Sarajevski razgovori

Slučajno sam se našla na konferenciji u Sarajevu, gde sam bez ikakve legitimnosti i opravdanja predstavljala Sloveniju. Sve se desilo brzo i neplanirano, ali tamo sam imala dragocene trenutke zaustavljanja vremena i u tome zaustavljanju mogućnost da polako pratim i opažam fenomen koji je slučajno sada povezan sa Sarajevom, ali ga zapravo poznajem posvuda, čak i u Ljubljani: brz, sadržajan i tematski šaren razgovor. Za vreme zvaničnoga dela konferencije – inače važne inicijative za mrežu razgovora o odgovornosti za nedavni rat – međusobno smo se odmerili. Pokazali su se glavni usmeni veštaci, pripovedači, solisti i dueti, krugovi znanja i generacijski venci, ukratko sve što je potrebno da večernji, nezvanični deo konferencije bude uspešan. I bio je.

Prvo, imali smo za sobom MESS, sarajevski pozorišni festival, koji je uveliko prerastao pozorište i otvorio se za velike građanske akcije. Suada Kapić je završila petnaestogodišnji projekt, iz kojega je nastala prava enciklopedija sa više od hiljadu strana i tri CD-a, primer moderne istoriografije o opsadi Sarajeva i kako ju je preživelo pet hiljada slučajno odabranih Sarajevčana. Šta je njihova poruka? Da su sve što su radili, od svakodnevnih trikova za preživljavanje do vrhunskih zamisli i umetničkoga stvaranja, radili – bez nade. Nada nije bila neophodni pokretač, umesto nje je bilo mnogo najrazličitijih motiva. Najčešće spominjani motiv je rad: rad bez nade je Sarajevčanima najviše pomogao da prežive. Već to ključno razotkrivanje mehanizama preživljavanja jasno govori o tome da Suada Kapić nije dozvolila da na nju utiču bilo kakve prevladavajuće državne i druge kolektivne programske mreže, isto tako ni prevladavajući govor, pun patetike: junaci i junakinje Sarajeva sami spuštaju zavese u svojim izjavama, vraćaju se svojim životima i daju pouku o nužnoj ljudskoj skromnosti, ako već težite najvišem.

Konferenciju je na gostoljubivome MESS-u organizovala Nataša Kandić, koja je za tri godine rada na traženju i iskazivanju odgovornosti uspela da nađe i ubedi da progovore Albanci koji smatraju da su zločini nad Srbima neizbrisiva mrlja na ugledu nove države, Srbi koji smatraju da su nepriznati zločini nad Albancima nepodnošljiv teret koji srpska država ne može podneti, i mnogi drugi: pamtim starca koji kaže da bi on samo hteo kosti svoga sina. Inicijativa pod imenom RECOM danas istražuje načine i prostore u regionu koji bi omogućili međusobno komuniciranje i izgleda da je našla skoro zaboravljeni odgovor – umetnost. Posleratna društva su takva, da nekada nepodnošljivi zahtev da umetnici nešto rade po porudžbini neke postignute svesti zvuči kao olakšanje. Ideja možda ne zvuči dobro ni za uspešne surfere po nacionalno-državnim talasima, niti za uspešne korisnike termina sustainability i dissemination koji su na to dobili kakvu crkavicu: zvuči savršeno za one koji nemaju ništa, a ne mogu a da ne budu protiv.

Posle takve konferencije, i kratkoga pogleda na državu u kojoj je sve razdeljeno po nacionalnim linijama, po genijalnom evropskome rešenju koje skoro da ne može drugačije nego da se završi novim ratom, i koji će evrokrati i drugi svetski pametnjakovići pripisati „vekovnoj mržnji“ na Balkanu, nezvanični završetak – razgovor bio je neizbežan: moralo se reći sve čime smo za sebe porušili velike reči (posebno nada) i ismejali svoj osnovni motiv (posebno rad). Jer naredni ozbiljan razgovor može uspeti jedino ako sebe ne uzimamo previše ozbiljno.

Po ko zna koji put, imala sam priliku da ovaj ritual stresanja nepotrebnoga pratim i u njemu uživam, ali mi se učinilo da bi vredelo zabeležiti neke njegove strukturne odlike. Razgovor se prekida odmerenim i ravnopravnim duhovitim upadicama koje ruše autoritet priča: prvi krug priča odnosi se na mapiranje zajedničkih uspomena – imena, muzika, knjige, mesta koja smo voleli, sa nužnim pokazivanjem znanja. Na Balkanu, nema filmske ili knjižne ili druge reference na koju neko ne odgovara poznavanjem činjenica: socijalistički školski sistem za starije, izolacija i očajanje za mlađe, junaštvo znanja je disciplina koja još uvek odlikuje robove pameti. Drugi krug priča, dublje potopljen u ironiju, jeste komentar novije istorije: grozote su prikazane kao stripovska groteska. Učesnici su u ovome krugu potpuno ravnopravni, ničija priča nije strašnija, jer su sve podvrgnute nemilosrdnome zakonu žanra podsmevanja. U trećem krugu priča, po prvi put se napušta gvozdeni okvir samopodsmevanja i uspostavlja se topografija sećanja na udaljena vremena – genealogije, istorija zabluda. Među učesnicima razgovora pojavljuju se senke mrtvih. Oni koji ne znaju pojedinu priču, imaju jedinstvenu priliku da obnove zalihu znanja i informacija. Ova, nedvosmisleno obrazovna faza razgovora, ritualno završava u salvama smeha, kada društvo oceni da je kraj ozbiljnosti.

Nastupa četvrti krug priča, koji je tematski slobodniji, i često dovodi do sasvim originalnih grananja: „slobodni stil“ je u ovome slučaju doveo do bosanskih piramida, po čijim su se zamišljenim ruševinama razmahali skeptici, a oni nešto manje skeptični i vidno malobrojniji su razveseljavali dodatnim teorijama: svetski poznati umetnik teorijom o tekućem kamenu, malo poznati pesnik o mogućnim DNK subverzijama. Ne treba se zavaravati: četvrti krug služi uglavnom da svi učesnici ateriraju na glavama političara, prodanih i uspešnih kolega i drugih primeraka viših klasa, i da počne peti krug, koji je aktivno karnevalsko veselje: udri svakoga. Ovo je istovremeno terapijski najjači deo razgovora. U šestome krugu, eksploziju smeha smiruje sentimentalni ekskurs: fragmenti sećanja na koje je slučajno pao zrak unutarnje svetlosti pojedinca otvaraju svakome učesniku novu dimenziju prošlosti, koja ovoga puta ima netropijski karakter. Šesta faza razgovora skriva dodatnu strategiju kolektivne usklađenosti – u njoj se oni koji su više popili vraćaju disciplini razgovora.

U sedmome krugu, koji otkriva rezultat dotadašnjega takmičenja, konsenzualno najbolji pripovedač dobija priliku da ispriča nešto po svom izboru. To je usklađena igra, u kojoj ostali imaju pravo samo na kratke upadice: vešt pripovedač je u stanju da izazove one koje mu pomažu pri memorizaciji i ironizaciji događaja. Ukoliko je pripovedač opravdao visoku ocenu koju je tokom prethodnih faza dobio, završetak njegove priče prati trenutak opšte ćutnje: anđeo prolazi, kako glasi francuski izraz, koji ponavlja antički grčki – Hermes prolazi, bog snalaženja, krađe, prolaska i retorike, onaj koji je izmislio liru, pismo, brojeve, i kocku. Posle prolaza boga koji pomaže duhovitim govornicima, razgovor je zapravo završen. U nekim slučajevima, može sa nastaviti i posle jutra, razviti se u svađu, ljubav ili nešto treće. U dobro organizovanome društvu istreniranih razgovoraša, najugledniji u grupi proglašava razlaz, koji svi prihvataju. U svetu u kojem živimo, to je obično onaj koji ima najraniji avion. Rumena zora sa teškoćama osvaja sarajevsku kotlinu. U krugu u kojem sam povremeno srećna, otići uvek znači pomalo umreti, u Sarajevu.

Priče o stvarima

Peščanik.net, 09.04.2010.