nužno totalitarna. Da u njoj nema mesta za nepoželjne. Pojedince ili narode, svejedno. Rekli su i da taj program nije poražen. Da, čak, nije ni osramoćen.

E, na to, ima i dodatak. Umesto mene, objasnili su ga učesnici demonstracija protiv hapšenja Ratka Mladića u Beogradu, krajem maja. Oni su pevali četničke pesme i nosili zastave pokreta Draže Mihailovića. Pričali smo mi, pričali: da je taj pokret kolaboracionistički, da je vodio ratne operacije zajedno sa italijanskim i nemačkim jedinicama, da je činio pogrome nad civilnim stanovništvom u Srbiji, a još mnogo više u Bosni i u Hrvatskoj. Da je imao program, kako se govorilo, homogene Srbije. Da je ona trebalo da bude etnički čista. I velika. Da to nije bila samo vojna kolaboracija, nego pre svega ideološka. Da su se četnici u osnovi, u srži svojih ideja, slagali sa okupatorom. Da im zato nije bio problem da zajedno pucaju. I da je strašno što se današnja Srbija vezuje za poraženu stranu u Drugom svetskom ratu proglašavajući je svojim autentičnim glasom. I da je strašno što Državna komisija traži kosti po „omiljenom izletištu“. I da, šta će kad ih nađe?

Pričamo mi, pričamo, ali demonstranti su posao uradili umesto nas. I hvala im. Jasnije su nego mi doveli različite pokrete u vezu, objasnili idejni i istorijski kontekst, izneli program i istakli svoj neumrli cilj. Povezali su Ratka Mladića i Dražu Mihailovića s Vidovdanom, knezom Lazarom i Carom Dušanom. I u pravu su. To je tačno ta veza. To je taj program. Ne razumem samo zašto su zviždali Karađorđeviću. Zapadnjak im je, pretpostavljam?

Zato, nemojte da se nervirate. Uvek kad se tako nešto desi, setite se: oni sređuju orman umesto nas.

Peščanik.net, 02.07.2011.

Srodni linkovi:

Kasparov.ru – Pseudofudbal i paranavijači

The Guardian – Huligani i navijači

Kontrapress: Ivan Čolović – intervju

Ivan Čolović: Navijači – huligani i novi fašizam

TEMA – KOSOVO

The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).

Dubravka Stojanović (Svi tekstovi)