Status quo

Srbija slavi Nyambe. Nyambe je izdvojila mišljenje o Mladiću i Srebrenici. Prisca Matimba Nymbe vodila je raspravno veće i izdvojila svoje mišljenje spram mišljenja veća kome je predsedavala. Veće je pre par dana potvrdilo prvobitnu odluku suda i kaznu (doživotnu robiju) za Mladića. Nymbe se s tim nije složila. Nymbe se odavno ne slaže – još 2012. ona je tvrdila da je 8.000 ljudi u Srebrenici krišom ubila mala grupa mimo kontrole. I još, veruje Nymbe, odvajanje muškaraca i dečaka od žena u Srebrenici nije bilo ništa drugo do pokušaj da se među njima pronađu mogući ratni zločinci. Kako je posle do tih muškaraca i dečaka krišom došla mala grupa ljudi mimo kontrole i sve ih pobila, Nymbe ne kaže.

Važno je što postoji Nymbe. Nymbe je dokaz da je sud u Hagu radio nepristrasno i sudio na osnovu činjenica. Svaki sudija, među njima i Nymbe, imao je slobodu da te činjenice tumači u skladu sa svojim znanjem i uverenjima. Zato se o odlukama glasa – razmene saznanja o činjenicama i njihovo tumačenje i pošto sve uzmu u obzir sudije izađu sa svojim mišljenjem. Nije samo Nymbe bila slobodna da misli. Svaki sudija je imao tu slobodu. Mimo pritiska, na osnovu činjenica i svojih utemeljenih tumačenja svaki sudija je odlučio za sebe i glasao. Izdvojeno mišljenje Nymbe ne dokazuje da su sudije radile pristrasno. Naprotiv, ono je dokaz za nepristrasnost suda.

Ali, koga briga za logiku kada se hoće poreći zločin. Jer, o tome je reč – o poricanju zločina. I bezmalo (svesrpskom) konsenzusu oko tog poricanja. Poricanje stoji na klimavim nogama. Ono tačno sledi obrasce o kojima je obrazloženo i utemeljeno pisao još Stanley Cohen u knjizi „Stanje poricanja“ iz 2001. To sad traje već decenijama pa smo dobili i neke topose. Recimo, sud u Hagu trebalo je da donese mir i u tome nije uspeo. Pošto nije uspeo da donese mir između nekada zaraćenih strana, onda nije uspeo ni u čemu drugom – a pre svega da utvrdi istinu. Posao suda nije da miri. Posao suda je da vrši pravdu u skladu sa činjenicama i zakonima.

Sud u Hagu utvrdio je činjenice i na njih primenio (međunarodno) pravo. Mir nije ni u opisu ni u dosegu rada suda. To što odluke suda nisu donele mir apsolutno je nebitno za ocenu o tim odlukama. Mir nije na sudu u Hagu, mir je na posle rata formiranim novim nacionalnim zajednicama. Te zajednice nisu radile na miru, ali za svoj nerad politički predstavnici tih zajednica odgovornost svaljuju na sud u Hagu i njegove odluke. Istina je da je u prvim godinama sud u Hagu na svojoj internet strani imao rečenicu da je želja suda da doprinese jačanju mira. Ta rečenica je potom sklonjena. Želje su jedno a rad u skladu sa pravilima i mandatom suda nešto sasvim drugo.

Pravda suda u Hagu je selektivna, drugi je topos u govoru o tom sudu. Pošto je selektivna, to onda uopšte nije pravda. Istina je da je pravda suda u Hagu selektivna. Ona je selektivna jer je u jednom svom vidu simbolična. Simbolična je na način na koji su simbolična bila recimo suđenja u Nirnbergu. Pravda suda u Hagu nije redovna pravda, to je tranziciona pravda. Tranziciona pravda je uvek simbolična. Što naravno ne znači da se sprovodi mimo prava. To znači da su razmere zločina i broj zločinaca tako veliki da sudovi nemaju kapacitet da gone za svaki zločin sve zločince. To je jedan razlog za selektivnost. Drugi razlog je odsustvo volje da redovni sudovi u čijoj bi nadležnosti morala biti gonjenja, neće da rade svoj posao.

I masovnost zločina i odsustvo volje udar su na kapacitet sudova da sude. Zbog odsustva volje, suđenja se izmeštaju, a na mesto nacionalnih prava staje međunarodno pravo. Zbog velikog broja zločina i zločinaca izdvajaju se gonjenja koja u simboličnoj ravni otelovljuju prirodu zločina i njegove ključne protagoniste i žrtve. Samo u tom smislu je pravda suda u Hagu selektivna, naprosto zato što su okolnosti takve da ona mora biti simbolična. Ali, kada se jednom izdvoje zločini i osumnjičeni, taj sud nadalje postupa kao svaki redovni sud, u skladu sa činjenicama i pravom. Što znači da je u svakom pojedinačnom gonjenju jedini mogući ishod onaj u skladu sa činjenicama i pravom, a ne u skladu sa željama o ispunjenju pravde. Zato neke odluke nužno moraju biti razočaravajuće.

Konačno, jednom kada se prihvati da je sud u Hagu instrument tranzicione a ne redovne pravde, pokazuju se i druga njegova ograničenja. Recimo, činjenica je da je tranziciona pravda skup mera osmišljenih uglavnom za primenu unutar jedne političke zajednice, to jest države. Ta zajednica je, kaže narativ tranzicione pravde, bila duboko podeljena a razdor je još i veći zbog zločina jedne strane te zajednice nad drugom. Izvršenjem simbolične pravde, drugoj strani se priznaje status žrtve. Priznanje žrtve ujedno je i priznanje da su ljudi na toj drugoj strani jednako vredni i ravnopravni i da se ne mogu nekažnjeno tlačiti. Priznanje jednake vrednosti i ravnopravnosti trebalo bi da vodi ka obnovi zajednice i uklanjanju razdora.

Stvari sa ratovima na prostoru Jugoslavije sasvim su drugačije od toga. Kako je to odavno tačno primetio Vojin Dimitrijević, kada je izlazio iz jugoslovenske (kvazi)komisije za istinu i pomirenje 2001. godine, zločinci i žrtve bili su sunarodnici na početku ratova iz 1990-ih, da bi se po njihovom kraju našli u različitim državama. Pošto više nisu morali da žive zajedno, nego tek jedni pored drugih, to je oslabilo potrebu za pomirenjem. Dimitrijević je na taj svoj uvid dodao još jedan, takođe važan: novoformirane države mahom su same sebi odmah oprostile zločine iza kojih su stajale. Spram takvih država, sud u Hagu pokazao se kao nemoćan da menja javno mnjenje u njima. Ali, ponovimo, to mu i nije bila svrha.

Lišen praktično svih ciljeva koji se obično postavljaju pred tranzicionu pravdu, sudu u Hagu je, pored ispunjenja pravde u simbolično izabranim gonjenjima, ostalo možda još samo to da pokaže da se zločin ne isplati, da će zločince pre ili kasnije stići kazna. Ali, s obzirom na Srbiju, i ovaj cilj je za taj sud nedostižan. Jer, poredak u Srbiji stoji upravo na premisi da se zločin isplati. I vlast u Srbiji to ubedljivo demonstrira iz dana u dan.

Peščanik.net, 11.06.2021.