Srce Srbije sa volančetom

Glavni problem neprijatelja Srbije je što mrze Srbiju i sve srpsko, sa motivima koji se rasprostiru između psihijatrije i veoma mnogo novca. Glavni problem prijatelja Srbije je neizmerna glupost, sa motivima koji se rasprostiru između psihijatrije i veoma mnogo novca. Problem je, kao i obično, u dokazivim činjenicama, i tu smo u psihijatriji i sa veoma mnogo novca na čvrstom terenu, gde – ako nisu sprečeni – stručnost i računovodstvo daju jasne odgovore. Manje je, dakle, verovati onima koji stručnost i računovodstvo ne poštuju, progone, zastrašuju i skrivaju. Stvar ne može biti jednostavnija. A desna ruka tih su mediji.

Banalno, zar ne? No, jedan važan element sam propustila: srboljubi na vlasti i u njenim medijima imaju maštu, sastavljenu od otpadaka rijalitija, žute štampe, internetskog blata, polu-škole, zaboravljenih ili falsifikovanih fakultetskih godina, partijskog blebetanja još od one jedine partije, cenjkanja na stočnoj pijaci, alkohola, droge, muvanja, duvanja, puvanja… Šta iz toga može da se ispili, mašta još srasla sa razumom i znanjem može samo da gleda i da se čudi povezivanju: Amon Ra i japanske igračke, neprijatelj Rusije, Kine i SAD zajedno: tko je to, ko uništavajući Srbiju zapravo uništava sve njih zajedno? Najveći i najbogatiji – Albanci i Hrvati.

Važno je osnovno, a to je ključni pojam, ljubav. Istorijski, pretnja ljubavlju razvila se u korejskom, zadnjem životnom periodu Tita, i trajala je još nekoliko godina posle njegove smrti, u mutnim godinama u kojima su najgori od komunista zamenili mrtvi jezik partije nečim neuporedivo jednostavnijim, etničkim idiotizmom. Svi su iznenada morali voleti Tita. Voleti političku funkciju, voleti državu je znak potpune ideološke praznine i odsustva građanske odgovornosti – svako može bez problema lagati da voli, uz pominjanje telesnih organa, snova i sličnih neproverivih svedoka, patosa, zanosa i drugih jeftinih glumačkih sredstava koje baš svako ima. A pri tome, svako takvo glumatanje donosi superiornost nad onima koji se stide da se tako ponašaju zbog razuma, uljudnosti i građanske svesti – i intimnog odbijanja da lažu. Iskrenost naprosto kopni od toliko umske bede i banalnosti.

I tu nekako dođu „džinglovi“ entiteta sa Pinka, sa kostimiranjem u vlastelinku-plastelinku, i polaganjem „Srca Srbije“, koje srce je veličine cca 30 cm u dužinu i cca 20 cm u širinu od crvenog štofa (poliester?), punjeno plastičnim vlaknima i sa ukusnim volančetom svuda unaokolo. Šljokica nema, amin. To je trenutak u kojem stvar ide dođavola i završava kao montipajtonovski štos. Nažalost, na tvrđavi se u tome trenutku ne pojavljuje krvoločni beli zeka koji pljuje odgrizene viteške glave, ni vitezovi koji kažu „Ni!“, ni svemirci koji slučajno otimaju Brajana, ni rimski oficir koji zahteva da se „Rimljani napolje!“ ispiše na pravilnom latinskom – ni bilo šta što bi nas vratilo u realni svet i realni smeh. Tu je nekako i montipajtonovski potpuno beznadežan džinglov sa plastelinkom u ulozi srpskog đenerala, a biće i nešto gore, ne sumnjajmo. Ma kad bi još umela da čita, valjda bi umela i da recituira!

Džinglov-kulov je novi žanr kakopatriotske propagande, jedino što mogu ostvariti kakisti, o kojima sam već pisala. Neće dugo trajati, jer je nekonkurentan trešenju pravih plastelinki i cvrkutanju namesto njihovih psovki. Pa uživajte u svojim belim dvorima, koliko je dato. Navući se na parizer je mnogo gadno.

Peščanik.net, 11.08.2025.