Foto: Zoran Trklja
Foto: Zoran Trklja

Na sastanku u Predsedništvu jedan matematičar ushićeno je izjavio da je smislio nešto. Nije se radilo o rešenju matematičkog problema, već o načinu na koji bi se srpski univerziteti vozdigli na Šangajskoj listi. Domaći univerziteti mogli bi da daju 1500 evra naučnicima „što rade doktorate na stranim univerzitetima“ da u objavljenim radovima stave „beogradsku adresu“ a da oni ne moraju ni da dođu u Srbiju. Naučnik ili naučnica jednostavno „stavi našu afilijaciju, dođe na šalter i podigne pare… tako rade sad u svetu“.

Predsednik je pažljivo slušao naučnika i istog trenutka iskoristio svoju ustavnu nadležnost da sastavlja budžet Srbije. Prisutni ministri Šarčević i dr Mali dobili su naredbu: „Uradite tako!“ – potrebno je napraviti „poseban razdeo“ u budžetu kroz koji bi se „plaćali radovi koje donosi neko spolja a hoće da potpisuje za Beogradski univerzitet“. To je za državu „mali novac“, objasnio je Predsednik visoko citiranom naučniku koji objavljuje iz podruma zgrade u kojoj stanuje.

Teško je navesti šta je sve bilo pogrešno u petnaest minuta sastanka koje smo mogli da vidimo. Razgovor kao da se desio u paralelnom svetu u kome je sve naglavačke, i nije moguće u jednom tekstu osvrnuti se na sve. Zato ću izdvojiti samo jedan, ključni aspekt – materijalne podsticaje za objavljivanje naučnih radova. Četiri osobe su se na sastanku složile oko modela koji je najmanje skup – ali i najviše štetan po integritet univerziteta i same naučne zajednice.

Kako je uopšte došlo do ovog razgovora? Rangiranje svetskih univerziteta je već duže vremena kvantifikovano. Među brojnim rang listama koje upoređuju svetske univerzitete najpoznatije objavljuju Times Higher Education (THE), Quacquarelli Symonds (QS) i Shanghai Ranking Consultancy, koja stoji iza u našoj zemlji najpoznatije „Šangajske liste“. Države napredovanje njihovih univerziteta na ovim listama vide ne samo kao stvar prestiža već i kao pokazatelj delotvornog ulaganja u istraživanje i razvoj. Metodologija pravljenja ovih lista podrazumeva više faktora među kojima je i citiranost naučnika – što su naučnici citiraniji u naučnim radovima, to njihovi univerziteti imaju viši rang. Tako smo došli do toga da u poslednjih desetak godina veći broj država i univerziteta stvaraju materijalne podsticaje kojima kroz veću citiranost naučnika žele da utiču na globalno rangiranje.

Međutim šta god osobe koji su sedele na sastanku u predsedništvu mislile, univerziteti nisu fabrike za proizvodnju naučnih radova. Nisu ni fudbalski klubovi, sa tabelama, prelaznim rokovima, pozajmicama, bonusima za pobede i golove. Univerziteti su zajednice naučnika, čija je svrha da unapređuju i šire granice naučnog znanja i prenose to znanje na sledeće generacije. Na osnovu takvog shvatanja univerziteta kao zajednice naučnika, i toga šta se u njima stvara, menja i reprodukuje (naučno znanje), možemo da osmotrimo i podsticaje za objavljivanje.

Zanemarimo na trenutak razne načine na koje države mogu da utiču na razvoj nauke, i fokusirajmo se samo na materijalne podsticaje za objavljivanje radova. Sa jedne strane, može se finansirati povezivanje naučnika sa domaćim univerzitetima ili se može nagrađivati objavljivanje pojedinačnih naučnih radova. Sa druge strane, ovi materijalni podsticaji mogu se vezati za prisustvo na univerzitetima ili takva veza uopšte ne mora da postoji. Kada se ukrste ova dva aspekta dobijaju se četiri modela koja sam prikazao u grafikonu. U svakom od četiri kvadranta nalazi se po jedan model koji ću u nastavku teksta opisati.1

Pođimo od prvog modela: ovde spadaju svi programi kojima se na univerzitete dovode spoljni naučnici na ograničen period. Većina univerziteta u svetu ima ovakve programe stipendiranja ili privremenog zapošljavanja kojim se naučnici u različitim fazama svoje karijere dovode kao gosti – oni učestvuju u životu i radu naučne zajednice domaćeg univerziteta, na kome istražuju i predaju. Ovi programi mogu da pomognu univerzitetima da podignu svoju vidljivost, jer će naučnici svoje radove objavljene u periodu gostovanja potpisivati njihovom institucijom.

Prednost ovog modela je što on obogaćuje univerzitetsku zajednicu i podstiče razvoj nauke, ali glavna mana je u tome što je veoma skup jer je potrebno izdvojiti velika sredstva da bi se privukli naučnici u produktivnom delu svoje karijere. Ovaj model plaćenih gostovanja uveliko koriste najbogatiji univerziteti koji na ovaj način dodatno doprinose svom visokom položaju na globalnim listama, pa ću ga nazvati po Harvardu.

Međutim, ako država želi da privuče naučnike potrebno je nešto više od novca. Važni su uslovi rada na univerzitetu, prestiž takvog okruženja, ali i uslovi života u mestu u kome se univerzitet nalazi. Države koje nemaju problema sa novcem ali nisu dovoljno privlačne po ostalim parametrima razvile su drugi obrazac. Gostovanje bez rezidencije, nazvao sam ga „Saudijski model“, ima razne opcije, ali u osnovi targetira najcitiranije naučnike i nudi im poslovni odnos u kome se traži da se njihova afilijacija promeni u univerzitet poslodavca, dok se za uzvrat daje, ali se po svemu sudeći ne insistira, na fizičkom boravku u Saudijskoj Arabiji. Ovo je model koji je u Srbiji privukao pažnju medija poslednjih dana, ali o kome se u svetu nauke raspravlja već desetak godina.2

Model „plaćanja bez gostovanja“ svakako manje košta nego fizičko premeštanje naučnika (bez naučnica u slučaju saudijskog modela) sa jednog kontinenta na drugi. On je katapultirao saudijske univerzitete sa dna rang-lista na sam njihov vrh. Zvuči kao pun pogodak. Međutim, problem sa ovim modelom je to što on potpuno deformiše (možda i „razgolićuje“) rangiranje univerziteta kao indikatora stepena razvoja nauke u različitim državama. Pomeranje saudijskih univerziteta na listama ne odslikava stvarni napredak (koji je u mnogim aspektima stvaran), već samo sposobnost univerzitetskih menadžera da sa „neograničenim“ fondovima „fingiraju“ položaj univerziteta i vrate svojim poslodavcima privid prestiža i napretka.

Države ne moraju podsticajima da targetiraju naučnike, već same naučne radove. Postoji mnogo načina ali najdirektniji je model koji bih nazvao „Kineski“.3 Države među kojima prednjači Kina, praćena zalivskim monarhijama, plaćaju bonuse istraživačima sa svojih univerziteta za članke u vrhunskim časopisima. Naučnici se uključuju u igru „podizanja ranga“ univerziteta tako što svoje ime i afilijaciju dodaju radovima koji se šalju najviše kotiranim časopisima, a uspešni pokušaji objavljivanja se dalje odražavaju na rangiranje njihovih institucija.

Za razliku od prethodna dva modela, plaćanje po objavljenom radu je jeftinije i države sa manjim fondovima mogu lakše da ga priušte. Za razliku od dovođenja gostujućih naučnika, novac ne doprinosi razvoju cele akademske zajednice već retrospektivno nagrađuje pojedince koji najverovatnije već imaju optimalne uslove za istraživanje. Za razliku od ne-rezidencijalnih modela, fondovi se usmeravaju ka naučnicima koji žive i rade u zemlji, što ipak, makar na indirektan način, doprinosi budućim istraživanjima.

Četvrti predloženi model je stvaranje programa kojim bi se spoljnim naučnicima plaćalo potpisivanje radova nazivima domaćih univerziteta. Ovaj model se razlikuje od prethodna tri po tome što se a) naučnici ne dovode u zemlju, b) ne potpisuju se dugoročni ugovori, i c) ne nagrađuje se naučni rad po objavljivanju. Umesto svega toga stvara se podsticaj da naučnici nominalno promene univerzitetsku afilijaciju pre objavljivanja naučnog rada. Gotovo sam siguran da je ovakvo ponašanje ustaljeno, kao što je profesor rekao „tako sad rade u svetu“, ali nisam naišao na eksplicitan opis ovakvog modela u literaturi, pa ću ga, verovatno nezasluženo, ipak radno nazvati „Srpski model“. Kakav je to model?

Prva i najvažnija stvar, to bi bio jeftin model. Nije potrebno plaćati naučnike ni istraživanja, potrebno je samo „pokupiti kajmak“ od drugih univerziteta i promeniti afilijaciju njihovih naučnika u objavljenim radovima. Drugo, ovo je model koji ne doprinosi naučnoj zajednici. Dok kineski model daje nagrade naučnicima sa svojih univerziteta, što podrazumeva prethodna ulaganja u univerzitete, i povećava izvesnost budućih radova, ovaj model bi čak i taj mali novac davao istraživačima u inostranstvu koji po pravilu već imaju bolje uslove rada.

Ali taj model nije samo najjeftiniji i najmanje koristan za naučnu zajednicu, on je i najkoruptivniji. Za razliku od saudijskog modela, koji istraživače stavlja u dugoročniji odnos u kome se njihova univerzitetska afilijacija javno menja, ključna karakteristika ovog modela je da se zasniva na prevari. Svi autori naučnih radova u obavezi su da tačno navedu podatke o autorstvu. Kao što je akademska prevara napisati da je neka osoba nevezana sa istraživanje učestvovala u pisanju rada, isto tako je prevara i napisati da je univerzitet potpuno nevezan za istraživača doprineo istraživanju čiji se rezultati objavljuju.

Dalje, svako primanje novca vezano za naučni rad moralo bi biti prijavljeno u samom članku u skladu sa formalnim pravilima mnogih časopisa, naučnih udruženja i samih univerziteta. Lažno navođenje univerziteta je jedan oblik prevare, ali primanje novca za to je korupcija, koja bi mogla da bude obznanjena, čime bi verovatno naštetila reputaciji naučnika, ili sakrivena, što je ne čini ništa manje stvarnom. Stoga ne postoji način da se ovako predložen mehanizam opravda u sadašnjoj praksi naučnog objavljivanja. Potpuno je nejasno koji bi strani univerziteti blagonaklono gledali na ovakvo ponašanje svojih članova, ali i zašto bi univerziteti u Srbiji prihvatili ovakvo koruptivno ponašanje od kojih njihovi članovi ne bi imali nikakvu materijalnu korist, ali bi svakako oštetili reputaciju univerziteta u svetu.

Ovaj koruptivni model predložen je i usvojen u samo nekoliko minuta u direktnom prenosu. Model je predložio naučnik koji ne vidi problem u menjanju univerzitetske afilijacije za novac, odobrio ga je predsednik države kome je navođenje statistika o napredovanju neizostavni deo političke komunikacije, a za budžet je zadužen ministar finansija koji je doslovce prevodio delove svoje doktorske disertacije bez navođenja izvora. Jedina osoba od koje se moralo očekivati da zaustavi ovaj besmisao bio je prisutni ministar zadužen za nauku. Međutim on je na sve ovo samo dodao to da nemamo samo jedan već šest univerziteta, valjda ciljajući na to da bi pored Univerziteta u Beogradu svi univerziteti trebalo da se uključe.

Srbija je siromašna država koja ne ulaže dovoljno u nauku, i nema puno sredstava kojima bi uticala na rangiranje svojih univerziteta. I tačno je ono što je Predsednik rekao – ovo bi bilo malo novca za državu. Kada sve sagledamo, tragično je to što se u siromašnoj zemlji i to malo novca ne troši na razvoj nauke već na korupciju i fingiranje napretka. Ako su univerziteti još uvek autonomni od države, očekujem da će imati snage i doslednosti da se zahvale na ovakvoj ponudi i umesto nje zahtevati da se položaj nauke u Srbiji unapredi na takav način da ne osramoti generacije koje su radile i studirale na srpskim univerzitetima.

Autor je doktorand na Centralnoevropskom univerzitetu.

Peščanik.net, 26.08.2019.

Srodni linkovi:

Ljubomir Živkov – Kako je Stojan protrčao kroz internet

Aleksandar Stević – Visoka citiranost ili citatni kartel?

Dejan Ilić – „Sića“ u kampanji

Slobodan Prvanović – Potemkinov univerzitet

Dubravka Stojanović – Nauk iz Gornjeg Brestovca

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

________________

  1. Ovo nije iscrpna kategorizacija i siguran sam da je moguće napraviti bolju. Ovo je pokušaj da na jednostavan šematski način „zahvatim“ različite oblike podsticaja objavljivanja na koje sam nailazio u šarenolikoj praksi. U kvadrantima pokazujem i procenu cene ovakvih modela od onih koji podrazumevaju najveća ulaganja ($$$$) do onih koji zahtevaju najmanja ulaganja ($).
  2. Videti raspravu na stranicama časopisa Science: Bhattacharjee, Yudhijit. „Saudi universities offer cash in exchange for academic prestige.“ Science (2011): 1344-1345, kao i članak studentskog časopisa UC Berkeley: „Citations for sale.“ The Daily Californian, December 5, 2014.
  3. Izabrao sam ovaj naziv ne zbog toga što je Kina specifična po korišćenju samo ovog modela. Naprotiv, dok sam na Internetu pretraživao časopis Science, pojavljivala mi se plaćena reklama za postdoktorske stipendije kineskih univerziteta „China Postdoctoral International Exchange Program“ koji jasno spada u prvi model. Ovaj model zovem kineskim zbog razmera novca kojim kineski univerziteti raspolažu za ove podsticaje, i koje daleko prevazilaze sve druge države. O tome videti: Abritis, Alison, Alison McCook, and Retraction Watch. „Cash bonuses for peer-reviewed papers go global.“ Science (2017), kao i studiju čiji su podaci korišćeni: Quan, Wei, Bikun Chen, and Fei Shu. „Publish or impoverish: An investigation of the monetary reward system of science in China (1999-2016).“ Aslib Journal of Information Management 69, no. 5 (2017): 486-502.