Laži za Srbiju! Tako bih ja, da sam u stvaralačkoj sekciji predsednice Vlade, ili da sam osoba priblizhennaia k imperatoru, reklamirao najnoviji zamysel da Srbadija koja se obrela na tuđinskim univerzitetima sve bodove proistekle iz radova objavljenih u stručnim časopisima prepiše tj. pripiše Srbiji: tamo gde se gleda mesto nastanka rukopisa treba samo da napišu BU ili .rs, i bodovi će se poput planinskih potoka slivati svi na srpski akademski konto, a ime Srbije vozdizaće se na čarobnoj Šangajskoj listi kao onaj pasulj u bajci.
Naša etika je, gle, opet, etika krvi i tla; istina je da mnogi naš čovek svoju naučnu i stvaralačku zrelost dostiže na inostranim univerzitetima, u zemljama koje su većinom priznale lažnu državu, ali klica svega toga, kompletan naučni rasad ponikao je u Srbiji, i ne bilo u redu da se Prinston ili Upsala kite našim perjem: jeste Tesla nešto naučio i u Austriji, pa docnije i u Americi, ali svi njegovi bodovi, kao i urna, uostalom, pripadaju Srbiji, u kojoj doduše nije živeo, gde čak ni osmoljetku nije pohađao, ali je, zna se, naš, i on, i svi njegovi izumi, tajna oružja i sve vizije, ostvarene i one koje u egzosferi čekaju novog Srbina da ih bežično prepozna i stavi na raspolaganje nezahvalnom čovečanstvu.
Ono što su doznake gastarbajtera bile za svojtu u domaji, to sada treba da budu bodovi poslati državi željnoj da na Šangajskoj listi prevaziđe i sebe i okolne kneževine, i kao što smo u Nemačku odovud slali kajmak, kore za pitu, ajvar, rakiju i kulen, tako će država rodoljubivim publicistima davati hiljadu evra po naučnom radu.
Prva i najveća zvezda prelaznog roka je jedan od najvećih matematičara današnjice, penzioner Radenović. Hoteći, kao i svako od nas, da spoji lepo i korisno, u jednoj fazi svog razvoja počeo je da objavljuje pod naučnom zastavom Saudijske Arabije, što se njemu više isplatilo, ali što je našu zemlju sunovratilo ne znam koliko mesta naniže na Šangajskoj lestvici, pa mu se iz Njujorka uprkos vremenskoj razlici telefonom obratio lično predsednik Vučić i vratio ga u našu reprezentaciju; to je proslavljeno pred kamerama, a kojom smo prilikom doznali kako država ima u vidu i u planu da još dvanaest novih, još neobznanjenih i neproslavljenih radenovića upregne u šangajski dolap – istorijski plan kovan je u doktorskom prisustvu Siniše Malog koji je i sam mora biti poželeo da objavi nešto u vodećim časopima iz njegove naučne oblasti, da i tako pomogne Srbiji.
Slušajući jednog od najvećih matematičara današnjice, kako leluja od uzvišenih čuvstava prema rodu do tablice množenja i do broja kvadrata koji mu se zahvaljujući ambicioznoj državi smeše u Beogradu, gledajući ga pinkijevski uzbuđenog zbog susreta sa vrhovnim komandantom, gde svaka reč, svaki osmeh predsednikov obećava jedno novo, radosno i čisto prijateljstvo, pomislio sam da smo svi mi, ili ja prvi, jedan te isti Danojlićev Dobrislav koji je protrčao kroz Jugoslaviju, samo je Dobrislav svoja pesnička dela vukao autobusom, tek pred kraj karijere i života kupio je mislim fiću, nudio je svoje pesme upraviteljima škola, seoskim bibliotekama i učiteljicama koje bi podlegle njegovom šarmu, a junak našeg doba šalje svoje umotvorine sa laptopa, ne putujući uopšte ni u kakve pustinjske predele; Dobrislav je osim ljubavnih pesama pisao i rodoljubive, preporučivao se i državi, ali njegove rime nisu donosile nikakve bodove Jugoslaviji, pa ga predsednik Tito nije niotkuda pozvao, niti mu je SFRJ išta ponudila: bio je prepušten samizdatu i prodajnoj mreži koju je činio on sam, pa nije li profesor Radenović sa svojim radovima protrčao kroz internet kao Dobrislav kroz Jugoslaviju, čekaj, kako se prezivao Dobrislav, čitao sam to pre četrdeset godina, gle, Radenović! Da li su rođaci, familija, ili su puki prezimenjaci povezani istrajnom voljom da nađu kupce za ono što su u domaćoj radinosti stvorili – nije li svejedno, ako sam već rekao da smo svi mi Dobrislav?
Da meni telefonira predsednik Republike, ne mora iz Njujorka, da mi se javi iz Londona, i da mi kaže: „Evo, Toni i ja vas pominjemo, i baš me pita da li su vaši radovi u arhivi SANU, ja mu kažem da biste vi tu ustanovu ukinuli i da objavljujete drugde, da ne kažem baš naprotiv, i da vaše stvaralaštvo ne spada ni u umetnost ni u nauku, Toni veruje da je to građa dragocena za Akademiju, smatra da i ubuduće treba da objavljujete u glasilima nesklonim režimu, samo da kad šaljete rukopis uputite jednu blajnd karbon kopi na adresu [email protected], iz male budžetske linije bilo bi vam isplaćivano petsto evra po komadu, a posthumno bi vam bila objavljena i knjiga…“
Ne bi mi bilo lako da ovu ponudu odbijem, i ja, kako reče Oskar Vajld, mogu svemu da odolim, osim iskušenju, pa kako bi odoleo Stojan, koji svoju domovinu voli više nego ja svoju akademiju nauka.
Peščanik.net, 03.09.2019.
Srodni linkovi:
Aleksandar Stević – Visoka citiranost ili citatni kartel?
Dejan Ilić – „Sića“ u kampanji
Slobodan Prvanović – Potemkinov univerzitet
Dubravka Stojanović – Nauk iz Gornjeg Brestovca
Vujo Ilić – Fingiranje napretka
