Ropstvo

Sramotno. To je prva i najčešća reč koju možemo čuti od ljudi kada se spomene ropstvo, od običnih ljudi do novinara CNN, gde je počeo projekt o otkrivanju, prikazivanju i javnom denunciranju slučajeva ropstva u celome svetu. Nikakve šanse nemaju da pokriju sve oblike ropstva, jer se ono umnožava sa neverovatnom maštovitošću i brzinom: tek nedavno je nastao novi oblik ropstva dece na Haitiju, posle svih katastrofa koje su zadesile jedno od najbednijih društava na svetu – restavek (na francuskom “ostani sa”), davanje dece u ropstvo onima koji još mogu nešto da plate, i to veoma malo. Deca najsiromašnijih po ceo dan rade, bez ikakve kontrole, da bi njihove porodice preživele. Možda ih tamo gde rade hrane, možda ne: porodice ne mogu ništa više da urade, ni kome da se obrate, jer je cela kombinacija dobrovoljna. Uteha tzv. razvijenoga sveta je jednostavna: to je daleko, zauzima samo tri četvrtine planete, sa nitima duboko u razvijenome svetu – ali još nije došlo do završetaka nerava. Uglavnom zato što je korisno: trafiking žena, građevinskih radnika i to sa zakonskom dozvolom, kao kod nas u Sloveniji, sezonskih radnika koji onda ostaju u “sezonskom” životu, kao Pakistanci u Grčkoj, i tako mnogo dalje i mnogo šire.

Zatvoreni u stereotipske formule državnog poučavanja istorije, još i danas verujemo da je u antici prevladavalo robovlasničko uređenje, a onda je došlo malo bolje feudalno društvo, dok je građansko društvo “ukinulo” ropstvo. Malo sutra, malo juče, rekli bismo: ropstvo je opasno blizu definiciji velikog francuskog istoričara Fernana Brodela o dugom trajanju (longue durée), odnosno o društvenim pojavama koje se više ne primećuju u svakodnevici, jer su “srasle” sa većinom oblika društvenog funkcionisanja. Podaci o ropstvu u antici su bogati: robovi su se ili dobijali neposredno, u ratovima, ili su se prodavali na tržištu. Užas javne prodaje je ono što danas nedostaje medijima, da bi stvar dobila malo horor-sexi privlačnosti: to danas jako dobro prolazi. Paradoks usred užasa je da su antički robovi (sem rimskih državnih) imali mogućnost da se otkupe, postanu građani i žive novi život. Zakon je naime, bar po spomenicima koji su nam očuvani, podrazumevao da rob/robinja dobije od starog gospodara i novo ime u dokumentu o kupovini slobode. Sve govori o tome da su slobodni često radili zajedno sa robovima – posebno kao mornari. Da bi se smirila savest stručnjaka za antiku, često pominjemo slavne i uticajne robinje i robove, od Eurikleje koja je bila dadilja i sluškinja Odiseja, pa do mnogih junačkih, mudrih, duhovitih i lukavih robova rasutih posvuda po grčkoj i latinskoj književnosti. Realnost je izvesno bila drugačija. U antici je već bilo protivnika ropstva, pokreta koji ga nisu priznavali, pristalica kulta koji nisu pravili društvene razlike, kao u Eleusinskim misterijama. Konačno je vera robova, hrišćanstvo, postala i državna, da bi se sve manje bavila problemom ropstva, nego ga čak u novim oblicima i podržavala. Da li je prednost srednjevekovnih kmetova uistinu bila u tome što su bili vezani za jedan komad zemlje i što nisu mogli da se otkupe? Za vreme opsade Beča i uopšte u doba turskih upada i odvođenja robova, zabeleženi su i dobrovoljni odlasci kmetova u “neverničku” vojsku: prohodnost među društvenim slojevima, mogućnost napredovanja i bolje plaćanje su bili očigledno privlačniji nego lokalna feudalna vlast. Biznis sa robovima je tekao uobičajeno: Dubrovčani su lovili Bosance i prodavali ih Venecijancima. Oblici licemerstva tzv. građanskih društava u vezi sa ropstvom su, bar u književnosti 19. veka, dobro obrađeni. No i taj senzibilitet elita je nestao danas, kada uveliko poludeli kapitalizam stvara nove oblike ropstva u celom trećem svetu, koliko sa namerom profita, toliko sa intenzivnim održavanjem lokalnih oblika eksploatacije. Dodajmo tome i “slepo oko” za ropstvo razvijenoga sveta.

I šta da danas rade ljudi kojima je simbolički kulturni “čip” protiv ropstva još uvek negde u glavi aktivan? Mogu se pridružiti nekoj od velikih akcija pomaganja, među kojima još nema izrazito anti-robovskih akcija, i mnogo sreće onima koji još veruju crkvama i UN u ovim stvarima. Postoje, dobro skrivene, organizacije koje pomažu imigrantima koji su pobegli, ili hoće da pobegnu od lokalnog i udaljenog ropstva. Opet mnogo sreće, pazite da vas ne sretne ruka zakona u tome. Rešenje bi dakle moralo biti nova, priznata, neproganjana akcija sa širokom civilnom podrškom. Takve su postojale, izvodili su ih oni koji su najviše rizikovali – građanske porodice (posebno sveštenici, službenici – ukratko, srednja klasa). Pokret abolicionista je imao od ranog 19. veka i glas i masu koji su nešto značili, posebno na dve obale severnog Atlantika, u Engleskoji u SAD. Mnoge porodice su se selile sa konzervativnih istočnih obala severne Amerike da bi na miru u novim malim gradovima izvodile svoje dve osnovne aktivnosti, javno poučavanje o nepravičnosti ropstva i smrtne kazne i tajno organizovanje bekstva robova sa američkoga Juga. Takozvani “podzemni voz”, u doba kad još nije bilo podzemne železnice, lanac kuća za smeštaj i ljudi posvećeni akciji su brinuli za pobegle robove, i prebacivali ih u Kanadu, gde ropstvo nije bilo dozvoljeno. Saradnja belaca i crnaca je u ovome bila ključna: crni propovednici, kao slavni Frederik Daglas, bili su prave zvezde ovog pokreta, u okviru kojega je nastao i feministički pokret: kada ženama američkih abolicionista nije dopušteno da prisustvuju sednicama na svetskom kongresu abolicionista u Londonu 1840, one su uz saradnju američkih muških abolicionista napisale svoju deklaraciju i osnovale svoj pokret, u malome mestu Seneka Fols, 1948. Frederik Daglas je bio jedan od najžešćih propagatora ženskoga prava glasa. Stvari su se izmenile krajem veka, kada su, zbog pridobijanja glasova političara sa Juga, crnci napušteni. Američki feminizam tako deli istorijsku odgovornost američke politike, koja nije uspela da reši rasni problem sve do druge polovine 20. veka. Abolicionizam je opstao kao pokret manje-više svuda po svetu, jer ni smrtna kazna ni ropstvo nisu ukinuti, ali on više nema prave političke težine.

Pitanje je ima li smisla obnoviti abolicionizam. Smrtna kazna bi morala biti usmerena izvan sigurnoga kruga EZ i toga zahteva katoličke crkve: u toj se stvari i sama računam u papiste. Što se tiče ropstva, koliko je zaista jak evropski konformizam, i koliko bi sami građani mogli pomoći bivšim, sadašnjim i budućim robovima u Evropi i na njenim granicama? Veoma mnogo, ako aktivnost građanina razumemo kao verbalnu i neverbalnu pomoć novim zakonskim propisima i novim pravilima evropskog ponašanja prema ropstvu, koje obeležava većinom ne-evropljane. Drugim rečima, abolicionizam je nužno potreban Evropejcima. Znanje je tu, nagomilano u novijoj istoriji, iskustvo je ogromno, potreba je očigledna. Abolicionistički rad je dobrovoljan, organizacija ne mora živeti od drugih sredstava, oglašavanje, promocija i reklama baš i nisu nužni: umesto davanja pomoći za naredni hleb i paštetu, koliko nas je spremno da tiho i bez uslova primi jednog bosanskog (ili drugog) radnika na stan i hranu, prevoz do njegove kuće, bez ikakvih birokratskih posrednika? Koliko takvih je onda spremno da se udruži, tako da razmenjuju i šire “podzemni voz”?

Peščanik.net, 18.05.2011.