- Peščanik - https://pescanik.net -

Strela je stigla na cilj

Salman Rushdie 2008, foto: Alexander Baxevanis/Wikimedia Commons

Juče je dvadesetčetvorogodišnji Hadi Matar na bini književnog festivala u Njujorku pokušao nožem da ubije Salmana Rushdieja. Čekamo da vidimo da li je uspeo i nadamo se da nije. Rushdie je u bolnici, vesti kažu da diše pomoću veštačkih pluća, da ne može da govori i da će verovatno izgubiti oko. Matar je kupio kartu za književni događaj, što objašnjava kako je ušao u salu. Ostaje nejasno kako je sa sobom uneo nož i kako je s nožem dospeo na pozornicu. Donedavno, Rushdie se u javnosti pojavljivao isključivo u pratnji naoružanih policajaca. Da li je i sada tako bilo, u vestima se ne kaže.

Nejasni su i motivi Hadija Matara. Policija ima saznanja da je Matar poštovao iranske vlasti, ali to ne znači gotovo ništa. Nije isključeno da bi Matar mogao biti sličniji usamljenom Marku Davidu Chapmanu, ubici Johna Lenona, nego ostrašćenim i dobro organizovanim, s državnim službama povezanim islamističkim teroristima. I to ostaje da se utvrdi.

Za sad imamo samo lavinu komentara. Oglašavaju se pisci i političari – redom su svi zgroženi i ističu da je napad na Rushdieja i napad na slobodu govora. Te izjave oslanjaju se na sada već dugu tradiciju tumačenja sukoba između jednog pisca i verskih vlasti u Iranu. Čitalac se seća, Rushdie je 1988. objavio roman, inače odličan, „Satanski stihovi“. Sam Rushdie govorio je kasnije da jeste očekivao negodovanja pojedinih vernika, ali da nije ni slutio da bi čitava verska zajednica sa svojim vođama mogla ustati protiv njega.

Već početkom 1989, sa najvišeg mesta verske vlasti u Iranu stigla je fatva – osuda na smrt autora „Satanskih stihova“. Uz fatvu je išla i zlokobna rečenica – strela je odapeta. Više od 30 godina kasnije, strela je izgleda pogodila metu. Pored drugih stvari, „Satanski stihovi“ su roman i o mržnji. O posebnom obliku mržnje između različitih kolektiva – verskih, etničkih, kakvih god. Rushdie nije pisao samo o mržnji nego je pisao i protiv nje, tako što je rasklapao i razotkrivao nerazumne pogone mržnje. Kao takav, logično, postao je meta mrzilaca.

Da pretnja iz Irana nije bila bezazlena i bez moći, pokazalo se vrlo brzo – redom su širom Evrope, u Italiji i skandinavskim zemljama stradali prevodioci i izdavači Rushdiejeve knjige. Ugledni intelektualci toga vremena pozivali su Zapad da pokaže svoju snagu i principijelnost tako što će zaštititi slobodu govora time što će sačuvati Rushdiejev život. S druge strane, iz verskih redova u Iranu takođe je rastao pritisak: glava Salmana Rushdieja bila je ucenjena na milion dolara. A tri miliona dolara dobio bi žitelj Irana koji uspe da ubije Rushdieja.

Rushdie je odolevao, nastavio da piše knjige i da se sporadično pojavljuje u javnosti. Negde pred kraj 90-ih izgledalo je da iranska administracija želi da oslabi pritisak na autora, ali se pokazalo da ne može uticati na verske vlasti. Kako god, izgledalo je kao da je Rushdie barem malo mogao da odahne. A onda su stigli napadi od 11. septembra 2001, svet se ponovo polarizovao, a mržnja prema Rushdieju umesto da s vremenom slabi u novim okolnostima se pojačavala. U drugoj deceniji 21. veka, niz organizacija u Iranu, bliskih vlastima, uspelo je da sakupi još 600.000 dolara kao dodatak na prvobitni iznos ucene za Rushdiejevu glavu.

Pored ovog sukoba između – recimo to tako, grubo i pogrešno – hrišćanskog Zapada i muslimanskog Istoka, Rushdie je postao žrtva i jedne pojave koja će obeležiti početak 21. veka. U tobožnjem nastojanju da se suprotstave mržnji, neki javni intelektualci počeli su da cenzurišu ili u celosti odbacuju dela u kojima se neprimereno govori o članovima „drugih“ zajednica. Taj duh nove ispravnosti brzo su prihvatili desničari i konzervativci, pa se sada iz školskih programa, u Sjedinjenim Državama pogotovo, listom izbacuju knjige Margaret Atwood, Toni Morrison, ili stripovi „Maus“ i „Persepolis“ (kad smo već kod Irana). U britanskom „Independentu“ 2019. je izašao tekst Seana O’Gradyja protiv „Satanskih stihova“. Sasvim budalasto, O’Grady čita knjigu kao uvredu za vernike islama i ne usteže se da zaključi kako bi on knjigu spalio.

I tako stižemo ponovo do slobode govora. Videti problem oko „Satanskih stihova“ i njihovog autora isključivo kao problem slobode govora – pogrešno je. Prvo, sloboda govora nije apsolutna. Govor mržnje isključuje se iz te slobode, na primer. Ali, kada to znamo, javlja se sledeći problem – ko ima ovlašćenje da sudi šta je govor mržnje i na osnovu toga ukida slobodu govora. Videli smo, iranske verske vlasti ne prihvataju zapadna merila slobode govora. A sada se i na samom tom Zapadu čuju glasni zahtevi da se sloboda govora još više ograniči u ime nekih drugih prava. Sve zajedno to je sklisko tle. Osuđivati napad na Rushdieja kao napad na slobodu govora ne drži se dobro na toj nesigurnoj osnovi.

Napad na Rushdieja je baš to što doslovno jeste – napad na njegov život. To ima malo veze sa slobodom govora. Rushdieju je ukinuto pravo na život. Umesto da se brani sloboda govora, u Rushdiejevom slučaju trebalo je sve vreme braniti pravo na život. Sasvim je u redu da se ljudi ne slažu. Moguće je i da uvrede jedni druge. Da uvreda bude tako teška da se odušak pronađe u spaljivanju knjiga. Sve su to teške stvari. (Mada, čitalac zna, knjige se ionako redovno spaljuju, tako funkcioniše komercijalno izdavaštvo, što se ne proda za 6 meseci uništava se, jer je to jeftinije nego da se čuva.) Ali, ništa od toga nije ni blizu oduzimanju života. U slučaju Rushdieja nije ugrožena sloboda govora, ugrožen je, kako se sad tragično pokazuje, doslovno goli život. Taj život, kao i svaki drugi, morao se sačuvati po svaku cenu.

Ostaje da se nadamo da će Rushdie ipak ostati živ. I da vidimo kako će se nadalje objavljivati njegove knjige, „Satanski stihovi“ posebno. Kod nas je već 1986. štampan Rushdiejev roman „Deca ponoći“, u odličnom prevodu Svetozara Koljevića i Zorana Mutića. Na čelu BIGZ-a koji je knjigu objavio tada je bio Vidosav Stevanović. Iako su se 1989. stvari izuzetno zaoštrile oko „Satanskih stihova“ Prosveta te godine objavljuje roman u takođe odličnom prevodu Aleksandra Saše Petrovića. Kao što smo rekli, strela već uveliko leti, pretnja je bila više nego ozbiljna, ali Prosveta ne odustaje i velikom brzinom radi da roman objavi. U dnevnoj štampi se redovno objavljuju oglasi za naručivanje knjige.

Knjiga je izašla kao 50. po redu u Prosvetinoj ediciji velikih romana. Kao urednici te poznate i dugo dobre edicije stajali su tada, pa tako i na Rushdiejevoj knjizi: Ivan Čolović, Petar Džadžić, Vuk Krnjević, Aleksandar Jerkov, Milosav Mirković, Brana Petrović, Bogdan A. Popović, Milutin Stanisavac i Zoran Živković. Nema podataka da se neko od njih kolebao da stane iza tada već uveliko sporne knjige. Tiraž knjige bio je 10.000 primeraka. Od tada do danas „Satanski stihovi“ su u Srbiji imali više izdanja, poslednje je iz 2019.

Nema razloga da razmišljamo da li bi danas u nekoj situaciji sličnoj ovoj oko „Satanskih stihova“ neki domaći izdavač tako brzo, kvalitetno i hrabro reagovao i objavio neku drugu spornu knjigu. Danas u Srbiji više nema izdavača koji mogu tako brzo i kvalitetno, na stranu hrabro, da reaguju.

Peščanik.net, 13.08.2022.

Srodni link: Kenan Malik – Govoriti neizgovorivo

SALMAN RUSHDIE NA PEŠČANIKU

NAŠ TERORIZAM

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)