Kakistos (superlativ prideva kakos, „loš“, jednina muškoga roda) grčka je reč i znači „najgori“. Kakisti je plural muškoga roda, prema kakistoi (starogrčki), koje se i u novogrčkom čita kakisti. Predlažem je kao zamenu za teško izgovoriv termin ćaci sa svim njegovim složenicama, ne samo zbog teškog izgovora, nego i zbog toga što ju je kradljiva vlast prisvojila. Dodatni razlog je što po zvuku reč asocira na još jednu akciju i njen proizvod, stvarno i metaforično, koja karakteriše prostor, kretanje, osobine, ponašanje i likove koji treba da su naša simbolička „deca“ – prava, dobra, učenja željna itd. Srpska reč koja obuhvata i stvarno i metaforično i povezuje i eufemistični prizvuk reči kakista je – sranje. Time smo dobili semantičko polje, i sve to bilo bi dovoljno ubedljivo za prihvatanje preciznijeg i obuhvatnijeg termina. Dodatni argument bilo bi odlučno odbacivanje neodgovornih, neopravdanih i istorijski sumanutih termina nacisti/fašisti, koje sa doslednom blesavošću, zlobnim prostaštvom i sramotnim neznanjem upotrebljava kakista Brnabić. Primer upotrebljivosti novoga termina i njegovih složenica bio bi naziv Kakistolandija, koju bi sav svet razumeo.
Bivši predsednik republike1 samovoljno je dopustio, finansirao i izgradio naselje šatora sa bazičnom infrastrukturom između svog službenog boravišta i skupštine. Naselje bitno ugrožava glavni grad i time funkcionisanje države, jer:
– zaustavlja saobraćaj na najvažnijoj raskrsnici u gradu i preseca najvažniju gradsku arteriju,
– sprečava pristup skupštini, čime neposredno ugrožava parlamentarnu demokratiju,
– znatno povećava zagađenost centra grada,
– sprečava obavljanje osnovnih potreba i mobilnosti građana, posebno ugroženih i ranjivih grupa.
Privremeni stanovnici tog prostora nisu stalno prisutni da bi izražavali neki stav; sastav je slučajan; vođa pokreta kakista šeta se po gradu i po lokalima, umesto da se posveti protestu, a u pauzama učenju. Dokazani su plaćanje, honorari i mesečne plate vođa pokreta, da i ne pominjemo troškove prehrane i druge troškove, i verovatnu upotrebu alkohola i droge. Bivši predsednik države uporno naziva „decom“ klipane od 25-85 godina, koji se za konferencije za štampu pojave na mestu gde bi trebalo da stalno borave. Ispred spontano postavljene police sa još spontanijim knjigama.
Svaka od ovih činjenica dovoljna je da se prvi i jedini odgovorni, bivši predsednik države optuži i procesira, od prekršaja do izdaje države. Njegovo ponašanje je diktatorsko: napravio je odbrambenu zonu između dve vrhovne institucije u državi za svoje lične potrebe, premda po etičkim pravilima i statusu javno date reči uopšte nije na položaju; privatizovao je javni prostor i nezakonito ga oduzeo građanima; napravio je ruglo od glavnog grada u prenaduvanoj i preranoj reklamnoj akciji za EXPO27: šta on to pokazuje svojim gostima između predsedništva i skupštine? To je još jedno krivično delo – uništavanje ugleda države.
Nema nikakve sumnje da je ceo projekt kakista i Kakistolandije groteskna improvizacija bolesnog uma, mera da se nedostojni bivši najviši funkcioner države zaštiti živim zidom probisveta pred narodom. Krajnji je trenutak da se lažni stanovnici rasteraju kakističkim metlama i da se time pomogne državnim službama koje oklevaju da urade svoj posao. Što se tiče kakističkog vođe, diskretno ali precizno postupanje po propisima za tolike prestupe moralo bi se izvesti tako da što pre omogući povratak u normalno stanje pregovora o što boljem uređivanju društva koje već dugo zahteva opravdane promene.
Bilo bi dakle smisleno uvesti precizan termin za pojavu koja ugrožava sve građane i zahteva institucionalni pristup.
Obećao je da će odstupiti sa položaja posle 15. marta, ukoliko se dokaže da srpske državne službe imaju zvučni top; dokazano je da top postoji, i da je bio upotrebljen. Američki izveštaj o tome nije nikad stigao, ruski je falsifikovan. Predsednik države još je najmanje dva puta posle toga izjavio da će odstupiti, sa drugim razlozima. Kakvog smisla ima smatrati predsednikom države nekoga ko je javno najavio i uslovio svoj odlazak već najmanje tri puta?
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
