Prvo je bilo veliko razočaranje, a onda je postalo zabavno. Evo, recimo, imamo prve nagoveštaje da bi, tek što je sklopljena, koalicija „Biram borbu“ mogla da se raspadne. Jer, ne znam kako drugačije shvatiti (sasvim razumne) reči predsednika demokrata da će se ta stranka povući iz izbora ako se ne ispune već poznati uslovi opozicije. Isti oni uslovi, dakle, na kojima je insistirala koalicija Srbija protiv nasilja i na kojima još insistiraju neke od stranaka koje su je činile i koje su rešile da na izbore ne izađu jer ti uslovi nisu ispunjeni.
Znam, komplikovano je. Pokušajmo još jednom. Predsednik demokrata kaže – ako ne dobijemo komisiju za proveru biračkih spiskova u sastavu u kome smo tražili da ona bude i s odgovarajućim ovlašćenjima, te ako se ne usvoji zakon da godinu dana posle preseljenja osoba ne može biti upisana u birački spisak sa svojom novom adresom i, konačno, ako se državni nacionalni i pokrajinski mediji ne otvore za opoziciju i ne promene rad svojih informativnih programa, mi nećemo izaći na izbore iako smo već pristali da učestvujemo u njima.
S druge strane, Stranka slobode i pravde, Srbija centar i Zajedno (možemo ih zvati i ostatkom koalicije protiv nasilja) kažu da će izaći na izbore ako se ispune svi oni uslovi o kojima govori i Lutovac, a dok se ti uslovi ne ispune, nema učešća. Pitanje za čitaoca: u čemu se razlikuje stav DS-a prema izborima, s jedne strane, i stav SSP-a, Srca i Zajedno, s druge? Evo razlike: DS je pristao da izađe na izbore, ali preti da će odluku promeniti ako se uslovi ne ispune. SSP, Srce i Zajedno još nisu pristali, ali će na izbore izaći, jednom kada se uslovi ispune. Zašto su se ti ljudi razišli, nema objašnjenja.
Druga je stvar s novim/starim koalicionim partnerima DS-a u novoj koaliciji. Neki od njih su već rekli da će izaći na izbore šta god da režim ispuni ili ne ispuni, jer eto dobili su taj 2. jun – dan za sve izbore. Čitalac se seća, od tri uslova opozicije, režim je rekao da hoće da ispuni dva, ali da treći, nazovimo ga „2. jun“, nikako ne može da ispuni. Opozicija je složno odgovorila, moraju sva tri uslova. A onda je od režima stigla ponuda, može „2. jun“, ali bez prva dva uslova (to je ono o čemu govori predsednik DS-a). I onda deo opozicije kaže – važi, hoćemo.
Tako smo dobili „Biram borbu“. Kao da borba nije bila pretnja bojkotom da bi se ispunili uslovi za slobodne i fer izbore, nego borba postaje kada se dignu ruke od svih zahteva i krene se u sigurnu izbornu „smrt“. „Srbija protiv nasilja“ bilo je dobro ime. „Nasilje“ se tu vezivalo i za konkretne događaje od 3. i 4. maja 2023, ali je metonimijski stajalo i za sam režim. „Biram borbu“ netom pošto su se zalagali „protiv nasilja“, u najmanju ruku je paradoksalan izbor/slogan za novu, a opet onu istu staru, samo sad krnju koaliciju. Do juče „protiv nasilja“, od juče za „borbu“. Povrh toga, zar sve ono od decembra do juče nije bila borba, nego borba tek sad počinje?
E sad, ako su „izabrali borbu“, kada predsednik DS-a zapreti odustajanjem od učešća na izborima, jer i dalje insistira na svi tri uslova, da li on time odustaje od borbe ili je nastavlja. A kada njegovi novi/stari koalicioni partneri kažu da će sigurno izaći na izbore sve i ako ostane ispunjen samo „2. jun“, da li se oni to i dalje bore, ili su digli ruke od svojih zahteva? Jeste, komplikovano je. I neko bi morao da nam sve to lepo objasni, šta smo se igrali do sad i koja je to nova igra i šta joj je cilj? Reći da joj je cilj borba sama po sebi, neozbiljno je, ali je izgledno da je to jedini cilj koji bi ova „izborna“ i „borbena“ opozicija mogla da ispuni.
Sve to, naravno, kada je reč o izborima u Beogradu. Zbrka postaje još veća kada se pogledaju ostali/lokalni izbori koji će valjda takođe biti raspisani za 2. jun. Jeste, ni to se nije još desilo, a „borci“ su požurili da se obavežu da će na izbore. Pošto još nisu raspisani, a izborna opozicija se već namestila za izbore, sva je prilika da je Beograd ipak glavni razlog za pristanak na „2. jun“, odnosno za cepanje koalicije. Ali, pustimo Beograd, sva je prilika da je ta priča već završena, barem što se tiče 2. juna. Kada se raspišu ostali lokalni izbori, odbori svih stranaka iz stare koalicije Srbija protiv nasilja sami će donositi odluku da li će na njih izaći ili ne. I – posebno važno – s kim će izaći.
Je l to sad znači da van Beograda možda možemo opet da dobijemo koaliciju Srbija protiv nasilja. Bilo bi lepo da se to desi. Ali, zašto se onda o tome nije unapred razgovaralo, pa se reklo – evo, za Beograd ne možemo da se dogovorimo, ali izvan Beograda je saradnja i dalje zamisliva i moguća, pa zapravo koalicija još postoji, svuda izuzev u Beogradu, što zapravo zvuči sasvim dobro, ili barem znatno manje strašno nego cepanje koje smo dobili. Nije se tako desilo, a moglo je. Čak i u ovoj – ne znam kako bih je nazvao, da l očajnoj ili idiotskoj – situaciji mnogo je više razloga i prostora za zajednički rad, a svi opozicioni akteri ipak i dalje insistiraju na podeli, od koje mogu imati samo štetu.
I pošto je sve to tako, jedini smisleni zaključak moglo bi biti to da je neko naprosto hteo da izađe iz koalicije, bez obzira na sve. Obrni-okreni, čak ni to što za Beograd nema jednog zajedničkog rešenja, po svemu što sad vidimo, nije bilo dovoljan razlog da se koalicija raspadne. A raspala se. Mi naravno vidimo i to da je moguće da se ona zakrpi, ali krpljenje nema smisla ako ima aktera koji su naprosto hteli da odu. Ili je tako, ili su se neki od njih ili svi oni zajedno poneli krajnje nepromišljeno: što je u stvari greška koja se može ispraviti. Navijam za grešku.
Peščanik.net, 23.04.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dobro došli u Had - 03/05/2024
- Wheeling and dealing - 30/04/2024
- Kampanja i mediji - 30/04/2024
