Foto: Zoran Trklja
Foto: Zoran Trklja

Uh. Teško je ovih dana bilo svima koji se bave naukom i obrazovanjem u Srbiji. Mislim, onima koji su pritom obdareni i delom mozga koji omogućava slobodno mišljenje. Jer, prvo se desilo da je najveći univerzitet u državi pao za više od 100 mesta na Šangajskoj listi. Rektorka je rekla da to nije mnogo strašno, a onda je vlast našla i savršeno objašnjenje – jedan je matematičar otišao iz Srbije, prešao u tim Saudijske Arabije i – eto! Beogradski univerzitet je zbog njegovog transfera izgubio bodove, citiranost, rangiranost… Iskreno, ako je tako, onda stvarno nisam sigurna da uopšte i treba da imamo univerzitet. Jer ako on stvarno zavisi od citiranosti jednog naučnika onda se nije imao rašta ni roditi.

Ali, to sad nije tema. Tema je ova vlast i sve što je sama o sebi rekla u ovoj najnovijoj epizodi. Pođimo od toga kako vlast vidi probleme. Jednostavno – pa problema i nema! Problem je samo u tome što je otišao Radenović. Iz toga sledi i rešenje. Ponovo – jednostavno! Kao i u svakoj diktaturi. Pozovi Radenovića, daj mu lap top, može da dođe i na kafu. Otvori budžetsku liniju za Šangajsku, da se kupi to mesto. Ko će to najbolje uraditi? Pa Siniša Mali! Em će on umeti da kupi sve to što treba za Šangajsku, em ćemo lupiti šamar onima koji tvrde da mu je doktorat plagijat. Još kad to u autorskom tekstu potvrdi i sam Radenović, biće rešen i taj problem.

Ta „budžetska linija“ gađa još nekoliko muva. Rekao je predsednik „sa tog razdela treba plaćati one koji žele da pišu za Srbiju“. Dakle, kupićemo, pored Radenovića, još neke igrače, a izračunao je Šarčević da ih ima još 12! Jeste da su oni pobegli iz Srbije, tačno je da rade na stranim univerzitetima. Ali, i to ćemo jednostavno: dajte im, kaže predsednik, po 1000-1500 evra, pa nek svoje radove potpišu za nas, a ne za univerzitete na kojima stvarno rade, koji su im obezbedili uslove, laboratorije, kabinete, lap topove, klima uređaje… Predsednik tako razume nauku, kao navijač (igraš za Srbiju – pišeš za Srbiju), jer kako drugačije? A tako razume i ugovore o radu – imaš ugovor na jednom univerzitetu, al fejk potpišeš kao da si kod nas. Rešeno i to.

Problem je što „Brže, bolje, jače“ ne radi u nauci i obrazovanju. Doduše, može da se isplagira brže, da se zastraši jače. Ali, ono „bolje“ ne ide. Jer nauka i obrazovanje su direktno suprotni onome što je ova vlast. Prvo, u njima rezultati zavise od čitavog sistema, a ne od trenutne volje i hira. A ne zavise ni od toga da li je jedan čovek potpisao za ovaj ili onaj tim. Zavise od strpljivog razvijanja složenog sistema, od dugog i mukotrpnog rada, od što složenije postavljenih pitanja i još kompleksnijih odgovora. Godinama se tu radi na jednoj knjizi, koja možde neće doneti ni mnogo bodova niti razbiti indeks citiranosti, za koju niko neće napraviti konferenciju za štampu, niti ka njoj usmeriti sve kamere. Ali se bez nje neće moći dalje u zahtevnom i sporom procesu saznavanja.

Zato ova vlast toliko prezire nauku i obrazovanje. Radi se o uzajamno isključivim principima. Zato se u Srbiji iz budžeta za nauku odvaja svega 0,3 procenta (Evropski prosek je 2 odsto, u Švedskoj 3,3, Hrvatskoj i Sloveniji po 1), što je najniže u Evropi. Zato je još uvek na snazi projektni ciklus iz 2010, što znači da nauka u Srbiji već skoro 10 godina radi na istim temama, dok u svetu traje naučna revolucija. Zato novi zakon o nauci izbacuje mlade istraživače s Univerziteta. Zato niko neće da rangira univerzitete u Srbiji. Zato su plagijati poželjni način ponašanja.

A, zato i predsednik ismeva elitu. Jer ko ozbiljno radi u nauci i na univerzitetu, suštinski ruši sistem jednostavnih pitanja i još jednostavnijih odgovora. Zato i jesu zaposleni na univerzitetima sve češća tema napada vlasti. Radenović je i to dobro razumeo, pa je istakavši sebe, izvređao sve druge zaposlene u nauci, nazvavši ih lenjivcima. Dobio je predsednik tako priliku za smeč. Radenovića je iskoristio za svoju dubokoumnu dihotomiju između elite i plebsa. Kaže predsednik ovako: „Ja sam profesoru ponudio kabinet, a on je rekao: šta će meni kabinet? To je čovek koji je rođen u Gornjem Brestovcu i koji nije naučio na bogatstvo, koji nije naučio da radi u velikim kabinetima“.

Time je izgovorena suština vladajuće ideologije i političke prakse. Prvo, što je predsednik taj koji rešava problem kabineta. Drugo, što je za predsednika kabinet – bogatstvo. Treće, što se time podvlači ideja da ako je nauka prava, naša, njoj nisu ni potrebna ulaganja, kabineti i slična raskoš. I, na kraju, četvrto i najvažnije: što se kao ključni kvalitet odbeglog pa vraćenog naučnika ističe da je rođen u Gornjem Brestovcu.

U predsednikovom načinu mišljenja upravo je to garancija pripadnosti onom pravom narodu, onom u čije ime predsednik i vlada, a ne onom njegovom izopačenom delu ograđenim nekakvim tramvajskim krugom. I nije taj egalitarizam samo retorička figura ili demagoški diskurs. Niti je to ni samo populističko ulagivanje. To je upravo ideološka suština, kojom se kaže da se napredak i razvoj, pa makar oni bili oličeni u tome da se neko rodio u gradu ili da misli da mu za nauku treba kabinet ili neka druga odgovarajuća prostorija, vide kao suprotnost onome što smo dubinski „mi“, kao odnarođivanje, gubljenje suštine, identiteta, otpadanje od srpstva, kao dekadencija.

Time je izražena suština ideologije koju je Dobrica Ćosić efektno izrazio u formulaciji „zaostalost kao prednost“, jer samo u zaostalosti mi možemo da ostanemo svoji, rasterećeni od kitnjastih i lažnih ukrasa razvijenog sveta. To je ideologija u kojoj dominira strah od bilo kakve promene i svakog napretka. S takvom ideologijom ne samo nauka i univerzitet, nego i cela Srbija mogu mirno da spuste roletne.

Peščanik.net, 26.08.2019.

Srodni linkovi:

Ljubomir Živkov – Kako je Stojan protrčao kroz internet

Aleksandar Stević – Visoka citiranost ili citatni kartel?

Dejan Ilić – „Sića“ u kampanji

Slobodan Prvanović – Potemkinov univerzitet

Vujo Ilić – Fingiranje napretka

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).
Dubravka Stojanović

Dubravka Stojanović (Svi tekstovi)