Promena svesti

Ovo nije tekst protiv kapitalizma. Ništa što napišem, nikakva argumentovana ili ostrašćena kritika ne može delovati onako pogubno kako kapitalizam ovih dana i nedelja deluje sam protiv sebe. Ali jedna od njegovih odlika – i komparativnih prednosti, kako tvrde njegovi ljuti zagovornici – jeste njegova adaptibilnost. Kakav kapitalizam živimo, zavisi od nas samih. Zapravo, zavisi od ljudi na vlasti, njihovih orijentacija, ideja i politika koje nametnu. Ali hajde za trenutak da zamislimo da su građani (ipak) ti koji ih dovode i održavaju na vlasti – onda će mnogo toga zavisiti od nas samih. A u nedostatku vremena i sredstava da nešto više i temeljnije promenimo, potreban nam je solidarni kapitalizam.

Španija je preuzela upravljanje svim privatnim bolnicama (namerno ne koristim izraz „nacionalizovala“ iako se faktički desilo nešto slično tome). Prema nekim informacijama (nepotvrđenim u trenutku pisanja ovog teksta) Mađarska je to učinila sa svim službama i delatnostima koje su od značaja za suzbijanje zaraze. Verovatno će i druge zemlje učiniti nešto slično. Slovenija pomaže radnicima i poslodavcima, novčano kroz naknadu dela zarade. Italija je izdvojila 10 milijardi evra za radnike, 25 milijardi ukupno za amortizaciju posledica korone, usput re-nacionalizujući Alitaliju kojoj je (ponovo) pretio bankrot. Savezna država Kalifornija je izdvojila (dodatna) sredstva za zaštitu najsiromašnijih. Engleska je uvela niz mera kratkoročne i srednjoročne pomoći poslodavcima, koje će imati pozitivan efekat i na radnike (naročito na smanjenje otpuštanja). Kapitalizam trpi ovu značajnu korekciju u kojoj se za mrvicu približava demokratskom socijalizmu, adaptirajući se na nove uslove u skladu sa osnovnim i najvišim ciljem svake državne organizacije – sačuvati građane, očuvati privredu, a potom sačuvati i državnu organizaciju. Zaštititi podjednako i ranjive poslodavce i ranjive radnike, naročito se fokusirajući na one koji imaju malo, ili nimalo šansi da sve ovo prežive bez tuđe pomoći.

Ovo važi ako su vam građani u prvom planu, naravno. I ako iskreno želite da očuvate privredu. Vlast u Srbiji međutim štiti isključivo interese krupnog kapitala, koji nekako (baš čudna koincidencija!) odgovaraju i interesima ljudi na vlasti, koji su istovremeno sebe poistovetili sa državom. Nije ovde reč samo o autoritarnom nastupu predsednika i premijerke, uličarskom govoru i svakodnevnim pretnjama, nespretnom ulizivanju onima koji će pomoć dati i bez toga. Ovde je reč o logici mera koje se preduzimaju. Kao što lepo primećuje Ivan Sekulović, dolazi na naplatu nesposobnost koja se taložila decenijama, nestručnost koja je nagrađivana, trulost sistema koji će se urušiti pred prvom ozbiljnom krizom (a svakako se nalazimo usred jedne takve).

Evo primera: već par dana na društvenim mrežama pojavljuju se vesti kako srpske „gazde“ traže od svojih radnika da svakako dođu na posao, pod pretnjom otkaza. To što nemaju načina da dođu, druga je priča. Ukinuti javni prevoz od danas za sutra kako se to dogodilo u petak popodne – ma koliko ta mera sama po sebi bila opravdana – bez mogućnosti da se poslodavci unapred organizuju, bez pomoći države da organizuje poslodavce, ravno je pucanju u sopstvenu nogu. U subotu mnogi radnici nisu mogli da dođu na posao. Nije bilo hleba u mnogim prodavnicama. Ne zato što nam nedostaje brašna, nego zato što hleb neko pravi, prevozi, utovaruje i istovaruje, stavlja na rafove, naplaćuje kupcima. Mnogi od ljudi u ovom lancu su krenuli na posao nakon policijskog časa ali nisu mogli da stignu – neki pešačeći po mraku i polumraku i po desetak kilometara. I ko će biti odgovoran? Radnici, naravno. Gazde će pretiti, smanjivati ionako mizerne zarade, koristiti kašnjenje kao otkazni razlog. Time naravno država neće ništa dobiti, nije ovo neki nameran potez. Jednostavno je neinteligentan, kao i mnogi prethodni. Zbog manje radnika koji su se pojavili na poslu, velike prodavnice će primati manje kupaca, a mnogi će čekati u redovima ispred prodavnica, razmenjujući iskustva, brige i naravno – viruse. Poslodavci neće biti pozvani za odgovornost, oni za naprasno ukidanje prevoza nisu ni odgovorni, ali neće se preispitivati ni zakonitost otkaza koje su uručili onima koji takođe nisu odgovorni. Gradska uprava grada Beograda uvela je sa dva dana zakašnjenja i samoorganizovanja radnika, „koridorske linije“ koje će značajno poboljšati mobilnost onih koji rade, ali će ih istovremeno staviti u rizične situacije velikih gužvi u prevozu – nadajmo se da će biti dovoljno autobusa da se to ne dešava. Poslodavci će morati svakog dana da izdaju radni nalog radnicima koji koriste ovakav prevoz, što će stvoriti dodatne administrativne probleme. Još gore je čini se u mestima u kojim gradski prevoz nije „oživeo“ u ovakvom novom konceptu. Privredna komora Srbije (PKS) preuzela je zadatak da organizuje prevoz za poslodavce koji ga ne mogu sami organizovati za svoje radnike. Rezultat? PKS je objavila da poslodavci mogu koristiti usluge prevoza, naravno po tržišnim cenama. Nakon što su kupili Vesićeve markice za prevoz ili pretplatne karte nekog drugog prevoznika van Beograda, sada se od njih traži da još jednom imaju dodatne izdatke i dva puta plaćaju istu zakonsku obavezu. Nikakva podrška, posebno za one male i srednje poslodavce koji ovako nešto sebi ne mogu da priušte i koji će birati između obustavljanja rada i dodatnih troškova, pa će se verovatno pre odlučiti za ono drugo i ostaviti još radnika i porodica bez primanja.

Predatorski kapitalizam se hrani na nesreći malih nerazvijenih država, isisavajući iz njih sve što može i opstruirajući jedan po jedan vitalan proces koji bi vodio ozdravljenju, sve dok država ne skonča (svaka sličnost sa virusom u ovoj rečenici je namerna). Poltronstvo vlasti prema takvim poslodavcima je očigledno i kritikovano i u redovnom stanju. Ali ono jednostavno ne može da se nastavi u vanrednim okolnostima ako želimo da preživimo; to više nije pitanje političkog stava već zdravog razuma. Do sada smo čuli uvrede i pretnje od predsednika i premijerke prema: ljudima koji su se vratili u svoju domovinu, penzionerima, svakome ko misli drugačije, nekim ljudima u Mirijevu… Čuli smo i dezinformacije kako je naš zdravstveni sistem bolji nego u nekim drugim državama zato što je opšti (pokriva sve građane) i besplatan. Ni jedno ni drugo međutim nije tačno i zabrinjava neznanje ministara o tome kako neki osnovni mehanizmi, kao što je socijalno osiguranje, funkcionišu u državi koju vode. Sa druge strane, nijednom nismo čuli koje su to mere koje olakšavaju život u kriznim vremenima. Zato što ih nema. Udeliti jednokratni džeparac penzionerima, odložiti isplatu kredita za tri meseca, sve su to nemaštoviti i kratkoročni potezi koji neće spasiti ni poslodavca, ni radnike. Najmanje one koji su socijalno ugroženi.

Doba krize je doba solidarnosti. Ali solidarnost nužno podrazumeva odricanje od profita. Ponekad čak ne ni celog profita, već samo jednog njegovog dela: davanje onima koji možda danas ne mogu da rade jer za njih nema dovoljno posla, ili se brinu o starim roditeljima ili maloj deci, ali koji će sutra sve to nadoknaditi svojim radom, kao što su i do sada. Solidarnost podrazumeva davanje i onima kojima društvo nije dalo šansu da rade, jer za njih i pre toga nije bilo posla. Ili nisu radno sposobni. Obezbediti svima osnovne uslove za život, ishranu i higijenu, važno je u svakom trenutku. Ali je posebno važno u ovakvim uslovima, kada solidarnost pravi razliku između života i smrti.

Nije Srbija jedina zemlja u kojoj se tako nešto dešava. Air Canada je otpustila 5.000 ljudi! Kanada, zemlja navodne socijaldemokratije, pala je na jednostavnom ispitu. Nema letova – nema posla, i to je to. Kraj igre za radnike, da bi poslodavac mogao da poživi još malo. Pitanje je međutim kome je potreban takav poslodavac i ko ima koristi od njegovog vegetiranja i parazitiranja narednih meseci? Da li će takvi poslodavci dobiti državnu pomoć, kao što su i do sada dobijali?

Druga priča dolazi iz Italije. U zemlji koja je katastrofalno pogođena medicinskom krizom, dva studenta su došla na ideju da se preko potrebni respiratori mogu brže popravljati ako se rezervni delovi štampaju na 3D štampačima. Genijalno, rekli biste. I jeste. Ali su studenti umesto pohvala dobili – tužbu proizvođača delova za kršenje prava intelektualne svojine. Proizvođač je očigledno shvatio katastrofu koja je u toku kao priliku za dobru zaradu i ne dozvoljava da neko spasavanje života poremeti taj biznis plan! Takav kapitalizam nikome ne treba i ljudi će ga brzo odbaciti nakon što kriza prođe, ako im se uopšte bude dala prilika da se izjasne o tome šta misle o sistemu u kojem bogati postaju bogatiji na račun umirućih ljudi.

Ova godina će biti godina koju je pojela korona, kako god da se završi i koliko god da pandemija traje. I niko neće vlastima prebacivati zašto nije dostignut predviđeni rast, zašto smo upali u recesiju. Stanje privrede je veoma važno i te brojke su inače veoma važne. Ali ne danas, ni sutra, ni za mesec ili godinu dana. Sada je važno preživeti, spasiti maksimalan broj života i pružiti koliko-toliko podjednaku šansu svima da dobiju makar osnovne uslove za život u trenucima kada su šeme i načini preživljavanja koje su do sada poznavali, nestali preko noći. Sve drugo je nebitno, sve drugo je dodvoravanje kapitalu i političarenje za jeftine poene ljudi koji misle da država ne može bolje od ovoga iako može i mora.

Ali za sve navedeno je potrebna promena svesti. A čini mi se da je od vlasti to previše očekivati. Jedva čekam da me ozbiljno demantuju u narednim, presudnim danima.

Peščanik.net, 23.03.2020.