Balansiranje

Plava strela ulevo preko prozora kuće

Foto: Predrag Trokicić

Opšte je mesto da slika govori više od hiljadu reči, ali u slučaju nove Petričićeve karikature to je zaista tačno. Oronula kućica koja predstavlja Srbiju toliko se nagnula udesno da joj preti pad u provaliju, ali politički lideri, kako oni iz vladajuće koalicije tako i oni iz opozicionog Saveza za Srbiju, nastavljaju da se zbijaju na njenoj desnoj strani čineći njen konačan pad sve izvesnijim. Očajni građanin uzalud dovikuje: „Alooo, može li neko malo ulevo?“; samozadovoljni izrazi lica političara jasno pokazuju da oni nimalo ne mare za ovakve apele, čak i ako će (pretpostavljamo) i sami, zajedno sa trošnom Srbijicom na kraju završiti na dnu provalije.

Neko će na to reći, ali zar u novoj opozicionoj povelji nema i nekih sasvim levičarskih mera – recimo donošenje novog zakona o radu i zaštita radničkih prava, ili ukidanje privatnih izvršitelja i zaštita građana od deložacija? Međutim, inicijator Saveza za Srbiju će reći nešto drugo: „Da bismo uopšte mogli da govorimo o ideološkim razlikama, prvo moramo da povratimo državu…  Šta danas, pod ovim režimom, znači podela na levicu i desnicu?“, a zatim će dodati i ovo: „Jedan od ključnih problema u Srbiji je upravo taj što mi već 30 godina prihvatamo lažne podele na levičare i desničare, građaniste i nacionaliste, patriote i izdajnike… Zaista verujem da svi mi koji živimo u Srbiji volimo svoju zemlju, svi smo njeni građani i svi – patriote“.

Što bi rekao Ivan Čolović, svaka od ovih misli pojedinačno je relativno jasna; problem nastaje kada pokušamo da ih povežemo u koherentnu celinu. Misao broj jedan kaže – pod ovim režimom, dakle u situaciji zarobljene države, ideološke podele nemaju smisla, jer prosto nema javnog prostora u kojem bi različiti ideološki narativi mogli da se artikulišu i predstave biračima. Misao broj dva kaže – sve ideološke podele su lažne, istina je samo u patriotizmu.

Ako je misao broj jedan tačna, onda bi sa smenom aktuelnog režima trebalo da procveta hiljadu ideoloških cvetova. Zapravo, u tom slučaju, jedan od glavnih ciljeva zbacivanja aktuelnog režima trebalo bi da bude upravo raščišćavanje terena za pravi politički i ideološki pluralizam. Ali ako je tačna misao broj dva, onda se politički pluralizam kao takav pokazuje kao iluzija, štaviše kao problem. Ne treba nam nijedna druga ideologija osim patriotizma, koji se naravno podrazumeva. Svi smo patrioti, svi volimo Srbiju, čemu podele?

Ova zbrka prožima ceo intervju. Đilas će tako u jednom trenutku reći i sledeće:

„Ne možemo građanima da ponudimo da jedna vlast zameni drugu jer je zemlja podeljena, nego moramo da formiramo vladu uglednih, nestranačkih, stručnih ljudi da upravo oni pomognu i uvedu zemlju u normalu da bi Đilas, Obradović, Jeremić, Stefanović, Janković, Lutovac i drugi mogli jednog dana izaći na normalne izbore sa svojim stavovima.“

Ovo je elaboracija misli broj jedan – smena vlasti kao otvaranje prostora za pravi ideološki pluralizam, koji je u uslovima zarobljene države neostvariv. Ali već u narednom trenutku, čitamo i ovo:

„Nema bre dve kolone! Postoji samo režim koji oličava Aleksandar Vučić i oni koji su protiv toga. To je danas jedina podela u Srbiji. A mi kada dođemo na vlast, ukinućemo i tu podelu: jer niko ko je iz uverenja glasao za Vučića neće biti gori od bilo koga drugog ko je bio protiv. Svi smo mi građani Srbije i svi je jednako volimo.“

Ovo je elaboracija misli broj dva – prevazilaženje ideoloških podela u opoziciji samo je uvod u mnogo ambicioznije prevazilaženje ideoloških podela na nivou cele države. Jednom kada ujedinjena opozicija dođe na vlast ukinuće i poslednju „iluzornu“ podelu – onu na režim i opoziciju. Nakon toga, podela više neće biti i svi građani Srbije biće ujedinjeni u ljubavi prema otadžbini. (Inače, pošto je podelu na građaniste i nacionaliste već proglasio lažnom, Đilas, baš kao i povelja koju je nedavno izdao njegov savez, stalno lavira između govora o jedinstvu građana i govora o jedinstvu srpskog naroda – ali to je već tema za drugi tekst).

Dva paralelna, ali međusobno sukobljena argumenta, uspevaju prividno da se pomire jedino zahvaljujući spasonosnoj ideji ekspertske, nestranačke i neideološke vlade. Ali – samo prividno. Jednom kada uvidimo da ova ideja u Đilasovom narativu igra dvostruku ulogu, shvatamo da je ona i sama opterećena istom onom tenzijom koju bi na prvi pogled trebalo da razreši.

U svojoj prvoj ulozi, ekspertska vlada je samo prelazno rešenja (oročeno na godinu dana) ka „pravoj“ parlamentarnoj demokratiji, odnosno političkom pluralizmu. Njena uloga je da uspostavi pravične uslove izbora, slobodu medija, funkcionisanje nezavisnih institucija i sve ono što je neophodno za normalno funkcionisanje parlamentarne demokratije. Ovde jasno prepoznajemo prvi stav sa početka teksta – smena vlasti je samo put ka demokratskom političkom pluralizmu.

U svojoj drugoj ulozi, međutim, nestranačka, ekspertska vlada nije samo prelazno rešenje, već ishodište. Ako prihvatimo da je ona u stanju – i to za samo godinu dana! – da uradi sve ono što bi trebalo da uradi, nije jasno šta će nam nadalje uopšte izbori. Ekspertska vlada služi kao magijsko rešenje za ono što SZS sebi postavlja kao glavni zadatak – uspostavljanje „normalne“ države. Jednom kad je taj zadatak rešen, ono što će se dešavati kasnije više nije ni bitno. Ovde lako prepoznajemo drugi stav sa početka teksta – jednom kada shvatimo da nam je Srbija svima na srcu, i da nam je stalo samo da Srbija bude bolja, onda preostaje samo da odredimo način na koji će se Srbija poboljšati, a to nije posao za ideologe, već za eksperte. Politički pluralizam u ovoj viziji može biti samo smetnja.

Da li nam je ova ideja poznata? Naravno, jeste. Prvo, čuli smo je od samog Đilasa pre ravno pet godina. Kada je bilo reči o ulasku Rasima Ljajića i Milice Delević u formalno Dačićevu, ali zapravo Vučićevu vladu, Đilas je tu ideju podržao „ne zato što je to dobro ili loše za DS, nego zato što je to dobro za državu Srbiju; sve te ljude i ja bih da sam mandatar vlade pozvao u vladu kao što bih zadržao i jednog Stankovića ili Ćirića”. Sve je tu – eksperti, ljubav prema Srbiji, nebitnost stranačkih podela u svetlu patriotizma i državnog interesa. Kako se ova priča završila – znamo.

Gde smo još čuli ovu priču? Naravno, nebrojeno mnogo puta od aktuelnog i nelegitimno izabranog predsednika – još od pomenute vlade u kojoj su sedeli nestranački eksperti Saša Radulović i Lazar Krstić, pa sve do danas kada je na čelu vlade takođe jedna nestranačka ekspertkinja, to je bio njegov uporni refren – zemlju će stručno voditi stručni stručnjaci, a na njemu je samo da im za to stvori uslove. Ishod ove priče takođe znamo.

Pouka ovih iskustava je sledeća – nestranačka vlada ne postoji i što se pre otarasimo ove opasne iluzije tim bolje. Politika se ne može zamrznuti, niti privremeno („oročeno“) suspendovati. Politička moć nalazi se u strankama koje vladu postavljaju i smenjuju. Ideološke podele su neizbežan deo demokratske politike i one se ne mogu zaobići frazama o patriotizmu – mogu se jedino prenebregnuti na sopstvenu štetu i na štetu države kojoj se tako uporno izjavljuje ljubav.

Đilasova politika (kao i politika njegove nekadašnje stranke, u vreme dok je još bila na vlasti) jeste politika pragmatičnog centrizma, zasnovana na jurenju „srednjeg birača“ i prilagođavanju percipiranim zahtevima biračkog tela. Problem je u tome što se centar u međuvremenu toliko izmestio udesno da, u zabludi da još uvek održava ravnotežu između različitih ideoloških pozicija, ovaj centrizam juriša ka desnoj strani one Petričićeve kućice, blaženo nesvestan da time samo ubrzava njen pad u provaliju iz koje nema povratka. Kada mu je pred očima bila još uvek stabilna i naizgled dostižna Evropska unija, ovaj centrizam se artikulisao u priči o putu koji nema alternativu. Danas, okružen vestima o uspehu Orbana, Erdogana i Trampa, on koketira sa desnim populizmom i ulazi u koaliciju sa Dverima.

Politika koja bi bila u stanju da se efektno suprotstavi režimu, morala bi da se suprotstavi i strukturalnim uslovima njegovog opstanka na vlasti i odnosima moći čiji je on izraz. Ovo zahteva i izgradnju jasne ideološke alternative postojećim politikama, osnaživanje i mobilizaciju različitih slojeva društva koji su trenutno isključeni ili potlačeni, stvaranje novog ideološkog konsenzusa i aktivan rad na terenu. Pragmatični centrizam za tako nešto po definiciji nije sposoban – on ne ume da oblikuje javnost (to nikada nije radio), već jedino da joj se prilagođava. On nema sopstvenu viziju društva (to prepušta „ekspertima“), već funkcioniše isključivo u unapred zadatim parametrima. Kada njegov politički protivnik kaže digitalizacija, i on kaže digitalizacija, samo bolja! Kada protivnik proglasi borbu za Kosovo, i on proglašava borbu za Kosovo, samo uspešniju. Kada se režim razmeće ekspertima, i on se razmeće ekspertima, samo stručnijim. Kada protivnik kaže zaštita ćirilice, i on kaže zaštita ćirilice, samo još jača.

Po svoj prilici, na politiku koja će biti u stanju za nešto više od ovakvog balansiranja na ivice provalije, moraćemo još da sačekamo.

Peščanik.net, 04.08.2018.

Srodni linkovi:

Srđan Milošević – Metastaza političke bezidejnosti i alternativa

Vesna Pešić – Ima li krajnjeg rešenja za balkanske čvorove i nesreće?

Dejan Ilić – Savez bez promene

Zlatko Minić – Samoubistvo iz nehata

Vladimir Gligorov – Opozicija