Praznik u tužilaštvu

Predsednik nam se još jednom uznemirio, iz prilično predvidljivog razloga. Nezadovoljstvo je usmerio ka pravosuđu, pre svega tužilaštvu. Njega navodno brine to što je tužilaštvo obustavilo istragu u nekom (sada sasvim nevažno kom) predmetu. Nas, sa druge strane, iznova brine odakle predsedniku uvid u istrage i smelost da ih javno komentariše i usmerava, iako mu je to propisima izričito zabranjeno. Predsednik je u svom nastupu uspeo da pomene i svoju omiljenu metu – sudiju Apelacionog suda Miodraga Majića, kome je, sasvim primereno predsedničkoj funkciji poručio – daj bre, dosta si svima solio pamet.

Bes predsednika usmeren prvenstveno ka tužilaštvu možemo posmatrati i iz nešto drugačijeg ugla. Naime, znamo da najodgovornija, republička javna tužiteljka strateški ćuti već šest godina. Tražimo je, dozivamo, posebno pitamo za slučajeve kriminalnih radnji gde postoji sumnja u umešanost nosilaca javnih vlasti i sa njima povezanih lica. Sa druge strane – samo tišina. Predsednika ovo ne čini nespokojnim. Čini se, baš naprotiv.

Međutim, u poslednjih mesec dana su, osim medija i građana, ćutanje vrha tužilaštva i njegovu relativno laku kontrolu sa političkog vrha intenzivno komentarisali i sami tužioci, a naročito zamenici javnih tužilaca, čija je institucionalna pozicija donekle bolja nego tužilačka (biraju se na stalni, a ne vremenski ograničeni mandat). Kao da se okupacija tužilaštva, o kojoj smo više puta pisali na Peščaniku, delom otrgla kontroli, postala već dovoljno vidljiva i prikazala obrise malih slobodnih teritorija.

Primera radi, član Državnog veća tužilaca i zamenik republičkog javnog tužioca Goran Ilić je nedavno govorio o tabloidnim napadima koje je doživeo kada je ukazao da se politički osetljivi predmeti u tužilaštvu „drže u fioci“ dok „ne dođe njihovo vreme“. U ovom obraćanju javnosti je čak savetovao republičkoj tužiteljki da se pojavi pred medijima, a njen izostanak u javnosti ocenio upadljivim i neprihvatljivim. Ona time, po njegovom mišljenju, urušava autoritet tužilaštva. Ilić je sve ovo rekao u intervjuu dnevnom listu Politika, dok je većina profesionalnih medija ove izjave prenela. Dakle – tužilac Ilić je posredstvom Politike uspeo da se donekle obrati i predsednikovim pristalicama, što do sada nije bila česta mogućnost.

U svojstvu Poverenika za samostalnost javnog tužilaštva Državnog veća tužilaca, Ilić je zatražio i objašnjenje od Osnovnog tužilaštva u Nišu – da li je na njih izvršen bilo kakav pritisak da izmene javno datu izjavu o snimku udesa sa naplatne rampe Doljevac. Naime, tužilaštvo je prvo tvrdilo da na snimku koje su im dostavili Putevi Srbije nedostaju ključna dva minuta od važnosti za sudski postupak koji se vodi. Tužilaštvo je ubrzo, doduše posredstvom MUP-a, javnosti ovo predočilo kao pogrešnu novinarsku interpretaciju.

U gotovo istom periodu, član Državnog veća tužilaca Radovan Lazić izjavio je da „ne postoji volja da se reše problemi u tužilaštvu“ i na sličan način, kao i Ilić, komentarisao odsustvo republičke javne tužiteljke u javnosti.

Da je kročio na slobodnu teritoriju pokazao je i tužilac Predrag Milovanović, kome je nekadašnji predsednik opštine Grocka, a sada okrivljeni Dragoljub Simonović, tokom suđenja u kome je oštećeni novinar Milan Jovanović, pretio smenom. On je u razgovoru, kome sam sticajem okolnosti prisustvovala, ukazao na to da Simonovićeva izjava predstavlja napad ne samo na njega, već i na javnotužilačku organizaciju. Ukazao je na neprihvatljivu vojnu strukturu tužilaštva i mogućnost da se pritiskom na političke tastere opstruiraju krivični postupci. Pozvao je svoje kolege da javno istupe i govore o problemima u tužilaštvu, jer je to jedini način da ovaj organ dobije šansu za strukturnu promenu i postane avangarda društva.

Na ovo je čudno reagovala odbrana Dragoljuba Simonovića. Njegov advokat Viktor Gostiljac je javnu reakciju na pretnju smenom nazvao „neprikladnom i pretencioznom“. Da utvrdimo da smo dobro razumeli Gostiljca– pretnja smenom tužiocu upućena tokom suđenja, od lokalnog moćnika i funkcionera vladajuće stranke optuženog za ozbiljno krivično delo je prihvatljivo, dok je reakcija tužioca neprikladna i pretenciozna. Tu se Simonovićev advokat nije zaustavio, već je istupanje tužioca nazvao i atakom na okrivljenog, iako će svakom pažljivom slušaocu razgovora sa Milovanovićem biti jasno da on nije ulazio u detalje konkretnog predmeta, da nije insinuirao Simonovićevu krivicu, već samo konstrukciju koju je tužilaštvo upotrebilo prilikom optužbe. Milovanović je čak ukazao da su prava okrivljenog u konkretnom slučaju u velikoj meri prekršili upravo predstavnici izvršne vlasti. Na čelu ove kolone bio je predsednik Vučić, koji se na posebnoj konferenciji za novinare javno izjašnjavao o dokazima u postupku i Simonovićevoj krivici. Suprotno tvrdnji odbrane, u razgovoru za javnost, tužilac Milovanović je jasno ukazao da je profesionalno dužan da prikuplja sve dokaze, čak i one koji idu u korist okrivljenom.

Kada se ovom dodaju optužbe odbrane da je Milovanović nezakonito prikupljao dokaze i valjda zato zaslužio pretnju smenom, dobijamo jasnu sliku panike u kojoj se nalaze predstavnici izvršne vlasti i njihovi (javni ili procesni) zastupnici. Ona se javlja onda kada tužioci odluče da izađu iz uloge vreće za udaranje. Ovde treba napomenuti i da je odbrana Simonovića već u dva navrata podnosila prigovore o postupanju tužioca Milovanovića njegovim nadređenima, ali da su oni ostali bez uspeha, što je činjenica koja se lako može proveriti.

Čini se da predsednik, kao ni Simonovićev advokat, nisu zaista reagovali na istragu o nekom predmetu ili na navodne nepravilnosti u prikupljanju dokaza u slučaju Simonović, već da samo nisu najbolje podneli naznake da su neki delovi tužilaštva konačno spremni da progovore o svom neprihvatljivom i ponižavajućem položaju, u kome ne mogu da rade svoj osnovni posao.

Takođe, u nedostatku opozicije koja je uglavnom otkazala predizbornu poslušnost, potrebno je izmisliti novu žrtvu, krivu za sve loše što građani primećuju. Tu se pravosuđe nameće kao dosta dobra i laka meta.

Gledajući širu sliku – Vučić i dalje radi i govori isto, ali pravila igre su se neznatno promenila. Sa druge strane počinje da dopire poneki glas. Ovaj otpor ima potencijal da se raširi i to je ono što budi uznemirenost. Sumnja da bi tužilaštvo bez pitanja moglo da počne da radi svoj posao, neizostavno i sa razlogom brine predsednika (a verovatno i njegovo okruženje). Ovo nije dovoljna, ali jeste mala i za sada zadovoljavajuća pobeda oslabljene institucije nad razularenom silom.

Ovaj tekst je realizovan uz podršku Fondacije za otvoreno društvo.

Peščanik.net, 16.01.2020.