Siledžije

Ne pada sneg da zaveje breg, već da zverke ostave svoj trag – to bi mogao biti banalni, ali prikladni moto slike čiji opis sledi.

U „centralnoj informativnoj emisiji“ od 05.01.2016. godine, na nacionalnom javnom servisu, čuli smo da je Srbija u ratu – protiv snega. „Borba sa snegom“ – kako se izrazio voditelj – vodi se širom Srbije. Kao prva žrtva snega i hladnog vremena pao je sistem grejanja u Boru. U Užicu je bez vode ostalo preko tri hiljade kuća i stanova, kao i bolnica. Sneg i hladnoća udaraju bez milosti. Na svu sreću dvadesetak turista u zlatiborskom mestu Ljubiš je, za sada, bezbedno. Sneg je u januaru iznenadio Srbiju. Srbija se protiv snega bori svim sredstvima. Pogotovo u Beogradu, gde je sneg preko noći napadao, kaže gradonačelnik, čitavih sedam centimetara.

Ne treba ovde trošiti reči na nesposobnu vlast. Ako je njih iznenadio sneg, oni nas nisu iznenadili nimalo, bar što se tiče njihove nesposobnosti u „borbi sa snegom“. Ni „centralna informativna emisija“ sa podizanjem panike i izveštajima koji kao da najavljuju skori smak sveta, ne bi li se tako ublažio utisak o nesposobnim vlastima nije izneverila očekivanja. I bez izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije, znali smo da je ovde osnovna svrha medija da podrže, a ne da kontrolišu i kad treba kritikuju vlast. Što se toga tiče, 2016. počinje baš onako kako su protekle i 2015, 2014, 2013…

S jednim izuzetkom. U novu godinu i izbornu kampanju gradonačelnik Beograda i ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja ušli su sa promotivnim igrokazom čišćenja snega. Naravno, to što su se u raznim pozama slikali sa lopatama (u pokretu, pognuti s lopatom punom snega, ili naslonjeni na praznu lopatu kao da se odmaraju od napornog rada) pokazuje dokle dobacuje njihov naopako navijeni um, to jest kako oni zamišljaju sebe kao privlačne političare. O tome se nema mnogo šta reći. Od toga je daleko gnusniji mizanscen što su ga upriličili u svrhe vlastite političke promocije.

Zajedno sa njima, sneg su čistili i korisnici socijalne pomoći. Njih oko pedeset čistilo je sa ministrom i gradonačelnikom jedan beogradski bulevar. Vest kaže da je kasnije trebalo da im se pridruže i studenti angažovani za čišćenje snega preko studentske zadruge. Pitanje je jednostavno: kakva je razlika između korisnika socijalne pomoći, s jedne strane, i gradonačelnika, ministra i studenata, s druge? I odgovor je jednostavan: potonji su sneg čistili svojom voljom i za nadnicu (studenti), prvi su na to bili prisiljeni, sasvim u skladu sa grotesknom i protivustavnom uredbom, donetom krajem 2014, a o kojoj je ovde već bilo reči.

Da bi otklonio svaku sumnju u zloćudnu prirodu scene sa lopatama, ministar je ponovo izneo svoje iskrivljeno shvatanje socijalne pomoći: „Socijalna pomoć nije zanimanje, već nesrećno stanje“. Za nosioca vlasti, to što su ljudi bez posla, što ne mogu da nađu posao ili što ne mogu da se prehrane od svog rada jer je nadnica za taj rad manja od minimalne socijalne pomoći (što su uslovi koje moraju da ispune primaoci socijalne pomoći), pa zavise od pomoći političke zajednice čiji su članovi, nije mera nesposobnosti samih vlasti, pa dakle i ministra, nego je tek – „nesrećno stanje“.

Neka bude po ministrovom, kažimo da „socijalna pomoć“ nije precizno pravno regulisana socijalna kategorija, dakle ni „zanimanje“ ni „nesrećno stanje“ – neka bude baš „nesrećno stanje“. Pitanje je opet jednostavno: zašto se ministar i gradonačelnik iživljavaju nad nesrećnicima i izvode ih na prinudni rad pred kamerama? Šta se time htelo pokazati? Ministar kaže da je on odlučio da tako pokaže kako ti ljudi u stvari hoće da rade i on im je izašao u susret i dao im posao. Da li će im za to dati i platu? Pa ne, naravno, šta će im plata kad već dobijaju socijalnu pomoć. Predlog ministru za nastavak kampanje: neka i on radi svoj posao za socijalnu pomoć. Ili, još bolje, neka čisti sneg za socijalnu pomoć, kad već kao ministar za zapošljavanje ne može ljudima da obezbedi posao.

Šta je gradonačelnik s lopatom tražio pored ministra i njegovih, kako se ispostavlja, štićenika, to jest primalaca socijalne pomoći, sasvim je druga priča. Sve i da nema ovog nakaradnog socijalnog mizanscena, gradonačelnik se naprosto nije smeo slikati kako čisti sneg. Jer, gradonačelnik koji čisti sneg ne radi svoj posao. Gradonačelnik koji čisti sneg šalje poruku da nema ko drugi to da očisti. Gradonačelnik koji ne ume da organizuje gradske službe pa sam mora da čisti sneg, treba da napusti mesto gradonačelnika (i da samo čisti sneg) jer jasno demonstrira svoju nesposobnost da rukovodi. Sledeći korak u ovako osmišljenoj kampanji mogao bi biti gradonačelnik koji vozi gradski autobus. Ili gradonačelnik kao komunalni policajac koji prebija putnike bez karte.

Međutim, rekavši sve ovo, još uvek nismo došli do onoga što ovu sliku čini izuzetnom, pošto to svakako nije činjenica da gradonačelnik i ministar nedopustivo loše rade svoj posao. Tu je izuzetno to što oni to ne kriju, nego otvoreno pokazuju. Ministar se bez ustezanja iživljava nad osobama čije bi interese po funkciji morao da štiti. Gradonačelnik bez ustezanja pokazuje da ne zna šta mu je posao. To su njihove izborne poruke – iživljavanje i nekompetencija. I obojica računaju na siguran uspeh.

Peščanik.net, 06.01.2016.

Srodni linkovi:

Mario Reljanović: Rad oslobađa – nastavak ludila

Mario Reljanović – Evropska socijalna povelja i srpska socijalna tuga

Sofija Mandić – Rad oslobađa