Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Foto: Neda Radulović-Viswanatha

1. Transformer

Zašto Radenovićeve ćerke ne mogu da rade i same zarade da kupe stan u Srbiji, nego njihov otac – kažu, „jedan od najboljih matematičara na svetu“ – mora da ide u pečalbu da bi im kupio te proklete stanove? Rečima samog Radenovića: „Ja sam otišao tamo da rešim stambeno pitanje ćerkama, jer oni, to oni malo plate.“ I još: „Nemojte da pomislite da je to kao kod fudbalera i pevača, to je sića, ali to je cena u celom svetu i kineski univerziteti toliko daju.“ Da rezimiramo: cena stana u Srbiji je „sića“; ta „sića“ pak ne može se zaraditi radom u Srbiji; ko god želi stan u Srbiji, za sebe ili svoje potomke, mora u pečalbu i to – da ponovimo – za „siću“. Tako računa „jedan od najboljih matematičara na svetu“.

Da na vlasti, koja pod apsolutnom stegom drži bezmalo sve domaće medije, ima ikog pametnog, kao što nema, Radenović ne bi išao uokolo kao vašarska mečka i širio u javnosti istinu o režimu, a ona doslovno glasi i Radenović je izričito izgovara – pod ovim režimom u Srbiji je nemoguće živeti od svog rada. Ali, vlast, kao i Radenović, ima svoju računicu. Ona je „patriotska“, a oslanja se na poseban soj ljudi – transformere. To nam je, opet na štetu režima, razotkrio Radenović: „Ja sam se čim me zvao [Vučić – prim. D.I.], kad sam video da je to predsednik, ja sam se transformisao malo. Rekao sam da nije bitno, sad moram ovima da kažem da mi ne da država. Ali ne da ne da, mogu ja da napravim kompromis, ali tu je bitna reč.“ Dakle, u Srbiji su patriote i drže reč oni koji se transformišu na poziv predsednika.

Od „jednog od najboljih matematičara na svetu“ očekivalo bi se da precizno misli, pa je ovo iznenađujuće konfuzna izjava (da imamo posla s književnim junakom, bio bi to tipičan solilokvij; Vučić pak to zove „unutrašnji dijalog“). Potrudimo se da razumemo. Radenović je odlučio da ode i radi za „siću“ da bi kupio deci stan. Pošto ga je pozvao Vučić, on se transformisao, istina, samo malo, ali je i to bilo dovoljno da se predomisli i ostane u Srbiji. Sada treba da javi školi u Saudijskoj Arabiji da neće doći, ali – šta da im kaže? Očito, ne istinu, pa je za njih smislio izgovor – država mu ne dâ da ode. To je već treći element Radenovićeve propagande protiv države. A istina je, priznaje Radenović, da bi mu država dozvolila, a on bi mogao napraviti kompromis, ali je Vučiću već obećao da će ostati.

Sada još da shvatimo – u čemu se sastoji kompromis? Radenović se dakle dosetio da bi mogao i da ode u Saudijsku Arabiju, na tamošnji univerzitet, ali i da odande potpisuje svoje radove kao da je još profesor Univerziteta u Beogradu. Naravno, uz određenu naknadu za ovaj akademsko-naučni „patriotizam“. No, pošto je brzopleto obećao, a reč datu posle transformisanja ne može pogaziti, onda on svoju zamisao o „kompromisu“ nesebično nudi Vučiću kao recept za ostale akademske radnike, to jest „patriote“ za nadnicu, kao što je i on sam to mogao biti, samo da je razmislio umesto što je odmah obećao. To je konačno i četvrti element u ovoj antirežimskoj kampanji: „patriotizam“ se ovde kupuje, a cena mu i nije baš visoka, „sića“ rekao bi Radenović – od 1000 do 1500 dolara.

2. Pedagog

Videli smo, grudva koja je pokrenula lavinu bili su stanovi za ćerke. Prvo smo se pitali što ta, a i sva druga deca, to jest mladi ljudi, to jest ljudi u Srbiji uopšte, ne mogu od svog rada da zarade za život i za stan. Sad možemo da se pitamo i gde bi Radenović da uzme stan za svoju decu. Ne sme se sumnjati u to da on kao i svaki drugi roditelj svojoj deci želi najbolje. Videli smo i da hoće da se žrtvuje za njih (dok ga ne pozove predsednik). Ali, šta bi to bilo najbolje za decu/ljude u Srbiji?

Radenović je sklon da se ispoveda. Pa smo tako od njega čuli i ovo: „Pitanje je kakav bih ja bio da sam rođen u Beogradu ili bilo kom mestu u Srbiji gde sad deca koja idu u prvi razred uče matematiku na način kako se uči. Imaju tri knjige, a ne znaju da čitaju. Ja ne mogu da se setim u kom sam razredu dobio bilo koju knjigu iz matematike, ali to podsticanje od strane nastavnika, učitelja je bilo kao štapom i kanapom.“

Izvod je jednostavan: Radenović je postao „jedan od najboljih matematičara na svetu“ jer se školovao u Dobroj Vodi, gde ga ništa nije odbijalo od matematike, dok decu u Beogradu i drugim gradovima ili varošima u Srbiji školske knjige – udžbenici dakle – teraju od matematike. Tako prosvetni radnik i pedagog. Ali, nećemo ovde o tome kako se uči matematika. Nije bez smisla Radenovićeva priča o učenju matematike kroz igru. Koga zanima više o tome, neka pogleda ovde.

Nas pak zanima, da ponovimo, gde je Radenović podizao svoju decu i gde im traži stan. U Dobroj Vodi ili u Beogradu? Iako je pun hvale za pedagoške prednosti učenja u siromaštvu, sva je prilika da je Radenović svoju decu podigao u Beogradu i da su u tom podizanju svoju ulogu (negativnu, dodao bi Radenović) odigrali i udžbenici. Štaviše, sa sigurnošću možemo pretpostaviti da uprkos prednostima Dobre Vode, on i danas traži stan za decu u Beogradu.

Da ga traži u Dobrim Vodama, ne bi mu bio potreban honorar iz Saudijske Arabije. Moguće je da danas u Dobrim Vodama posvuda zvrje prazne kuće, kao što inače zvrje širom Srbije van par većih gradova, pa bi se one mogle dobiti verovatno i na poklon, a svakako za pravu siću. Dakle, zna Radenović gde se dobro živi i na šta treba potrošiti novac, a opet, sklon je da javnosti prodaje priču o nekakvom izgubljenom raju teškog siromaštva u kome stasavaju genijalni matematičari. Jedno Radenović priča, a drugo radi, što ne priliči pedagogu.

3. Naučnik

Ništa od svega ovoga ne bi bilo bitno da Radenovića ne bije glas da je „jedan od najboljih matematičara na svetu“. Samo kao takav on je postao zanimljiv i školi u Saudijskoj Arabiji, pa onda i ovdašnjem režimu, te naposletku medijima. Kako je Radenović izašao na taj glas? To jest: kako se postaje „jedan od najboljih matematičara na svetu“? Radenović kaže – tako što se matematika uči u siromašnim Dobrim Vodama. To, međutim, nije dovoljno. Pored toga, neko bi trebalo i da vas prizna za „jednog od najboljih matematičara na svetu“. Dakle, ko je priznao Radenovića?

Ovo je sklisko tle. Moramo se kretati pažljivo. Za najprestižniju nagradu u oblasti matematike, kao neka vrsta Nobelove nagrade u matematici, smatra se Fields Medal. Ona se dodeljuje na svake četiri godine i to matematičarima mlađim od 40 godina. Mladi Radenović je nije dobio. Ali, to što je nije dobio kao mlad zapravo ne znači ništa. Kao što ništa ne može da se zaključi ni iz činjenice da intenzivno počinje da objavljuje tek posle svoje 60. godine.

Važno je nešto drugo: na listi najcitiranijih matematičara za 2018, a citiranost je kvalifikovala Radenovića za „jednog od najboljih matematičara na svetu“, mahom nema dobitnika nagrade Fields. Zapravo, samo je jedan od njih na toj listi – Terence Tao. On je nagradu Fields dobio 2006. godine. Tao godišnje objavljuje oko desetak radova. I smatra se izuzetno produktivnim naučnikom. Godine 2018, recimo, objavio je 17 radova, a 2013. čak 19. Radenović je pak te 2013. objavio 35 radova. Zanimljivo je reći i to da na listi najcitiranijih ima samo po jedan matematičar sa Harvarda i Berklija, tri sa Stenforda, dok ih nema sa Kembridža i MIT-a. A to su prvih pet na Šangajskoj listi.

Dobro, to je opšta lista univerziteta i ne mora imati mnogo smisla ako nas zanima samo matematika. Dakle, ako sad pogledamo prvih pet rangiranih univerziteta u vezi sa matematikom, stvari stoje ovako: Prinston ima jednog na listi; Sorbona nijednog; NYU nijednog; Stenford ima 3; a Pariz XI opet nijednog.

Ako nema nekih (većine zapravo) od predavača sa najbolje plasiranih univerziteta, na listi najcitiranijih ima pak matematičara koji rade u školama u Saudijskoj Arabiji. Među njima, barem trojica (Karapinar, Samet, Hussain) citiraju Radenovića. Mimo toga: na dva kraljevska univerziteta u Saudijskoj Arabiji angažovano je 15 matematičara sa liste najcitiranijih, 10 na jednom (King Abdulaziz University), a 5 (među kojima i Radenović) na drugom (King Saud University).

Radenovićev uspeh na listi najcitiranijih počinje 2012. godine. Ovako izgleda (podaci sa Google Академик) Radenovićev indeks citiranja po godinama:

A ovako izgleda indeks Andreia Okounkova (nije na listi najcitiranijih), još jednog dobitnika nagrade Fields iz 2006:

Na prvi pogled, nema ničeg neobičnog, zaista se krive indeksa mogu razlikovati od naučnika do naučnika i same po sebi ne moraju ništa da govore. Ali, kod Okounkova je relativno nagli rast neposredno prethodio nagradi i kontinuirano nastavio da se uvećava posle nje. Šta je pak obeležilo dramatičan rast citiranja Radenovića, kakav je to veliki proboj napravio naš matematičar, koji se manifestovao izuzetno uvećanim citiranjem, i samo time?

Sve ovo je u domenu spekulacija, na osnovu podataka dostupnih na internetu, dakle daleko od ozbiljne analize. Ali, ovde se i nije pretendovalo na ozbiljnost u tom smislu. Htelo se pokazati da je titula „jedan od najboljih matematičara na svetu“, kojom se legitimiše ulazak Radenovića na velika vrata u javni prostor te njegova kolaboracija sa režimom, iz koje onda režim crpi vlastiti legitimitet, krajnje proizvoljna, ako se zasniva samo na listi najcitiranijih. Više je načina da se dospe na tu listu, a moguće je da kvalitet nije ni najčešći ni najpresudniji među njima, što pokazuje činjenica da među najcitiranijima mahom nisu dobitnici najprestižnijeg matematičkog priznanja, kao i izostanak sa te liste predavača sa najbolje plasiranih univerziteta uopšte i u vezi sa matematikom posebno.

To, naravno, samo po sebi ne govori ništa o Radenoviću, ali bi nama trebalo da kaže da onima koji ga proglašavaju „za jednog od najboljih matematičara na svetu“ naprosto ne smemo da verujemo na reč. Umesto toga, oni bi morali jasno da pokažu na osnovu čega to tvrde.

Peščanik.net, 27.08.2019.

Srodni linkovi:

Ljubomir Živkov – Kako je Stojan protrčao kroz internet

Aleksandar Stević – Visoka citiranost ili citatni kartel?

Slobodan Prvanović – Potemkinov univerzitet

Dubravka Stojanović – Nauk iz Gornjeg Brestovca

Vujo Ilić – Fingiranje napretka

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)