Opozicija

Natpis Nered na gradilištu

Foto: Predrag Trokicić

Nije lako razumeti zašto bi opozicija nudila program koji su naprednjaci napustili jer s njim nisu mogli da dođu na vlast i na njoj ostanu.

Sada bi oni, recimo demokrate, čiji su program preuzeli naprednjaci, da se vrate na vlast naprednjačkim programom. Možda je to program čije vreme dolazi? Razmotrimo nekoliko tačaka.

O EU – sačekati da se vidi šta će s njom i s NATO savezom biti. To je praktično odustajanje od približavanja Evropskoj uniji. O tome da bi čekanje moglo da se oduži, da i ne govorimo. Koja je korist od toga?

Ako dobro razumem, to je zbog kosovske politike. Pregovori s kosovskim Albancima bi se nastavili u skladu sa Ustavom, Rezolucijom 1244 i međunarodnim pravom. To sve ne ide jedno sa drugim. Naime, po Ustavu je Kosovo srpska pokrajina, što je, tvrdi se, u skladu sa Rezolucijom 1244 i međunarodnim pravom. Međutim, Međunarodni sud pravde je presudio da nezavisnost Kosova nije u neskladu sa rezolucijom 1244. Kako je taj sud nadležan da tumači međunarodno pravo, teško je u međunarodnom pravu tražiti uporište za rešenje u srpskom Ustavu. Može se reći da Međunarodni sud tumači, ali Savet bezbednosti odlučuje. Što je tačno.

Što upućuje na stav da je potrebno sačekati dok o statusu Kosova ne bude odlučivala Rusija jer uglavnom od njenog glasa zavisi da li će Kosovo biti primljeno u Ujedinjene nacije. A ako se ne teži članstvu u EU, pregovori sa kosovskim vlastima mogu da traju upravo dok Rusija ne ojača dovoljno ili se EU i NATO raspadnu, pa se onda naprosto na Kosovo primeni srpski Ustav.

Politički posmatrano računa se, pretpostavljam, da bi u recimo sledećih godinu dana moglo da dođe do raspisivanja referenduma o Briselskom sporazumu o normalizaciji, gde Srbija ne bi priznala Kosovo, ali se ne bi protivila pre svega njegovom učlanjenju u Ujedinjene nacije. Opozicija bi, ako to dobro razumem, bila protiv održavanja tog referenduma i za njegov bojkot ili za glasanje protiv.

Ako je tako, onda je reč o opozicionom programu i o političkim nadama koje zavise od propasti dogovora sa Kosovom. Sve ostalo je sekundarno u odnosu na to. Kako je opozicija došla na taj stav koji su naprednjaci napustili, a demokrate nisu, bar verbalno, prihvatile ni u vreme kada nezavisnost Kosova nije čak ni bila neminovna? Teško je videti da će se s takvim stavom dobiti podrška bilo na referendumu bilo na izborima.

O nacionalnim resursima i jeftinoj radnoj snazi – nema prodaje prvih i nema stranih ulaganja koji bi da koriste drugo.

Šta su nacionalni resursi? Recimo da su to oni koje bi trebalo nacionalizovati jer će tako biti najefikasnije upotrebljeni. Na primer? Primeri bi morali biti ne naprosto preduzeća u državnom vlasništvu već ona koja bi trebalo da budu u državnom vlasništvu. Koja su to? Jedan primer bi mogla da bude Naftna industrija u meri u kojoj je reč o vlasništvu nad izvorima nafte i gasa i ako se želi monopol na preradu i snabdevanje. Ukoliko se ovo drugo ne želi, kao što i ne bi trebalo, ostaje samo prvo. To bi podrazumevalo da se nacionalizuju nafta i gas i da se ukinu svi elementi monopola na preradu i distribuciju.

Slično bi bilo i sa svim drugim nacionalnim resursima. Njih, uostalom, u prerađivačkoj industriji i nema. Čak i kada je reč o proizvodnji energije, nema nikakvog razloga zašto bi, recimo, elektrana trebalo da bude u državnom vlasništvu. Uzmimo da neko želi da izgradi novu elektranu, zašto bi to bio nacionalni resurs? U uslugama, takođe, nema mnogo nacionalnih resursa. Može biti da glasači imaju više poverenje u državno, a ne u privatno preduzeće ili ustanovu, ali to nije zato što je reč nacionalnom dobru.

Kod toga se čini da se opozicija priklanja rešenju da je sve u profesionalnom menadžmentu. U Jugoslaviji je bilo zagovornika oslanjanja na takozvano tržište menadžerima. Problema s tim ima mnogo. Pre svega zato što je to oskudno tržište, oskudno ponudom menadžera. Moglo bi da se internacionalizuje, ali to bi za vlasnika, državu, moglo da bude skupo. Dodatni problem je što bi menadžment donosio odluke o ulaganjima, gde bi država kao vlasnik pokrivala eventualne gubitke iz poreza jer ne bi mogla da bankrotira i prodaje imovinu pošto bi je prodavala sama sebi. To ne iscrpljuje probleme, ali ovo je kratak napis.

Konačno, radna snaga je jeftina jer je ukupna produktivnost niska i ima mnogo nezaposlenih. Ukoliko bi se plate u privatnom sektoru povećale, recimo tamo gde su vlasnici građani Srbije, morala bi da se značajno ograniči konkurencija i da se ograniči spoljna trgovina. Prvo, da bi se obezbedila monopolska profitabilnost, a drugo, da bi se održao spoljnotrgovinski bilans. Jasno je da bi eventualni efekti na povećanje realnih zarada bili relativno kratkoročni.

Ukoliko se pak samo misli na to da bi domaći preduzetnici plaćali radnike bolje od stranih ili da bi domaći preduzetnici ulagali u produktivnije aktivnosti nego strani, to nema mnogo smisla, a još manje empirijskih potvrda.

Možda se zaista može pobediti na izborima sa ovakvim programom, politika je to.

Novi magazin, 30.07.2018.

Peščanik.net, 31.07.2018.

Srodni linkovi:

Rastislav Dinić – Balansiranje

Srđan Milošević – Metastaza političke bezidejnosti i alternativa

Vesna Pešić – Ima li krajnjeg rešenja za balkanske čvorove i nesreće?

Dejan Ilić – Savez bez promene

Zlatko Minić – Samoubistvo iz nehata