Samoubistvo iz nehata

Šta nam je to novo ponudio Savez za Srbiju (SZS) u 30 tačaka „strateških pravaca delovanja“? Da li su efektno formulisane alternative onome što Vučić loše radi, na primer razaranju pravne države? Kako će se javni sektor iščupati iz decenijskog gušećeg partijskog zagrljaja? Hoćemo li se bolje svađati sa susedima od Vučića ili želimo prijateljstvo? Šta se nudi umesto vučićevske folklorne kulture zasnovane na podršci „tradiciji“? Šta ne valja u sistemu zdravstva i obrazovanja, a kako će to izgledati pod novom vlašću?

Plašim se da na većinu ovih pitanja nismo dobili odgovore u „30 tačaka“. Taj dokument obimom i detaljima, odnosno opštim mestima od kojih se sastoji ne dobacuje do nivoa ozbiljno razrađenog programa. S druge strane, propuštena je prva prilika da se pred birače izađe sa nekoliko jasno definisanih poruka koje će biti prihvatljive i za one koji prepoznaju kakvo zlo unazađuje Srbiju, ali i onima koji se lako povode za šarenim slikama bolje budućnosti za „dve, najviše tri godine“. Za utehu, novi izbori još nisu raspisani i opozicioni Savez imaće možda još prilika. „Možda“ zbog toga što je predstavljanjem „30 tačaka“ dao materijal Vučiću za kontranapad, priliku da nastavi da zauzima preostale busije za političko delovanje. Njegovo širenje po svim ideološkim, geostrateškim, ekonomskim, političkim pozicijama, potpomognuto silovitim medijskim presingom i armijom pešadinaca (opremljenih po potrebi osmesima i poklon paketima, ili crnim džipovima) i do sada je opoziciji izbijalo teme iz ruku i zatvaralo joj pravce delovanja. Jednostavno rečeno, ako Vučić tvrdi da ćemo propasti ako ne štedimo i da smo se zahvaljujući njegovim merama štednje spasili bankrota, a istovremeno najavljuje najveće plate i penzije, kakav koncept možete da ponudite? Ako slušate i gledate kako ova vlast stalno otvara neke deonice, gradilišta, potpisuje memorandume i ugovore za izgradnju pruga, puteva, ubeđuje nas da će naši aerodromi biti najveći, najlepši i najstariji, da se reke neće videti od mostova, šta opozicija da obeća? Morsku luku? Pa i to su već smislili Nikolić i Bačević.

Hajde da pogledamo sa čime onda Savez za Srbiju ide pred birače – one koji shvataju pogubnost Vučićeve kakistokratije i glasali bi za bilo kakvu alternativu, razočarane apstinente, ali i Vučićeve glasače koji se plaše da će ostati bez penzija, da će se ratovati u Vranju i Novom Pazaru, da će Hrvatska i Crna Gora zajedno napasti Republiku Srpsku i da će se razvesti njihovih dvoje omiljenih učesnika rijalitija.

***

Izgradnja demokratskog, uređenog i pravednog društva i vladavine prava po najvišim evropskim standardima je lepa fraza, ali je problem u tome što autokrata ima potvrdu iz Brisela i Berlina da je Srbija u poslednjih 6 godina demokratsko, uređeno i pravedno društvo po evropskim standardima. I kad nešto zaškripi mediji to očas posla opeglaju („pozitivno“ GRECO mišljenje, „podrška“ Venecijanske komisije novoj verziji amandmana na Ustav, na primer).

Savez za Srbiju zalaže se za fer i poštene izbore, bez pritiska na birače, bez kupovine glasova i bez korišćenja državnih resursa za stranačke interese i niz mera koje treba da unaprede uslove za izbore (tačka 2). Lepo je što se obećava da će se konačno uraditi i ono što je propušteno dok su partije i lideri SZS bili deo vlasti, mada bi ovakvo podastiranje ideja Vučiću pre moglo otvoriti prostor za kontranapad (zašto to nisu učinili tada), nego što bi ga nateralo da odgovori zbog čega već 6 godina odbija da sprovede mere na koje ukazuju i OEBS-ove misije ODIHR i Brisel u izveštajima o Srbiji. Konačno, u „programu“ ili „strateškim pravcima“ koji teži da ponudi ako ne sistemska rešenja, a ono bar okvir za uspostavljanje „demokratskog, uređenog i pravednog društva“ (pomenuta tačka 1) nejasna je rečenica „Procesuiranje vinovnika svih dosadašnjih izbornih manipulacija“. Ovo je bez sumnje važno pitanje, ali bi građani mogli da se zapitaju hoće li to partije procesuirati? S druge strane, ova fraza ne dobacuje do prosečnog Vučićevog birača – niko nije proglašen lopovom ili strpan u zatvor. Prosto rečeno, ozbiljan program i populizam u nameri teško opstaju u istom košu.

I tačka posvećena medijima (broj 3) pati od bolesti koju izaziva pokušaj da se pomire vizije, ideje, želje i apetiti velikog broja raznorodnih partija i pokreta. Nabrajanje problema (pritisak izvršne vlasti na medije, medijska atmosfera linča, senzacionalizam, lažne vesti) i „garantovanje“ da će biti bolje (pravovremeno, objektivno, potpuno i nepristrasno informisanje) je za sada samo opšte mesto. Nameće se pitanje ima li Savez jedinstven stav kako, na primer, treba ostvariti proklamovanu „punu nezavisnost i nepristrasno informisanje javnih medijskih servisa“? Ili je ovo pomenuto jer je važno, a o tome ćemo se dogovoriti „kad dođe vreme“. Konačno, ako za neka Vučićeva oružja nema dobre odbrane, bar mu ne treba stavljati nova u ruke. A pominjanje rijalitija („zaštita od zagađivanja medijskog prostora“ rijaliti programima) bi moglo biti oružje koje bi se okrenulo protiv opozicionog lidera koji je bio vlasnik prava za neke od prvih rijalitija. Usudiću se da kažem da je, pored toga, pitanje rijalitija (zaštite medijskog prostora) u Srbiji danas osetljivije pitanje od Kosova. Prosečan glasač bi lakše podneo da na naslovnoj stranici tabloida pročita da je 3. brigada OVK sitgla do Pržara i da se u severnom Vranju vode ulične borbe, nego da ostane bez informacija o ratu Slobe, Lune i Kije.

Jedno od najvažnijih pitanja, siromaštvo u Srbiji, u „30 tačaka“ se očituje kroz jednu bezličnu frazu.

A šta se nudi u vezi sa Kosovom? To je najbolja ilustracija zamke širokog opozicinog okupljanja, uz istovremeni pokušaj programskog definisanja „strateških pravaca“ za sve važne teme i probleme.

Po čemu se „zalaganje za postizanje pravednog i održivog rešenja za Kosovo i Metohiju, kroz dijalog sa kosovskim Albancima, a uz puno poštovanje Ustava Republike Srbije, Rezolucije SB UN 1244 i međunarodnog prava“ razlikuje od onoga što Vučić radi. Ostavimo po strani ono što naslućujemo, ono što on iskreno želi i misli, stvarne ciljeve Vučićeve kosovske politike. U spoljnoj manifestaciji i (naročito) medijskoj prezentaciji njegovog delovanja – to je isto što stoji u tački 5 „strateških pravaca“ SZS. Stoga što je reč o opštem mestu, gde umesto fraze poput „više od autonomije, manje od nezavisnosti“ sada čitamo „protivljenje bilo kom aktu koji bi za posledicu imao afirmaciju međunarodnog subjektiviteta, uključujući i članstvo u UN, tzv. ‘države Kosovo’“. Da li su Dveri i DSS alternativa Vučiću po pitanju Kosova?

Dok on ubeđuje birače da je rado viđen gost u Moskvi, Vašingtonu, Berlinu, da je garant stabilnosti, opozicija u međunarodnim odnosima nudi „očuvanje nezavisnosti i suverenosti Srbije, izgradnju dostojne pozicije naše zemlje na međunarodnoj sceni“. Ni reči o regionu, siktanju i trovanju koje se odvija pod Vučićevom komandom. Je li i to cena stvaranja „demokratsko-patriotskog“ bloka?

Odlazak mladih ljudi, stručnjaka iz zemlje rešiće se „stvaranjem uslova za ostanak mladih u zemlji i omogućavanjem povratka što većeg broja onih koji su otišli iz Srbije“. Ova mera podseća na skeč u kojem nas pajtonovci za 7 sekundi uče kako se svira flauta: duvate na jednom i pomerate prste na drugom kraju.

Ekonomske mere, rastegnute kroz nekoliko tačaka, kombinacija su strateškog pristupa (veće javne investicije), opštih mesta (stopiranje daljeg privilegovanja stranih investitora i trenutnog ekonomskog modela koji se zasniva na favorizaciji uvoza, eksploataciji jeftine domaće radne snage i jeftinih sirovina), nejasnih, nedefinisanih fraza (sveobuhvatna zaštita korisnika bankarskih usluga, kroz sprečavanje ostvarivanja ekstraprofita poslovnih banaka nepravednim i dodatnim opterećivanjem građana i privrede).

„Zaustavljanje prodaje nacionalnih resursa i strateških državnih kompanija“ je fraza kakvu su i radikali mogli da koriste u prvoj deceniji 21. veka, tvrdeći da se sprovodi pljačkaška privatizacija. I još jedna tema iz radikalsko-naprednjačkog predizbornog arsenala od pre 6 ili 10 godina provlači se na nekoliko mesta kroz „30 tačaka“. Nije ni čudo jer je „departizacija“, „eliminisanje partokratije“ iz javnog sektora i „uvođenje profesionalnog menadžmenta u javna preduzeća i preduzeća u većinskom državnom vlasništvu“ opšte mesto politike u Srbiji. Ta tema možda najjasnije pokazuje šta je problem ovih „30 tačaka“. Nismo dobili dokument koji će razraditi kako će se ova bolna tačka sprovesti i u čemu će se razlikovati od sadašnjih propisa i prakse. Naime, od 2012. godine usvojena su dva zakona koji predviđaju profesionalizaciju upravljanja u JP, konkursi su obavezni za gotovo sva mesta u javnom sektoru, a ministar Ružić najavljuje novi zakon koji će onemogućiti v.d. stanje duže od 9 meseci.

„Obrazovanje kao vrhunsko javno dobro mora biti kvalitetno i dostupno svima“ još je jedno opšte mesto, a efekat ove tačke ne pojačava ni fraza da treba zabraniti rad u javnom sektoru svima koji su kupili ili falsifikovali diplomu. Možda grešim, ali ako je neko kupio ili falsifikovao diplomu treba da mu se sudi, a svakako iz zatvora neće moći da radi u javnom sektoru. Ukidanje dualnog obrazovanja je konkretna mera, ali nije nešto na čemu se dobijaju izbori.

I „uspostavljanje nezavisnog sudstva i samostalnog tužilaštva oslobođenog uticaja izvršne vlasti“ deluje kao pajtonovski čas od 7 sekundi začinjen populističkom merom „ukidanje nepravednog sistema javnih izvršitelja“.

Niz se nastavlja i u oblasti „oštre borbe protiv kriminala i korupcije“ gde se kao „konkretna mera“ nudi „uvođenje specijalnog tužioca za visoku korupciju po ugledu na rumunski model“. Savez ponovo pokušava da raspiri antiprivatizacioni sentiment gubitnika tranzicije, koje je Vučić ubedio da su „žuti krivi za sve“ kroz obećanje o „nezastarevanju krivičnih dela poteklih iz procesa privatizacije“.

Još jedan rimejk je i obećanje lustracije svih koji su zloupotrebili javne funkcije i državne resurse. Ostaje nejasno da li je to istovremeno obećanje abolicije, jer su zloupotreba javne funkcije i državnih resursa krivična dela, a lustracija se sprovodi u oblastima koje ne podležu sankcijama krivičnog zakonodavstva.

I ako bi se zalaganje sa Zakon o poreklu imovine moglo braniti činjenicom da Vučić o tome priča 6 ili 7 godina ali ništa ne čini, ostaje činjenica da su zalaganja za takav propis postojala još od 2000. godine. A ništa nije urađeno. Na stranu pitanje kakav bi to mehanizam bio i ima li efikasnijih načina da se spreči i sankcioniše bogaćenje funkcionera.

Konačno, u tački 16. nailazimo na prvu sasvim konkretnu, važnu i jasno definisanu meru – vraćanje protivustavno otetih penzija građanima na stečeni nivo, uz nadoknadu svih prethodnih umanjenja. Neko bi, istina, mogao da postavi pitanje upotrebe odrednice „protivustavno“ jer je Ustavni sud u odluci u kojoj se bavio više ekonomskim stanjem nego pravom utvrdio da Vučićeva otimačina nije bila protivustavna.

Kao i u slučaju obrazovanja, i za zdravstvo su upotrebljene fraze: „poboljšanje kvaliteta i dostupnosti zdravstvenih usluga i donošenje nove strategije za unapređenje javnog zdravlja“, začinjene jednom konkretnom merom: „protiv GMO“.

U istraživanjima građani ističu zdravstvo i zabrinutost za zdravlje kao jednu od najvažnijih tema. Vučić to dobro zna i obilato eksploatiše, pa otvara zdravstvene ustanove, najavljuje milione investicija i izgradnju bolnica, a opozicija – nudi donošenje „nove strategije za unapređenje javnog zdravlja“.

Malo šta se pozitivno ima izdvojiti, a svašta bi se moglo prigovoriti i preostalim tačkama i merama iz oblasti „tradicije, kulture i ćirilice“, „dijaspore i Republike Srpske“, „sporta i huligana“, energetike, turizma, inovacija, infrastrukture, energetike, poljoprivrede.

Međutim, ne treba biti oštar u kritici i ne treba se ljutiti na opoziciju. Ni na SZS ni na druge partije, pokrete i lidere. Ova bezidejnost i nemoć, u ubitačnom sadejstvu sa sujetom koje gledamo kroz 4 izborna ciklusa (dozvoliću sebi malu dozu beogradocentričnosti da kao bitne i beogradske izbore priključim nizu nacionalnih održanih 2014, 2016. i 2017) nije nešto karakteristično za lidere koji imaju putera na glavi, pa se svojski trude da ne ugroze vlast, ili za partije i pokrete bez ljudi, novca, ideja i organizacionih sposobnosti.

To je jednostavno slika srpske politike. Iako nemamo viševekovno iskustvo parlamentarizma i demokratije, imali smo, ne samo u proteklih 6 već u proteklih 28 godina, dovoljno izbornih ciklusa da naučimo da se na biralištima vlast nije gubila zbog loše komunalne, ekonomske ili nacionalne politike, zbog medijskih (ne)sloboda, započetih ili izgubljenih ratova. Izbori su se dobijali opčinjavanjem i zaslepljivanjem birača – pretnjama da će se svet urušiti ako vlast izgubi ili tvrdnjama da će procvetati hiljadu cvetova ako opozicija pobedi. Da ćemo ući u EU, slobodno putovati i živeti u blagostanju, da neće biti korupcije, tajkuna, da neće biti stvarnih i izmišljenih ratnih pretnji.

Nije, naravno, dovoljno tako nešto izgovoriti u ona 4 čuvena „svoja zida“. Potreban vam je neko, po mogućnosti stranac ili neprikosnoveni domaći neukaljani do-tog-časa-politički-neangažovani autoritet, ko će biti garant vaših reči i, ono najvažnije, treba dopreti do birača. Preko medija, od vrata do vrata, (ne samo) preko interneta. I najvažnije, potreban vam je neko ozbiljan ko će osmisliti kako sve to učiniti.

Kada partije u Srbiji same osmišljavaju kako preuzeti vlast to onda izgleda kao akcija „sedenja na stiroporu“ i mučenički štrajk glađu koji je mutirao u post. Kada se radi ozbiljno na preuzimanju (i čuvanju) vlasti, imate džakove glasova i Vučićeve melodrame koje izluđuju mali deo Srbije, ali su melem na ranu njenom ostatku.

A gde je tu opozicija? Potpuna međuizborna pasivnost Pokreta slobodnih građana ili ovako definisanih „30 tačaka“ ne daju osnova za nadu da su ispunjeni potrebni uslovi za pad diktatora. Što ne znači da treba sedeti skrštenih ruku. Treba veslati protiv matice, ma kako moćna ona bila. Jedino gore bilo bi veslati u pogrešnom smeru. A neki od veslača u ovom opozicionom čamcu okrenuti su baš na tu stranu.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 27.07.2018.

Srodni linkovi:

Rastislav Dinić – Balansiranje

Srđan Milošević – Metastaza političke bezidejnosti i alternativa

Vesna Pešić – Ima li krajnjeg rešenja za balkanske čvorove i nesreće?

Dejan Ilić – Savez bez promene

Vladimir Gligorov – Opozicija