Svi već znaju, polako odlazimo sa Šangajske liste univerziteta, a neki ubrzano idu u zemlje sa Šengenske liste. Za neke su te dve pojave povezane. Oni odlaze jer nemaju adekvatne uslove da se bave istraživanjima, a zbog njihovog odlaska opada naučna produkcija. Za nas, za našu državu i društvo, nije dobro ni to što ljudi odlaze ni to što ovde nema adekvatnih uslova za istraživački rad. Za sve nas bilo bi bolje da nije tako kako je, pa se postavlja pitanje šta uraditi. Deluje mi logično da bi se odlazak drastično smanjio kada bi se ovde obezbedilo ono zbog čega ljudi odlaze u inostranstvo. Konkretno, što se tiče istraživača, treba raditi na tome da im se obezbede upravo onakvi uslovi kakve traže i nalaze na univerzitetima, fakultetima i institutima u svetu. Kad ostanu ovde i njihovi radovi će biti ovdašnji.
Princ Grigorije Potemkin pravio je u 18. veku u Rusiji fejk raskošne seoske kuće da bi impresionirao i obmanuo Katarinu II. U 21. veku Aleksandar Vučić, lažni car u Srbiji, hoće da pravi fejk uspešan univerzitet. Koga hoće da impresionira i koga može da obmane?
Nije se omnipotentni velikomučenik opredelio za to da sistemski rešava problem. Nije mogao u to da se upusti, a i lakše mu je da pravi fejk brend robu. Da bi napravio ambijent za istraživače kakav je standardan u razvijenom svetu, lažni car bi morao da odvoji malo veću budžetsku liniju, pa onda ne bi mogao da gradi stadione po Srbiji, a Uefina lista je za izbornu listu Aleksandar Vučić značajnija od Šangajske. Zato se lažni car opredelio za malu budžetsku liniju. Odnosno, tako je rekao, a s obzirom na to da on po ustavnim/carskim ovlašćenjima raspoređuje budžet, tako može i da bude, a da li će tako i biti, ili je to bila prazna populistička demagogija, to ćemo videti.
Kada ministar Mali obezbedi tu budžetsku liniju, nekolicina naših kolega će dopisivati i Beogradski univerzitet i time će obezbediti njegov uzlet na Šangajskoj listi. Mora se priznati – genijalno rešenje. Kako to da se toga niko u svetu (mislim na one pri vrhu Šangajske liste) nije setio. I oni angažuju kvalitetne profesore i istraživače, ali oni od njih traže da dođu i rade na njihovim univerzitetima, da podučavaju studente i kolege, da otvaraju nove linije istraživanja, da formiraju istraživačke timove koji će nastaviti sa radom i kada se angažman tih uglednih istraživača završi. Oni ne žele da se lažno predstavljaju. Mogao bi, recimo, univerzitet koji se nađe neke godine na 11. mestu da izdvoji budžetsku liniju koja je mnogo veća od naše male, pa da angažuje potreban broj dobitnika Nobelove nagrade i tako sledeće godine uskoči u prvih deset. Ali, njih to ne zanima. Oni Šangajsku listu vide kao samo jedan od nekoliko pokazatelja kvaliteta i njima je cilj realni rast kvaliteta obrazovanja i unapređenje istraživanja. Drugim rečima, ti jaki univerziteti ulažu u održivi razvoj i ti univerziteti su postali jaki brendovi upravo zato što imaju stabilan i permanentan razvoj.
Kod nas je, eto, stvar drugačija. Mi hoćemo na volšeban način da se predstavimo kao jaki, a ne pada nam na pamet da radimo na tome da postanemo i budemo jaki. Dokle će mala budžetska linija da nas uzdigne, pod pretpostavkom da se zaista i otvori takva linija, teško je reći. Ako bi se lažni car odrekao nekog stadiona, možda bi mogli da obezbedimo kabinete i nekim dobitnicima Nobelove nagrade, pa eto nas ispred Oksforda. Kad neko bude primetio naš uzlet, pa kad vidi kako je do njega došlo, naša bruka će postati svetski poznata. Kao i uvek sa fejk brendovima, umesto da donesu uvažavanje, oni izazovu podsmeh, prezir i gnušanje.
Potemkinovsko krečenje, ako do njega dođe, samo će katastrofalno da osramoti Univerzitet. Zato me je razočarao postupak ministra Šarčevića. On je imao priliku da ukaže i na ovom slučaju dokaže lažnom caru da je neophodno znatno povećati budžetska izdvajanja za nauku. Mogao je da mu objasni da istraživanja u mnogome zavise od opreme, učestvovanja na međunarodnim naučnim i stručnim konferencijama, članstva u konzorcijumima i udruženjima koje čine fakulteti, instituti ili laboratorije, gostovanja i angažovanja stranih renomiranih naučnika kod nas i odlazaka naših mladih istraživača na studijske boravke na univerzitetima u inostranstvu, ali i od elementarnih uslova za rad kao što su, na primer, obezbeđivanje prostora za rad ili grejanje u toku zime. Umesto toga, on je pristao na dugoročno štetnu populističku demagogiju lažnog cara.
Nekoliko puta sam imao priliku da razgovaram sa ministrom Šarčevićem i stekao sam utisak da je on ozbiljan čovek, a školski sistem koji je stvorio pokazuje i da je uspešan preduzetnik. Sumnjam da bi on pristao da se fejkuje renome njegove škole jer zna da bi to, u najboljem slučaju, moglo da dovede do kratkoročnog uspeha, posle koga bi, kad pukne bruka, usledio sunovrat. Zato me je njegovo pristajanje na fejkovanje brenda Beogradskog univerziteta razočaralo. Ali, nije to toliko zabrinjavajuće koliko zabrinjava saznanje da ni on sam ne veruje u plodotvornost reformi obrazovnog i istraživačkog sistema koje njegovo ministarstvo sprovodi. Jer, da veruje u to da će te reforme poboljšati stanje, on ne bi smatrao da uopšte postoji potreba da se pribegava ovakvim šarlatanskim trikovima. Drugim rečima, ministar Šarčević je ispao najveći kritičar svega što su on i njegova ekipa uradili. Ispada da sam ja više verovao u ispravnost toga što oni rade nego on sam.
Ministru Šarčeviću, kao i svakom drugom ozbiljnom čoveku, zameram to što je sedeo pored osobe koja je na suštinski način ugrozila reputaciju Beogradskog univerziteta, a da to nije jasno i glasno osudio. Naprotiv, prihvatio je Sinišu Malog kao osobu sa kojom treba da radi na tome da spasava ugled Beogradskog univerziteta. Nekome ko je lažnim doktoratom pljunuo na Beogradski univerzitet sada je poverena uloga nekoga ko će da brine o renomeu tog istog univerziteta. To što je Vučić na pomenuti sastanak uopšte pozvao Sinišu Malog smatram svinjarijom. Pokušavam, ali ne mogu da proniknem u to zašto ga je pozvao. Zašto piromana zvati da gasi požar, osim ako ideja nije da požar gasi benzinom. Pokušavam, ali ne uspevam da shvatim Sinišu Malog. Šta je njemu trebalo ono blamiranje sa lažnim doktoratom i šta će njemu ovo glupiranje sada. Ne mogu da verujem da je njemu lično toliko stalo do toga da dobije diplomu fejk doktora na fejk jakom univerzitetu. Ne mogu da nađem neki opravdani razlog zašto ministar Šarčević nije najoštrije reagovao i rekao da ono podvaljivanje Siniše Malog kod njega u školi ne bi moglo da prođe ni kao seminarski rad.
Smatram da je ministar Šarčević mogao na jednostavan način, da ga lažni car razume, da objasni kako je neophodno strpljivo graditi obrazovni sistem i da je neophodno da kod svih zaposlenih na Univerzitetu postoji ponos što mu pripadaju, a ne osećaj stida zbog tolerisanja plagijata. Solidno izgrađen univerzitet će s vremenom postajati sve bolji što se tiče obrazovnog aspekta i sve produktivniji što se tiče nauke, a Šangajska lista bi onda to realno stanje i pokazala. Tada bi Beogradski univerzitet bio brend koji ne bledi. Siguran sam da se ministar Šarčević sa ovim slaže. Mogao je to da kaže, ali nije.
Smatram da je Siniša Mali mogao značajno da doprinese podizanju ugleda Beogradskog univerziteta tako što bi se odrekao doktorata, odustao od toga da mu se izda doktorska diploma ili uradio bilo šta što bi vodilo ka tome da se zaustavi procedura njegove promocije u doktora. Tim žrtvovanjem bi zaustavio urušavanje Univerziteta koje je njegov doktorat izazvao. Siguran sam da on to shvata. Mogao je to da uradi, ali nije.
Slobodan Prvanović sa Instituta za fiziku 15.7.2019. podneo je ostavku u Odboru za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu.
Peščanik.net, 27.08.2019.
Srodni linkovi:
Ljubomir Živkov – Kako je Stojan protrčao kroz internet
Aleksandar Stević – Visoka citiranost ili citatni kartel?
Dejan Ilić – „Sića“ u kampanji
Dubravka Stojanović – Nauk iz Gornjeg Brestovca
Vujo Ilić – Fingiranje napretka