1.
Deo opozicije izlazi na takozvane objedinjene izbore na obećanje – biće sve u redu. Izbori su najavljeni krajem prošle nedelje (još nisu raspisani), a deo opozicije odmah je odlučio da u njima učestvuje i tako prekine pokušaje da se režim primora da popravi izborne uslove. Inače, ta priča o borbi, dakle borbi za bolje izborne uslove bila je tako jaka, da je uz odluku da se ide na (samo najavljene) izbore moralo da se doda i malo objašnjenje – režim je obećao (ej, „obećao“) da će uslovi biti bolji. Zatim je usledila tvrdnja: uslovi već jesu bolji nego što su bili u decembru. A na kraju je stiglo i priznanje: kakvi god da budu, a neće biti ni dobri ni bolji nego što su bili, mi na izbore idemo.
Blisko je pameti, dok je novoradikalski režim s Vučićem na čelu u punoj snazi, nema poboljšanja uslova. A u punoj je snazi baš zato što su uslovi takvi kakvi jesu – dakle, očajni. Kada se podvuče crta, imamo sledeće – s Vučićem na čelu Srbije ništa se u vezi s izborima neće promeniti. A to znači, rezonuje deo opozicije, da na izbore kakvi god da su moramo ići, dok ga ne pobedimo. Stvar je u tome da su uslovi „dizajnirani“ tako da je nemoguće poraziti Vučića na izborima. Pored toga, ako je sve to tako kako kaže „izborna“ opozicija, čemu sve ono natezanje u prethodna četiri meseca, od decembra do sada?
Kada se tačno shvatilo da Vučić neće ništa ispuniti ni popraviti u vezi s izborima? Pre nedelju dana; pre mesec dana; pre pola godine… ili se to se znalo oduvek? Jer, ako se znalo još pre pola godine ili čak oduvek, zašto se onda nisu prihvatili rezultati iz decembra? Zato što je režim uhvaćen u izbornoj krađi? Pa znali smo da kradu. Ali, sad smo to i dokazali. Istina, ali taj dokaz više ne vredi, jer se deo opozicije pomirio s tim da bez dokaza ili pritisnut dokazima, režim neće odustati od krađe i neće promeniti ništa oko izbora. Treba to držati na umu, izlazak na izbore 2. juna jeste potpuna normalizacija, ako ne baš i afirmacija 17. decembra. Režimu su sad odrešene ruke.
Uz to, izvesno je da će opozicija lošije proći na izborima u Beogradu sada nego što je prošla 17. decembra. S obzirom na sve, izvod je nedvosmislen – trebalo je prihvatiti rezultate od 17. decembra i ne tražiti da se izbori ponove. Ovako, 17. decembra u Beogradu ozbiljno uzdrmani režim, oporaviće se i učvrstiti 2. juna. Iz gotovo „dobijenih“ izbora 17. decembra, opozicija će se, na svoju inicijativu i svojim velikim zalaganjem, vratiti na ranije „gubitničke“ položaje. I na kraju, kakav-takav pritisak spolja neće biti moguće ponovo prizvati, jer nikome izvan Srbije barem na neko vreme neće imati smisla da se angažuje oko aktera koji ni sami ne znaju šta hoće.
Poslednja linija odbrane „izborne“ opozicije – mi moramo biti u predstavničkim institucijama, jer tu štitimo interese žitelja Srbije – bezvredna je. Sada već decenijsko iskustvo pokazalo nam je da je novoradikalima dovoljna i samo prosta većina da bi se ponašali kao da su sami i da nikoga drugog pored njih nema u telima gde se donose odluke. Da ne idemo u prošlost, pogledajmo tekući privremeni organ u Beogradu. Da li u njemu sede i članovi opozicije? Sede. Da li to utiče na odluke organa? Ne utiče. Dakle, pukim boravkom u predstavničkim telima, ako ste u njima manjina, to jest ako su novoradikali većina, za žitelje Srbije ne činite apsolutno ništa.
2.
Ali to je tek pola priče. Kada je deo opozicije odlučio da ide na izbore, pretnju neizlaskom možemo mirno precrtati. Sve za šta se opozicija zalagala od decembra do aprila, palo je u vodu. Nijedan zahtev opozicije koja neće na izbore (u Beogradu) 2. juna više nije relevantan. I ne samo to, ta opozicija mora da „zanemi“. Jer šta god da kaže o neizlasku na izbore 2. juna (a ima se reći mnogo toga razumnog i opravdanog), to se neće prihvatiti kao argument, već kao kampanja protiv opozicije koja izlazi na izbore. Važi i obrnuto, za sad je u fokusu kampanje „izborne“ opozicije obračun s onima koji ne izlaze na izbore. Režim nije meta: oni mirno stoje po strani i gledaju kako da na svaki način odnesu/ukradu pobedu.
Već sama ta situacija dovoljno je loša, jer sa zahtevima za izborne uslove u vodu padaju i dokazi o krađi i priča o kontroli izbora, kao i mogućnost da se obrati pažnja na nove izborne krađe. Dan posle izbora, 3. juna „izborna“ opozicija moći će da priča o mnogim stvarima, ali neće moći ni reč a kaže o izbornim neregularnostima ili krađama – jer sami su rekli da ih očekuju, štaviše da na njih računaju i da u vezi s njima ništa ne može da se uradi. Ali, isto važi i za opoziciju koja ne izlazi. Jer, i ona je nemoćna. Ali ta nemoć nije samo rezultat odluka „izborne“ opozicije. Sporna je odluka da se ne ide na izbore u Beogradu, ali da se izađe – ponovimo još jednom, na još neraspisane – lokalne izbore širom Srbije.
Uz svu pamet i trud, ne može se nategnuti prihvatljivo objašnjenje za to da na izbore u Beogradu ne treba ići, ali da je u redu da se izađe na izbore svuda drugde. Svi razlozi koji važe za izbore izvan Beograda, moraju važiti i za izbore u Beogradu, i ako se izlazi i ako se ne izlazi na njih. Važi i obrnuto, sve što stoji kao dobar razlog za izlazak ili neizlazak na izbore u Beogradu, mora važiti i za izbore u drugim mestima. Ako je „izborna“ opozicija pregazila logiku u vezi s borbom za izborne uslove, onda je ova druga opozicija pregazila logiku u vezi s izlaskom/neizlaskom na izbore. Treba se samo zapitati: kako ćete istovremeno objasniti zašto „ne“ izborima u Beogradu i pozvati svoje birače da glasaju izvan Beograda?
Ovo pitanje nije sasvim nebitno. Opozicija koja „ne ide“ na izbore vezala je sama sebi noge pred trku na lokalu. I ne samo to: o ispravnosti odluke da se ne ide na izbore u Beogradu svoje mišljenje izneće i sami žitelji Beograda time što će ili izaći da glasaju ili neće. Stvar je pak u tome da opozicija za neizlazak ne može voditi aktivnu kampanju i uveravati ih da ne treba da izađu. Prvo, zato što bi to zapravo bila kampanja protiv drugog dela opozicije i tako praktično režimska kampanja. Drugo, važnije, ne možete u Beogradu pričati jedno, a izvan Beograda nešto sasvim drugo. Kako god da se okrene, za ovu opoziciju, kao i za onu drugu, ovde je zovemo „izbornom“, nema dobrog rešenja. To je put koji smo prešli od 17. decembra do danas.
3.
Ali ni to nije kraj priče. Jer, na kraju, žitelji Srbije, svako za sebe i svi zajedno, treba da odluče šta da rade. S jedne strane: režim ogrezao u kriminal. S druge strane – nesnađena i autodestruktivna opozicija. Ko god bi da nešto poradi na apatiji žitelja Srbije, a sad su se pojavili i takvi kandidati, možda bi prvo morao da pokaže malo razumevanja za tu apatiju, pre nego što sav teret lošeg stanja u Srbiji svali na leđa njenih žitelja i na njihovo mentalno stanje. Žitelji Srbije trebalo bi sad da budu zreliji od svojih političkih predstavnika i da pametno biraju. Zreliji oni verovatno i jesu, ali postoji jedan veliki problem. Oni, ponaosob, ne znaju i teško da mogu da saznaju šta misle njihove komšije i sunarodnici. Pored ostalog, i tome služe političke stranke, da povezuju ljude koji slično misle.
Žitelji Srbije, trebalo bi dakle – kad to već nije uradila opozicija – ili da složno izađu na izbore ili da ih isto tako složno bojkotuju. Neće se desiti ni jedno ni drugo. I onda, zapravo, treba ići za „ujedinjenom“ opozicijom (jer, kako smo rekli, političke stranke služe da…). Tamo gde ta opozicija izlazi na izbore, u dogovoru, ujedinjena na jednoj listi ili na više njih, žitelji Srbije trebalo bi masovno da je podrže. Tamo gde tog dogovora nema, svako će se ponašati kako misli da je najbolje. A možda bi najbolje bilo da se razjedinjena – bez ijednog dobrog razloga – opozicija kazni bojkotom. Svuda gde se nisu dogovorili, a ponajpre u Beogradu.
Peščanik.net, 26.04.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dobro došli u Had - 03/05/2024
- Wheeling and dealing - 30/04/2024
- Kampanja i mediji - 30/04/2024
